1.Uvod
Na kraju 20. veka proces internacionalizacije proizvodnje i trgovine, koji se takođe naziva
kapitalistička globalizacija svetske ekonomije, znatno se povećao. Dominantni privredni subjekti
postaju transnacionalne kompanije koje u svojoj poslovnoj strategiji svetsko tržište smatraju
jedinstvenim entitetom. Pod izgovorom podrke institucionalnoj integraciji država u procesu takve
globalizacije pojavila se i Svetska trgovinska organizacija (WTO), koja je danas mozda
najsnažnije zakonodavno i pravosudno telo u svetu. Promovisanje programa "slobodne trgovine"
međunarodnih korporacija iznad interesa lokalnih zajednica, zaposlenih, porodica, pa čak i iznad
sredine.
Pored Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (Svetske banke), Svetska
trgovinska organizacija, kao treća međunarodna ekonomska organizacija, završava proces
institucionalizacije u oblasti međudržavne ekonomske saradnje. Dok su prve dve ekonomske
organizacije "zadužene" u oblasti međunarodnih finansija (kratkoročne i dugoročne), Svetska
trgovinska organizacija reguliše međunarodnu trgovinu. Ove tri organizacije su odlučujući faktori
u donošenju i sprovođenju politke globalne svetske vlade.
2.Nastanak Svetske trgovinske organizacije
Svetska trgovinska organizacija je nastala 1995. godine, kao naslednik GATT(General
Agreement on Trade and Tariffs).GATT je funkcionisao kao serija pregovora, koji su se zvali
runde i koji su se odvijali pod njegovim zaštitom. Poslednja runda pregovora (tzv.Urugvajska)
dovela je do formiranja WTO.WTO je jedina globalna organizacija koja se bavi pravilima
trgovine izmedu zemalja.Kroz brojne sporazume, zemlje članice WTO se obavezuju na
uspostavljanje nediskriminatorskih sistema trgovine u odnosu na robe iz drugih zemalja
članica.Zauzvrat, one dobijaju garanciju da će njihovi proizvodi (u najširem smislu reči) biti
tretirani na isti, nediskriminatorski način od strane ostalih članica.
Istovremeno, sistem pruža zemljama u razvoju i nedovoljno razvijenim zemljama, koje čine 3/4
članstva, određenu fleksibilnost u primeni i duže rokove, kako bi njihove privrede bile donekle
zaštćene.Saradnja je počela u cilju olakšanja trgovine robom. Vremenom je proširena i na oblast
usluga ( banke , osiguravajuéa društva, telekomunikacije, turizam), a na kraju je obuhvatila i
zaštitu intelektualne svojine.WTO ima oko 150 država članica, koje pokrivaju 97 % svetske
trgovine.U toku su pregovori sa oko 30 zemalja o prijemu u članstvo.
Sve članice moraju da prođu povremene provere , kako bi se ustanovilo da li u praksi poštuju
usvojene principe.Svake godine WTO organizuje oko 100 tehničkih komisija saradnje i brojne
seminare. Veoma je važna funkcija WTO u rešavanju sporova zemalja članica.Kada članica
smatra da su joj ugrožena prava od strane druge članice, problem može da iznese pred WTO.
Sistem WTO potstiče rešavanje problema kroz pregovore zainteresovanih strana u okviru WTO,
ali u koliko je nemoguće na taj način rešiti problem, formira se telo nezavisnih
stručnjaka.Činjenica da je pred WTO u prvih 8 godina rada izneto oko 300 sporova govori da je
WTO dobar okvir za rešavanje problema među članicama.
