VISOKA POSLOVNA ŠKOLA
STRUKOVNIH STUDIJA
ČAČAK
SEMINARSKI RAD
PREDMET: POSLOVNA DIPLOMATIJA
SVETSKE KRIZE I ARANŽMANI MMF-A
MENTOR: STUDENT:
Prof.Todor dr Petković
Ilić Maja
Br. Indeksa 113-166/13
Čačak, novembar, 2014.
4
1. SVETSKA EKONOMSKA KRIZA
Ekonomska kriza se pojavljuje 2008. godine prvo na Američkom tržištu
nekretnina. Godinama se promovisala ideja da prosečna američka porodica može imati kuću u
svom vlasništvu. Kupovina nekretnina kao i svuda u svetu odvijala se preko fmansijskih
posrednika, tako što su hipotekarni krediti uzimani od poslovnih banaka i drugih depozitno-
kreditnih institucija. Ove transakcije odvijale su se na primarnom hipotekamom tržištu. Sistem
kupovine nekretnina odlično je funkcionisao sve do uvođenja novog subprimarnog hipotekarnog
tržišta, koje će biti glavni uzrok nastanka krize na tržištu nekretnina u SAD. Razlog nastanka
subprimarnog tržišta leži u konstantnom rastu cena nekretnina i želji za ostvarivanjem sve većeg
profita. Konstantan rast cena nekretnina prouzrokovan je pregrejanom tražnjom. Broj izdatih
hipotekarnih kredita od strane poslovnih banka i drugih manjih depozitno-kreditnih institucija
poput nebankarskih bankaka
(nonbank bank),
i
Thrifts-a
je rastao. Nebankarske banke bavile su
se ili poslovima odobravanja kredita ili primanjem depozita, ali nikada nisu objedinjavale obe
funkcije.
Thrift-s
su fmansijske institucije koje su po veličini manje od banaka i
prvenstveno se bave odobravanjem kredita individualnim korisnicima i ne bave se korporativnim
poslovima, i one su glavni postrekivači krize. Osnovni cilj manjih depozitnih institucija kao što
su nebankarske banke
(nonbank bank),
i
Thrift-s,
bio je da pruže usluge po jeftinijim cenama i da
postupak odobravanja kredita znatno olakšaju u odnosu na postupak koji se primenjivao u
poslovnim banakama. Ove institucije su osnovane prvenstveno da bi se prosečnoj američkoj
porodici omogućilo da lakše dođu do vlasništva nad nepokretnostima. Prilikom odobravanja
kredita manje fmansijske institucije nisu tražile čvrste garancije. Rizik od negativne selekcije na
subprimamom tržištu bio je znatno izraženiji u odnosu na primarno tržište hipotekarnih kredita.
Pošto poslovne banke nisu mogle direktno da pozajmljuju sredstva klijentima sa lošima
bonitetom (1977. godine, donet je zakon
'
i
Community reinvestment act"
1
) kojim se omogućava
davanje zajmova građnima sa neredovnim primanjima i nižim životnim standardom, tzv.
subprimarni krediti
(sub-prime credits ili affordable creditsf
2
),
ovaj zakon se smatra propustom
1
www.scribd.com
(pristup internet stranici 08.11.2014. u 14.00 h)
2
Isto
5
Karterove administracije, jer dozvoljava pozajmice klijentima za koje nije sigurno da će moći
biti vraćene usled postojanja ograničenja u poslovanju, one su sredstva plasirale preko
posrednika, nebankarskih banaka
(nonbank bank)
i
Thrift-a.
Usled izraženog trenda rasta cena nekretnina tržišnim učesnicima omogućeno
je da ostvare velike zarade u kratkom roku, što je u sve većoj meri privlačilo na tržište nekretnina
spekulante i velike institucionalne investitore poput velikih banaka, investicionih fondova,
penzionih fondova, osiguravajućih kompanija, hedž fondova itd. Kako klijenti banka više nisu
imali novca da servisiraju obaveze prema bankama proglašavali su bankrot i broj nekretnina koji
se našao u vlasništvu banaka postajao je sve veći. Pošto se banke ne bave poslovima sa
nekretninama, porast broja kuća koje su postale vlasništvo banaka predstavljao je sve veći
problem. Banke iznose nekretninu na tržište i prodaju je po ceni u visini duga koji nije izmiren
prema banci. Banke koje su u svom vlasništvu imale veliki broj nekretnina u trenutku izdavanja
kredita nekretnine su imale jednu vrednost, a u trenutku prodaje znatno manju vrednost, tako da
se njihovom eventualnom prodajom nisu mogli servisirati uzeti hipotekarni krediti. Banke su u
svom portfoliju imale hipoteke koje su bile samo prividno sigurne. Kada je došao trenutak da
klijenti vrate glavnicu i kamate oni su odustajali od ugovornih obaveza i puštali banke da
aktiviraju hipoteke.
Nekretnine koje su bile predmet hipoteka nisu se mogle prodati, ili
valorizovati na tržištu za očekivani iznos. Dodatni pritisak na ponudu proizveli su solventni
klijenti, klijenti banaka sa visokim bonitetom koji su usled naglog pada cena svesno odustajali od
daljeg servisiranja uzetog hipotekarnog kredita. Kada je tržišna vrednost nekretnina postala
višestruko manja od njene realne vrednosti banke su uhvaćene u zamku nelikvidnosti i tada se
problem pojedinih finansijskih institucija transformisao u finansijsku krizu, i doveo do domino
efekta koji je sa sobom povukao i druge aktere finansijskog tržišta i preneo krizu na druge delove
sveta.
Loši hipotekarni krediti našli su se na berzanskom tržištu zahvaljujući
sekjuritizaciji. Sekjuritizacija predstavlja proces kreiranja hartija od vrednosti od aktiva, koje
nisu hartije od vrednosti, odnosno proces transformacije manje likvidnih aktiva u hartije od
vrednosti. Jedna od takvih aktiva su hipotekarni krediti koji se procesom sekjuritizacije
pretvaraju u hipotekarne hartije od vrednosti. Kod kreiranja hipotekarnih hartija od vrednosti
bitno je da su krediti koji su predmet sekjuritizacije srodni po vrednosi, vrsti nekretnina,
