SVETSKA EKONOMIJA, GLOBALIZACIJA, TRANZICIJA
1. MEĐUNARODNI EKONOMSKI
ODNOSI
1.1. Pojam i karakteristike međunarodne razmene
Razmena, odnosno trgovina različitim robama i uslugama ne odvija se
samo unutar jedne nacionalne ekonomije već prelazi njene granice i obavlja
se i između različitih ekonomija. Takva razmena, nazvana međunarodna, u
savremenim uslovima poslovanja predstavlja nužnost.
Današnja međunarodna trgovina deo je dinamičnog i otvorenog
svetskog sistema ekonomskih odnosa. Svetski ekonomski sistem čine
nacionalne ekonomije i nadnacionalne ekonomske strukture i integracije.
Nacionalne ekonomije su sve više upućene na razmenu sa drugim
zemljama. Nadnacionalne, međunarodne ekonomske strukture jačaju i
predstavljaju posebnu ekonomsku silu. U nadnacionalne međunarodne
ekonomske strukture svrstavaju se razne međunarodne ekonomske
organizacije i institucije. Tri glavne međunarodne ekonomske institucije,
osnovane neposredno posle II svetskog rata, jesu:
Međunarodni monetarni
fond
(MMF, engl. IMF),
Svetska banka
(engl. World Bank) i
Svetska
trgovinska organizacija
(STO, engl. WTO). Ovde takođe možemo
pomenuti i tendenciju stvaranja raznih makroregionalnih ekonomskih
integracija, osnovanih kao vid trgovinskih sporazuma u cilju podsticanja
slobodne trgovine između udruženih zemalja. Ove regionalne integracije
se sreću i pod nazivom ’regionalni trgovinski sporazumi’ (engl.
Regional
trade agreements
– RTA), a među najpoznatijim su EU, OECD, NAFTA,
ASEAN, OPEC, MERCOSUR i dr. Osim ovih, postoji čitav niz različitih
organizacija globalnog karaktera, od kojih mnoge deluju kao nevladine
organizacije (NVO).
Vladajući proces koji oblikuje današnju svetsku ekonomiju je proces
globalizacije; on počiva na procesima integracije, internacionalizacije,
standardizacije i prenošenja suvereniteta sa nacionalnih ekonomija na
nadnacionalne, globalne ekonomske i političke organizacije i strukture i
pojedinačne ekonomske subjekte.
Međunarodna razmena uključuje transakcije na tržištima drugih
zemalja, tj. na svetskom tržištu. „Pod pojmom svetskog tržišta najčešće se
podrazumeva celokupna ponuda svih proizvođačkih zemalja u svetu kao i
celokupna tražnja svih potrošačkih zemalja“,
40
gde se javlja niz uticaja koji
profilišu različitost i specifičnost spoljnotrgovinskog poslovanja u odnosu
40
Sigulinski Acin S.,
Menadžment u međunarodnoj trgovini
, „Pigmalion“, Novi Sad,
1999., str. 4.
255
PRINCIPI EKONOMIJE
na poslovanje na domaćem, internom tržištu. Kao što navodi prof. dr
Stanislava Acin Sigulinski, razlike između unutrašnje i spoljne trgovine
rezultat su sledećih uticaja: (1) globalni privredno-sistemski činioci; (2)
razlike s obzirom na područje delovanja; (3) klimatske razlike; (4)
demografske razlike; (5) razlike u pravnim normama; (6) razlike u pogledu
udaljenosti partnera; (7) razlike koje rezultiraju iz intenziteta
intervencionizama pojedinih zemalja; (8) posebna znanja i sposobnosti
stručnjaka za rad u spoljnoj trgovini.”
41
Svaki od ovih uticaja predstavlja
takođe kompleksan faktor i zahteva posebnu analizu.
Prema prof. Samuelsonu
42
postoje tri osnova po kojima se razlikuje
međunarodna od unutrašnje razmene. To su:
Proširene mogućnosti razmene.
