Родослов Бранковића
Порекло породице Бранковић није баш најјасније, а као њени најстарији чланови
спомињу се војвода Младен (од којег потичу Бранковићи) и брат му жупан Никола.
Ко је њихов отац још увек се не зна, а по свој прилици тако ће и остати. У сваком
случају ради се о веома старој и угледној породици која је још од краља Милутина
изгледа била присутна на српском двору где је заузимала видно место, али никада
није спадала у оне најјаче и најутицајније. Њихова баштина није била велика и
састојала се из Дренице на Косову па се може на основу тога са сигурношћу рећи
да њихов углед није ишао због величине или богатства поседа које су држали већ
искључиво из дворских служби које су добијали. Припадали су пограничној
властели којима је основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна
освајања ка југу. Прави њихов успон изгледа иде од времена владавине краља
Стефана Дечанског (1321-1331.) јер се тада у 1323. години војвода Младен
спомиње као господар Требиња и Драчевице које је добио од краља на управу, док
му брат Никола у години 1329. има назив жупана и изгледа да као краљев
службеник делује у северној Албанији. По свему судећи ове титуле су биле награда
коју су добили од краља Дечанског због вероватних заслуга током његових борби
за престо са полубратом Константином. Каква су била њихова касније деловања, не
зна се, али су се вероватно и даље кретали у краљевој близини. Непосредно након
1326. године (када се последњи пут спомиње у једној повељи) војвода Младен је и
умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име
Бранковића. Осим Бранка војвода Младен је оставио иза себе и ћерку по имену
Ратославу (Ратиславу). Да је породица уживала велики углед, мада није била међу
најмоћнијима у Србији, види се из тога што је војвода Младен ћерку Ратославу
удао у моћну кућу Војновића и то за жупана Алтомана. Из овога брака родиће се
каснији жупан Никола Алтомановић.
Од свога оца, војводе Младена, син Бранко је наследио управу Требињем, али и
његово место поверљивог човека код краља Дечанског. У каснијем сукобу између
краља Дечанског и сина му Душана по свему судећи Бранко је био на страни сина
(Душана) јер га, након успешно окончане борбе за круну, краљ Душан награђује
намесништвом Охрида, али могуће и високом титулом севастократора (?).
Баш титула севастократора може да изазове најмање два питања. Најпре питање
који је цар наградио Бранка титулом севастократора: цар Душан или цар Урош? И
ово ће питање по свој прилици још дуго остати без задовољавајућег одговора,
будући да се он (Бранко) као севастократор спомиње по први пут у једној повељи
из 1365. године. Но то је за нашу причу ипак мање важно па се на томе не
задржавамо.
Много је интересантније питање да ли се можда Бранко налазио у каквим
родбинским везама са Немањићима о чему би могла да посведочи титула
севастократора коју су Немањићи давали својим сродницима. Тако је Орбин за
Вуковог сина (Бранковог унука) Ђурђа наводио да је
"потомак царске лозе",
што
само потврђује да су царска породица и Бранковићи били на неки начин породично
повезани. Ако ова веза постоји онда је она вероватно преко неке принцезе из куће
Немањића која се удала за некога из породице Бранковића. Касније повезивање
Бранковића са Немањићима и то преко кнегиње Милице и њене ћерке Маре (која је
била удата за Вука Бранковића) је већ сасвим разумљиво.
"Син великог жупана
Немање Вукан, брат првовенчаног краља Стефана; овај Вукан, велики кнез, роди
сина Дмитра жупана, у монаштву наречени Давид, који сазда цркву светог
богојављења поред Лима у месту Бродареву. Овај пак роди синове и кћери; први
син његов велики кнез Вратко. Вратко роди Вратислава. И Вратислав роди синове
и кћери; прва њихова кћи кнегиња Милица у иночком лику наречена Евгенија
монахиња. Ова роди синове и кћери. Први син њен Стефан. И би Стефан велики
кнез, деспот Србљем и обема странама Подунавља господин. И прва кћи њена
Мара, сестра великог Стефана. Ова роди три сина. Син њен први деспот Ђурађ".
