Међународна свемирска станица (енг. INTERNATIONAL SPACE STATION),
међународно је развојна истраживачка станица која се тренутно саставља
у Земљиној нижој орбити. Радови на састављању у свемиру започели су 1998. с
планираним завршетком до 2012. Станица ће у оперативној употреби остати најмање
до 2020. с могућношћу продужетка до 2028. Попут многих других вештачких сателита,
ISS је могуће видети голим око са Земље. Служи као истраживачка лабораторија с
микрогравитационим условима у којима посада изводи ескперименте из области
биологије, људске биологије, физике, астрономије и метеорологије. Станица пружа
јединствено окружење за тестирање система свемирских бродова који ће се користити
за људске мисије на Месец и Марс. Станицом управљају Експедицијске посаде те је
трајно насељена од 2. новембра 2000. што представља непрекидну људски присутност
у свемиру више од 10 година.
Станица је "синтеза" више свемирских пројеката који укључују амерички Freedom,
совјетски/руски Мир-2,еуропски Columbus и јапански Kibō.
Буџетна ограничења довела су до спајања ових пројеката у један мулти-национални
програм. Пројекат Међународне свемирске станице започет је 1994. са Shuttle-Мир
програмом, те је први модул (Зарја) нове станице лансирала Русија 1998. године. Од
тада, модули под притиском, спољње конструкције и друге компоненте лансиране су
америчким Space Shuttleovima те руским ракетама Протон и Сојуз. Од јуна 2011.,
станица се састоји од 15 модула под притиском и опсежне структуре спољашњих
носача (ITS). Електричну енергију омогућује 16 соларних плоча на спољашњим
носачима уз додатак четири мање плоче на руским модулима. Станица се одржава у
орбити на висини од 278 km до 460 km, притом се крећући просечном брзином од
27,724 km/h.
Sl. Moduli od kojih se sastojo ISS
Цена станице је процењена на 100 милијарди еура током раздобља од 30 година иако
друге процене варирају од 35 до 160 милијарди долара.
Међународна свемирска станица електричну енергију добија путем фотонапонских
ћелија. Руски сегмент станице, попут Space Shuttlea и већине других летелица, користи
28 волтну истосмерну струју коју стварају четири соларне плоче постављене директно
на модуле Зарја и Звезда. Остатак станице користи 130-180 V струју коју стварају
америчке PV плоче распоређене као четири парна "крила". Притом, свако крило
производи готово 32,8 kW.
Струја се стабилизуje и дистрибуира при 160 V те се конвертуje на 124 V. Виша
волтажа приликом дистрибуције омогућује употрe мањих и лакших проводника. Два
сегмента станице диеле струју путем претварача будући да је отказивање руског
Science Power Platforma учинило руски сегмент зависним о америчким соларним
панелима.