Ovo se odnosi na širenje
oblasti razmene. Međunarodna razmena podrazumeva dobijanje
dobara i usluga kojih matična zemlja nema ili ih nema u dovoljnim
količinama ili kvalitetu. Tako, bez međunarodne razmene ne bismo
mogli da pijemo kafu, da razgovaramo mobilnim telefonom ili da
imamo hiljade drugih artikala koji ne mogu da se nađu u našoj
zemlji.
Suverenitet država
. Međunarodna razmena je razmena roba
i usluga između suverenih država, tj. nacionalnih ekonomija.
Država je suverena ako može da kontroliše tokove ljudi, roba,
usluga i imovine koji prelaze njene granice.
Devizni kursevi
. Nacionalne ekonomije imaju svoju vlastitu
valutu. Cena jedne jedinice strane valute izražena u domaćoj valuti
naziva se devizni kurs. Postoji ustanovljen sistem međunarodnih
finansija koji obezbeđuje neometan tok i odnose između različitih
valuta.
1.2. Uključenost nacionalnih ekonomija u
međunarodnoj razmeni
Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja funkcioniše zatvoreno, sama za
sebe, nezavisno od drugih ekonomija. Sa aspekta stepena uključenosti u
međunarodnu razmenu, sve ekonomije u svetu možemo podeliti na dva
tipa:
zatvorena (autarkična) ekonomija
otvorena ekonomija
41
Ibidem
, str. 2.
42
Samuelson, P. A.,
Ekonomika
, str. 663.
256
PRINCIPI EKONOMIJE
onih čisto otvorenih ekonomija, kao i s obzirom na konstantu razvoja i
promene uopšte, gore navedena podela je statična i ne ostavlja prostora za
mnoštvo među-tipova koje zauzimaju prostor između dve navedene
krajnosti. Stoga, treba imati naučni i istraživački stav prema svakoj
posebnoj nacionalnoj ekonomiji i izučavati specifičnosti svake od njih za
sebe. Pritom treba uočiti tendenciju razvoja svakog pojedinačnog oblika, da
li se on kreće u pravcu otvorenog ili zatvorenog tipa.
Proces otvaranja neke ekonomije tokovima međunarodne razmene
naziva se
liberalizacija
. Uključenost ekonomije u međunarodnu trgovinu
ima mnogo prednosti za tu ekonomiju. Nijedna zemlja ne može proizvoditi
sve što joj treba po povoljnim cenama. Proces globalizacije utiče na
otvaranje nacionalnih ekonomija i podstiče razmenu roba, usluga, ljudi i
kapitala između različitih zemalja i regiona.
1.3. Trgovinska ograničenja
Iako su prednosti međunarodne razmene brojne i višestruke, gotovo
da ne postoji zemlja u svetu koja nije nekada nametnula ograničenja na
trgovinu van svojih granica. Nacionalne ekonomije najčešće navode sledeće
argumente u prilog nametanja trgovinskih ograničenja:
zaštita radnih mesta
zaštita od jeftine radne snage
ferplej u trgovini
postojanje mlade grane
nacionalna bezbednost
očuvanje kulturnog identiteta
258
SVETSKA EKONOMIJA, GLOBALIZACIJA, TRANZICIJA
2. SPOLJNOTRGOVINSKA POLITIKA
Svaki subjekt međunarodne politike mora imati odgovarajuću strategiju
u svom nastupu u međunarodnim odnosima. Tu strategiju nastupa
nazivamo spoljnom politikom. U međunarodnim ekonomskim odnosima,
kao segmentu međunarodnih odnosa, strategiju koju subjekti primenjuju
nazivamo spoljnoekonomskom politikom, koja osim međunarodne
trgovine obuhvata i međunarodno kretanje kapitala, odnosno celokupnu
ulogu države u svetskoj privredi. Najznačajniji segment ove politike je
spoljnotrgovinska politika budući da je međunarodna trgovina još uvek
dominantna oblast u privrednim odnosima između različitih država.
Spoljnotrgovinska politika
, prema tome, predstavlja
strategiju države
koju ona preduzima u međunarodnim trgovinskim odnosima sa drugim
državama sveta.