Вероватно да је сврха овога родослова била у томе да се покаже како је деспот
Ђурађ Бранковић (син Вуков) заправо у сродству са
"светородним"
Немањићима те
да и то на неки начин оправдава његову владавину Србијом. У том погледу нема
никакве сумње да су Бранковићи заиста у вези са Немањићима, али питање је да ли
та веза постоји још и од раније.
Не зна се за кога је севастократор Бранко био ожењен (можда за неку Немањићку
принцезу?), али се зна да је имао три сина и једну ћерку. Најстарији син се звао
Никола Радоња и од 1350. године био је ожењен са рођеном сестром моћних
Мрњавчевића, Угљеше и Вукашина, која се звала Јелена. Са њом је имао и две
ћерке, али доживљава трагедију пошто му жена и обе ћерке нагло умиру. Разочаран
он се током 1364. године замонашио и сместио у Хиландару под именом монах
Роман. Касније (1376.) је узео строжи монашки завет и постао великосхимник
Герасим. За време свога боравка у Хиландару успео је Радоња да за свој манастир
прибави многа имања и стога је често путовао. Током свога дугог живота одржавао
је присне односе са царем Урошем, својим братом Вуком, кнезом Лазаром, а на
крају и деспотом Стефаном Лазаревићем. Вероватно његов највећи успех је био у
добијању манастира Св. Павла (1380.) који је у то доба био потпуно запуштен.
Привучен легендом да се у томе манастиру некада подвизавао Павле
снаге да се супротставе морали су да одступе.
До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору
цара Уроша са безначајном дворском титулом, али од времена Вукашиновог
крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од
тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и
почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је
сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је
могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године
Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадањи политички и војни
савез претвара у много поузданији политичко породични савез. Никада њихова
сарадња није била помућена било чиме и они су
"у јединству и љубави побеђивали
су непријатеље своје"
(Георгије Амартол). Но, још увек они су сувише слаби и
стрепе од Мрњавчевића, а могуће је да су тада имали и неких војних сукоба са
њима. У сваком случају један ненадан и трагичан догађај одједном им скида
опасност од Мрњавчевића и отвара им нагло могућност за даљење јачање. То је
била катастрофа српске војске на Марици (1371.) коју су водили Вукашин и
Угљеша. Ова моћна армија бива од Турака тако страшно потучена да су до краја
оба Мрњавчевића погинула. Катастрофа је била толика да се ни њихова тела нису
касније могла пронаћи.
"Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна, и
подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља,
и многе друге велможе, око шездесет хиљада изабране војске, и пођоше у
Маћедонију на изгнање Турака, не просудивши да нико није могућан насупрот
стати божјему гневу. Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени, и
онде њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре
од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и
дођоше"
(Записи Исаије монаха).
Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза
Лазара и Вука Бранковића.
"Јер им је кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и
многа друга оближња места"
(Мавро Орбин). Но и ово јачање било је тек
ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан
Никола Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској
рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу
(севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису
помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године
удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је
послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг, напала на жупана и веома брзо
га савладала.
"И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином"
(Мавро Орбин). Највећи део огромне територије коју је контролисао жупан,
савезници (изузев краља Лудвига који није добио ништа) поделе између себе. Тиме
је Вук Бранковић у власт добио највећи део Косова, што је касније још више увећао
тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. Сада је Вук контролисао
управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића, практично
средишњи део некадашње српске државе. Биле су то богате области са мноштвом
задужбина и других културних споменика.
Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, а што је
потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича
Бранковића (Браничево). Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило
и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) да
се изненада није појавила турска опасност.
Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са
њима имао сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина
зауставила један пљачкашки турски одред, а сам кнез је предводио војску када су
Турци сузбијени код Топлица (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388.
године када је Влатко Вуковић, војвода краља Твртка, код Билећа разбио једну јачу
турску формацију. Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. У лето
1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са
његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Прве на удару налазиле
су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. У то
време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово
и Метохију, део Полимља и Санџака, и Скопље на југоистоку. Не оклевајући много
кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља
Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. На жалост изостала је помоћ
Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били Турски вазали и
могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки
Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара, Ђурађ Страцимировић, није
помогао таста, али по свему судећи ни Турке већ је посматрао са стране шта се
збива.
