Приликом одрђивања појма права својине није могуће дефинисаи овај појам који би важио за
сва друштва и за сва времена без изузетка. У овом раду наведене су различите дефиниције
права својине у правној теорији и законодавству од римског права до данашњих дана. Међу
многобројним дефиницијама овог појма учињен је покушај одређивања права својине на
следећи начин. Право својине је стварно право на одређеној ствари које облашпћује титулара
овог права, да са ствари и користима од ње поступа по свом нахођењу, као и да сваког другог
из тога искључи ако се то не противи правима других нити законским ограничењима. Пвао
својине је најпотртупије, искључиво и трајно стварно прав ана одређеној стари које овлашћује
титулара овог права да ствар по свом нахођењу користи на начин утврђен законом. Основна
карактеристика права својине је његова свобухватност која власнику омогућава потпуну
правну власт на стари која је у одређеном правном поректу уопште могућа. Својина је
најапсолутније право на једној стари, а поједина овлашћења која представљају њену
садржину, су само манифестације ове потпуности.
ПОЈАМ ПРАВА СВОЈИНЕ
Право својине
је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања
једном ствари, које се може истицати према свим трећим лицима.
Право својине је сложено право, које сачињавају три компоненте:
1)
овлашћење држања
– претпоставка коришћења ствари (састоји се у правној могућности
да се има фактичка власт на ствари – да се ствар има у државини);
2)
овлашћење коришћења
– састоји се у правној могућности предузимања материјалних
аката према ствари ради извлачења користи из ње, има два облика: употреба ствари и
прибирање плодова и других прихода;
3)
овлашћење располагања
– има две компоненте: фактичко располагање (се састоји у
предузимању материјалних аката којима се утиче на супстанцију ствари – оправка, преправка,
промене којима се мења намена ствари) и правно располагање (се састоји у предузимању
правних аката, којима се право својине у целини или делимично преноси на друге субјекте, па
може да буде потпуно и делимично; потпуно располагање се састоји у преносу права својине
на другога – продаја, поклон, трампа, или у одрицању од права својине; делимично
располагање се састоји у предузимању правних аката којима власник на свом праву својине
установљава права у корист других субјеката, којима се право својине у већој или мањој мери
сужава, одн. ограничава – послуга, закуп, плодоуживање, стварна службеност).
Право својине је апсолутно право
. Оно делује према свима. У њему је концентрисана сва
правна власт која се може имати на једној ствари. Право својине је трајно и у временском
смислу неограничено прво. Оно постоји све док постоји ствар на коју се односи. Не може се
изгубити застарелошћу.
ОГРАНИЧЕЊА ПРАВА СВОЈИНЕ
Право својине као највиша правна и фактичка власт на ствари није неограничена. Ограничења
права својине могу бити општа (ограничавају вршење сваког права својине) или посебна
(предвиђена за одређене ствари или поједине правне ситуације). Она се могу састојати у
дружности власника да у погеду стави нешто трпи или пропушта (негативно ограничење) или
да нешто даје или чини (позитивна ограничења) што не би био дужан да даје или чини:
Ограничења права својине могу настати на основу закон,а на основу одлуке државног органа
(суда или органа) управе) или на оснвоу правног посла, а сва се могу тицати субјеката или
обима и садржине права својине. Страна физичка и правна лица, тако, могу стицати право
својине на покретним стварима као и домаћа лица. Право својине на непокретностима на
територији Србије, могу стицати ако обављају делатност у Србији, а оне су им неопходне за
обављање те делатности, само под условима утзајамности (реципроцитета). Ако страно
физичко и правно лице не обавља делатност у Србији, тада може стицати право својине на
стану и стамбеној згради, под условима узајаности, као и држављанин Србије.
Данас су значајнија ограничења сдржине права својине. Истичу се ограничења која
произилазе из опште забране злоупотребе права својине, суседског права и ограничења у
друштвеном интересу.
Суседско право је скуп норми којима је уређен однос властника блиских (суседних)
непокретности, чије је коришћење узајанмо зависно због тога што међусобно граниче или се,
према месним обичајим асматрају суседним. У суседском праву истичу правне ситуације које
настају услед имисија, односно власника граничких непокретности и употребе суседне
непокретности. У суседском право уврштава и право нужног пролаза.
Законско право прече куповине облашћује једно лице (имаоца права прече куповине) да
захтева од власника ствари, који немерава да је прода, да прво њему ствар понуди на продају.
Ако власник ствари прво имаоцу права прече куповине не понуди стар на продају енго је
прода трећем лицу, ималац овог права је овлашћен да тужбом пред судом поништи уговор о
продаји и захтева да се ствар њему прода под истим условима. Закон о промету
непокретности установљава право прече куповине сувласника непокретности. Право прече
куповине примењује се на земљиште (пољопривредно, грађевинско, шуме и шунско
земљиштер) зграде (пословне, стамбене, стамбено_пословне, економске и др.), посебне
делове зграда (станове, пословне просторије, гараже и гаражна места) и друге грађевинске
објекте. Сувласник непокретности који немерава да прода свој сувласнички део дужан је да га
претнодно понуди осталим сувласницима. У случају кад има више сувласника, првенство у
остваривању права прече куповине има сувласник са већим сувласничким делом. Ако има
више сувласника који имају право прече куповине, сувласник непокретности има пвао да
одлуци коме ће од њих продати свој део непокретности.