Ona je deo spoljne politike koji direktno reguliše oblast
međunarodne trgovine.
Spoljnotrgovinska politika značajno utiče na međunarodnu ekonomiju
preko različitih instrumenata koje jedna ili više država preduzima da bi
direktno ili indirektno regulisala odvijanje privrednih veza sa
inostranstvom. Spoljnotrgovinska politika svojim instrumentima nastoji da
utiče na povećanje međunarodne razmene, stimulisanje proizvodnje i
proširenje potrošnje u svim zemljama.
2.1. Instrumenti spoljnotrgovinske politike
Instrumenti spoljnotrgovinske politike mogu se klasifikovati na:
instrumente koji ograničavaju, odnosno unapređuju međunarodnu
razmenu (uvoz i izvoz), delovanjem preko cena –
instrumenti indirektnog
uticaja na razmenu
. U grupu instrumenata koji deluju preko cene spadaju:
a)
carine;
b)
premije;
c)
mere devizne stimulacije.
instrumente koji imaju odgovarajuće efekte na međunarodnu
trgovinu delovanjem preko količine –
instrumenti direktnog uticaja na
razmenu
. Ova grupa instrumenata obuhvata:
a) zabrane;
b) kvote;
c) kontingente;
d) uvozne dozvole;
e) izvozne dozvole.
instrumente koji utiču na međunarodnu trgovinu kombinovano, tj. i
preko cena i preko količine –
mešoviti instrumenti
. Ovde spadaju razne
mere administrativnog odnosno indirektnog protekcionizma, koje se
primenjuju od slučaja do slučaja.
259
SVETSKA EKONOMIJA, GLOBALIZACIJA, TRANZICIJA
3. Statističko neslaganje (greške i propusti)
4. Službene transakcije
Najvažniji odeljci platnog bilansa su
tekući račun
i
račun kapitala
.
Tekući račun predstavlja razliku između ukupnog izvoza i uvoza roba i
usluga neke zemlje. Ovaj deo platnog bilansa se sastoji iz sledećih stavki:
1.1. saldo robne razmene, raščlanjen na izvoz i uvoz robe;
1.2. saldo usluga, sačinjen iz prihoda i rashoda;
1.3. saldo roba i usluga (saldo prve dve stavke);
1.4. neto faktorski transferi (kamate);
1.5. tekući transferi
U kolonama su dati uporedni podaci za 2004. i 2005. godinu,
vrednosno, u milionima američkih dolara (USD). Cifre sa predznakom „–“
označavaju odbitne tj. rashodne stavke. Tako, na primer, vrednost uvoza
robe u 2004. godini od -10.104 miliona USD ukazuje da taj iznos treba da se
oduzme od iznosa izvoza robe za istu godinu, tj. 4.554 miliona USD, čime
se dobija saldo robne razmene u iznosu od -5.550 miliona USD.
Saldo robne razmene predstavlja razliku između izvoza i uvoza robe.
On se naziva i
spoljnotrgovinski
ili samo
trgovinski bilans
. U ranoj fazi
razvoja ekonomije, predstavnici merkantilizma su se interesovali za
trgovinski bilans. Oni su zastupali mišljenje da je osnovni izvor bogatstva
države u zlatu, i da se jedino putem izvoza robe može doći do veće količine
zlata, a time i do većeg bogatstva. Stoga su se merkantilisti borili za
povoljniji trgovinski bilans, odnosno protežirali su veći izvoz na uštrb
uvoza.
U Tabeli 23 dat je pregled spoljnotrgovinske razmene u Srbiji od 2000.
do 2005. godine. Prokomentarišite odnos između izvoza i uvoza u svakoj
godini pojedinačno.
Tabela 23: Spoljnotrgovinska robna razmena Srbije u periodu 2000-2005.
(u mil. $)
Godina
Izvoz
Uvoz
Saldo
2000
1558
3330
-1772
2001
1721
4261
-2540
2002
2075
5614
-3539
2003
2755
7473
-4718
2004
3523
10753
-7230
2005
4482
10461
-5979
261
