Завршни рад: Свети Сава
2013
4
Увод
Предмет истраживања
, односно
тема
овог дипломског рада је „свети Сава“.
Сходно теми, рад ћемо конципирати у три поглавља. У првом поглављу ћемо говорити о
лози Немањића, њиховом дјеловању и значају за српски народ. Затим, у другом поглављу
ћемо се конкретно базирати на живот светог Саве, односно на његово дјеловање у Српској
православној цркви. Треће поглавље ће бити посвећено вићењу светог Саве очима
Патријарха Павла, и осталих свештених лица и њиховим ријечима о светом Сави.
Основни циљ рада
је рада је да се покаже дјеловање, утицај и значај светог Саве,
теда се опшишу његова дјела.
Задаци
овог истраживања су:
Истраживање биографије светог Саве;
Истраживање и описивање дјела светог Саве;
Представљање утицаја светог Саве на српски народ.
Методе
којима ћемо се користити у овом раду су сљедеће:
Метод анализе;
Метод синтезе;
Метод компарације и
Метод генерализације.
Прошло је више од седам ипо вијекова од живота светог Саве, али ми га и данас
славимо, не ради помена и успомене, славимо га као живог просвјетитеља српског народа
и његове културе, духовности, умјетности, књижевности. Жртвујући себе, свети Сава је
ударио темељ православне вјере и тако постао духовни извор његове снаге, вјере и
надања.
Заслужан за стварање српске православне цркве, свети Сава је, како наводе његови
биографи, још за живота ушао у народне легенде. Пошто је у народном памћењу сачуван и
као просвјетитељ, он се у народним легендама јавља најчешће у улози учитеља, али
Завршни рад: Свети Сава
2013
5
учитеља чудотворца. Он је учитељ, просвјетитељ, неуморни путник, путује од града до
града, од села до села и учи народ како да свој живот учини љепшим и богатијим.
Савино име се често везује за љековите изворе уз које су подизане хришћанске
богомоље. Много је у легендама о светом Сави широм срспских простора љековитих
Савиних извора, па и прича о томе како их је свети Сава откривао. Учитељ и
просвјетитељ, свети Сава у народним легендама учи људе чак и ономе што су морали
знати и прије примања хришћанства. Он учи народ како да оре, како да плете ужад, како да
освјетли и осунча своје домове, како да кује гвожђе и гради воденице.
Култ светог Саве био је толико снажан, да су људи у многим селима поред
постојеће крсне славе и светог Саву прослављали у истом обреду чак и уз обавезан
обредни седмодневни пост. Сем тога, многе занатлије узимале су светог Саву за своју
еснафску
1
славу. Тако, на примјер у Призрену, Свети Сава био је слава самарџија, у горњем
току Јужне Мораве, гдје се иначе гаји конопља, био је заштитник, патрон, узари, у Пироту
и околини кожара, а у цијелој Србији опанчара. Крајем XVIII вијека он је код Срба под
Аустријом постао и школски светац, школска слава, што је и данас свуда код Срба.
Многи мотиви из бајки и легенди хришћанских времена преточени су у садржаје о
легенди о светом Сави, па у тим причама српски хришћански светитељ, каткад поступа
као паганско божанство. Кад се прочитају све легенде о светом Сави, добије се утисак да
је он неко врховно божанство, родоначелник који из хаоса ствара ред и због тога мора де
се бори против сила хаоса и мрака.
У неким легендама о Сави постоји и доњи свијет, што је карактеристично за
паганске религије. Тамо су душе предака. Према срспском паганском вјеровању душе
умрлих постају мишеви и у том облику се селе у доњи свијет. У паганским религијама
врховно божанство има свог противника, опонента, зло божанство исте или приближне
моћи. Тако је у народним легендама и Сава добио свог опонента. То је Паво. У погледу
1
Еснаф или цех је занатско удружење, односно група људи који раде исти посао, занат, па се удружују ради
остваривања својих права и виших циљева.
Завршни рад: Свети Сава
2013
7
1. Светородна лоза Немањића
Епоха владара из лозе Немањића неријетко се поистовјећује са српском
средњовјековном историјом. Најдалекосежнји плод немањићке владавине било је
успостављање автокефалне отачаствене Цркве и утемељење државе српског народа.
Родоначелник српске владарске лозе Немањића, Стефан Немања, од породичног израстао
је у свенародног светитеља и покровитеља. До Стефана Немање у расподјели власти
унутар владарске, великожупанске породице владало је начело првородства, које је
углавном задржано и у доба Немањића, са изузетком Немањиног сина Стефана Немањића,
коме је отац уступио престо 1196.године. То значи да је престо великог жупана, односно
касније краља, најстарији син, док је његова животна земља дијељена између његових
синова као као удионих кнежева, који су признавали очеву врховну власт. Послије
Стефана Немањића, прворођени син владарев није никада био лишен владарског права,
тако да је девет Немањића, непосредних потомака Стефана Немање, владало Србијом без
прекида, од 1196. до 1371. године.
Знатан број српских средњовјековних владара одрицало се престола и примао
монашки постриг проводећи у монашком тиховању своје посељедње дане. Од 68 личности
српског рода које су уврштене у Именослов Српске Православне Цркве као Свети,
трећину чине краљеви, деспоти и кнежеви српски. Напори који су Немањићи уградили у
српску државу довели су до створења онога што се назива српским средновјековним
„православним“ друштвом. Без владарске лозе Немањића српска историја била би нешто
сасвим друго.
1.1.
Велики жупан Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви
Потоњи велики жупан Стефан Немања, родио се као син великог жупана земље
Рашке, Завиде, око 1113.године, у Рибници код данашње Подгорице, у земљи
Диоклитијској, данашњој Црној Гори. Сам Завида, како истиче историчар др. Тибор
Живковић, био је једини син великог жупана Вукана, кога је на власт у Рашкој, довевши