1)
општи друштвени интерес
– ова ограничења су прописана за право својине на стварима
које имају нарочити значај за друштво, економски, културни или неки други значај, добра од
општег интереса се морају користити под условима и на начин одређе законом, мора се
одржавати или располагати у интересу друштва;
2)
законске службености у општем интересу
– јавни саобраћај и телекомуникације;
3)
ограничења у корист суседне непокретности
(суседска права) – власник једне
непокретности може да се користи суседном непокретношћу.
Ограничења за страна физичка и правна лица – не прави се разлика између странаца и
домаћих држављана у погледу стицања права својине на покретним стварима, а код
непокретности се прави разлика с обзиром на основ стицања: непокретности (могу стицати по
основу наслеђивања под условима реципроцитета), правним послом међу живима
(купопродаја, размена, поклон), могу стицати право својине на непокретностима уколико на
нашој територији обављају неку делатност и под условима реципроцитета.
СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ
За стицање права својине на непокретним ставарима, поред постојања пуноважног уговора
(који мора бити закључен у писменој форми и оверен у суду) потребан је и одговарајући
начин стицања. На основу правног посла право својине на непокретност стиче се уписом у
јавну књигу или други одговарајући начин одређен законом.
На основу пуноважног правног посла право својине на покретну ствар стиче се предајом
ствари у државину стицаоца.
Предаја ствари без преноса рпава својине. У уговору о продаји продавац покретне ствари се
може обавезати да преда ствар купцу одмах након закључења уговора уз задржавање права
својине, све док купац не исплати цену у потпуности. Овај вид продаје представља изузетак
од правила да се својина на покретној ствари стиче предајом, а најчешће се уговара у продаји
3) сама предаја треба да је управљена на пренос својине, на извршење уговорне обавезе да се
ствар преда.
ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ
Физичка предаја
Физичка одн. телесна предаја може се извршити на различите начине: кад су у питању мање
ствари предаја се врши из руке у руку, предаја се може извршити и остављањем ствари на
место које је означио прибавилац (када су у питању веће и кабастије ствари код којих је
предаја у буквалном смислу немогућа, она се увек врши остављањем ствари на место које је
прибавилац означио). Није битно узимање ствари у руке, битно је довођење купца у
могућност да врши фактичку власт на ствари.
Симболична предаја
Симболична предаја је предаја знацима и постоји у неколико случајева:
1) пренос, одн. предаја исправа на основу којих стицалац може росполагати са ствари (нпр.
пренос коносмана, товарног листа, заложнице);
2) уручење неког дела ствари или справе којом се пријемник ставља у могућност да смо он
дође до државине ствари (нпр. предаја кључева од просторије у којој се налази продата
ствар);
3) издвајање ствари или друго означавање које значи предају.
Фиктивна предаја
Фиктивна предаја је у ствари пренос права својине на основу самог уговора, при чему се
узима (фингира) да је извршена физичка предаја. Постоје три случаја:
1) constitutum possessorium – када власник (који је истовремено и непосредни држалац ствари)
пренесе на прибавиоца својину самим уговором, а ствар и даље задржи код себе као ималац
неког права ужег од права својине, нпр. као послугопримац, чувар, смисао овог случаја
фиктивне предаје је да се избегне двострука предаја (да продавац преда ствар купцу и тако
пренесе на њега својину па да је купац истог момента врати бившем власнику и преда му је на
послугу или чување);
2) traditio brevi manu (предаја кратком руком, кратким путем) – постоји када неко већ држи
ствар по неком основу (нпр. као чувар) или без икаквог основа, па купи ствар и стекне
својину моментом закључења уговора, исто би без смисла било да држалац прво врати ствар
власнику (продавцу) да би му овај предао касније и тако пренео својину;
3) cessio vindicationis – овде постоје три лица: власник ствари (који нема непосредну већ само
посредну државину), прибавилац ствари (који у време закључења уговора нема ни посредну
ни непосредну државину) и треће лице, код којег се ствар налази (но је послугопримац,
плодоуживалац), право својине прелази на купца самим закључењем уговора, так да ће трећи
касније бити дужан да ствар коју држи преда купцу, новом власнику.
Задржавање права својине и поред предаје ствари
Ово је модалитет уговора о купопродји и састоји се у томе што продавац предаје ствар купцу
али и даље задржава право својине, све док купац у потпуности не измири куповну цену.
По својој правној природи продаја са задржавањем права својине је сложен правни однос у
којем постоје два уговора: купопродаја, која је под одложним потестативним условом (купац
постаје власник уколико цену исплати у потпуности) и најам, који је модификован раскидним
потестативним условом, тако да коначном исплатом купопродајне цене престаје. Исплатом
цене у потпуности остварује се одложни услов којим је модификована купопродаја и право
својине прелази на купца аутоматски, без потребе предузимања посебног акта.
За употребу ствари се не плаћа посебна накнада, али се о томе води рачуна приликом
одређивања купопродајне цене.