До судара двеју армија дошло је на Косову на дан 15. јуна 1389. године.
"И када је
дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место
где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и
траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар Персијски, убијен. А
затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар"
(Повесно слово о кнезу Лазару).
Ту на Косову погинули су кнез Лазар и цвет српског племства, али ни Турци нису
добро прошли. Убијен је турски султан од непознатог српскога ратника за којег
предање каже да је Милош Обилић.
"А овај да покаже верност, а уједно и
храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је
пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у
тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих"
(Константин Филозоф). Султанова смрт је довела и до сукоба његових синова
Јакуба (старијег сина) који је био престолонаследник и Бајазита. У суштини радило
се борби око власти коју је спретни Бајазит вешто искористио тако што је успео
Јакуба да ликвидира прије но што је овај уопште сазнао за султанову смрт. Сам
резултат битке тога дана је остао нејасан јер су обе армије доживеле такав масакр
да нико након крешева није знао ко је стварни победник. Турци су се, нешто због
великих губитака, нешто због тога што је Бајазит морао да жури у Једрене не би ли
Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то
испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда,
те га позвао на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова
жена Вукосава"
(Мавро Орбин).
У том двобоју Вук је прошао јако лоше и Милош га је збацио са коња, а потом
наставио да и даље удара. Само околни племићи који су овај двобој посматрали
успели су Вука да спасу даљњег понижења. Кнез Лазар је покушао да измири
завађене зетове, али у томе успева тек привидно. Непосредно пред битку на Косову
искористио је Вук прилику да се освети и да лажно оптужи кнезу Милоша како овај
тобож спрема некакву издају.
"Пошто је тада Лазар имао ударити на Турке, његов
зет Вук га је упозорио да пази на Милоша, јер треба да зна да он у тајности
шурује с Турцима како би га издао"
(Мавро Орбин). У време чувене вечере код
кнеза док су се дизале здравице пребаци кнез Милошу за наводну издају желећи да
види како ће овај да реагује. Милош се није дао збунити већ одговори:
"Није сада
време, кнеже и господару мој Лазаре, да се препиремо, јер је непријатељ већ у
бојном реду. Сутра ујутро показаћу делом да је мој тужитељ клеветник и лажов
и да сам ја увек био веран своме господару"
(Мавро Орбин).
Сутрадан пре почетка битке одјаше Милош до Турака и успе да превари стражу
која је окружила султана те га ова пусти код њега. Пришавши султану Милош се
сагнуо, тобож желећи да му пољуби руку, и изненада извади нож те га зарије
султану у трбух. Ипак није успео да побегне па га Турци ту и убију. Оваква
погибија султана пре него што је битка и почела добро је заплашила све оне паше
које су окруживале султана, тако да они одлуче да све ово сакрију од војске да не
би дошло до какве панике. За то време у српском логору је настала узбуна јер су
приметили да нема Милоша па је изгледало као да се Вукова оптужба о Милошевој
издаји показала истинитом. То је у доброј мери изазвало страх па је било чак
предлога и за предају.
"Пошто је, дакле, Милош на поменути начин побегао и вест
се проширила у хришћанском табору, не знајући још увек шта се десило с
Турчином, неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не
виде могућности за спасење. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи
борбу и положити оружје, те се покорити непријатељу"
(Мавро Орбин). Ову
могућу панику у српским редовима успео је да спречи кнез Лазар једним ретко
лепим говором који је подигао већ клонуле духове. Сам ток битке је у самом
почетку ишао у потпуну српску корист, али док је кнез мењао коња изгуби га војска
из вида и одједном сви помисле да је он погинуо. Тога момента почне паника и
опште расуло које касније ни кнез није могао да заустави. Стога је био присиљен и
сам да потражи спас у бекству, али му коњ упадне у неку рупу где га Турци касније
нађу и заробе. Нешто касније у турском логору кнеза Турци и убију тако што му
одсеку главу.
У каснијем тексту Орбин наводи да је из Србије пало много угледне властеле током
ове битке, али да није погинуо босански војвода Влатко Вуковић који се са добро
десеткованом војском успео извући. Извукао се и Вук Бранковић са већином својих
људи, али не зато што је имао срећу већ због тога што је још од раније имао такав
