СВРХА ИЗУЧАВАЊА НАРОДНИХ ГОВОРА
Проблем смисла дијалектологије и сврхе изучавања народних говора поставља се на различите
начине:
А)
Класични став
о народном говору као поквареном језику потиче од општег схватања језичког
развоја по којем је језик богом створен и поклоњен људском роду, а људски род га је, као и све
остало, стално злоупотребљавао и кварио док га није довео у безнадежно стање; ово намеће
потребе сузбијања покварене простоте, те искорењивање и забрану „идиотизма“. Изучавање
његово не долази у обзир у овом случају. Овај став би се могао назвати
елитистички
.
Б)
Популистички став
је супротан. По њему, правилно је оно што је општеприхваћено у свим
областима живота, па и у језику. Језички „критериј правилног“ по том схватању и по речима
данског лингвисте
Отоа Јасперсена
(„Човјечанство, народ и појединац са лингвистичког
становишта“, Сарајево, 1980), „јесте навика и општеприхваћен обичај заједнице. Граматички је
правилно оно што прихвати већина људи који тим језиком говоре“ или „све оно што је у општој
употреби у језику само по себи је граматички правилно.“ То мишљење код нас је заступао
Вук
Караџић
у првим фазама свог рада. „Који човјек не зна ни за какву граматику, нити за какав
други језик осим свога, он може писати и без сваке граматике. Тако је на примјер, могао Омир
спевати „Илијаду“ и „Одисеју“ на знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су
спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили и знаду да језик има некаква правила,
они већ не могу писати без граматике (већ ако је ко сам граматик), зашто би (као учени људи) све
ради да пишу боље него што се говори те зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре
и грде“ („Српски рјечник“, 1818). Из овог излази да елитистичко размишљање о језику неумитно
води искривљивању чињеница, а свака нормативна активност у књижевном језику при којој се не
води рачуна о говору обичног човека, кварењу језика и затамњивању његове структуре. Писати
правилно по свом мишљењу значи писати искључиво по правилима народног говора, а
упознавати норму књижевног језика исто је што и проучавати структуру дијалекатске речи.
Дијалектологија би, према томе, била врховна наука о језику и свим језичким питањима, једина
меродавна лингвистичка дисциплина. Колико је елитистички став неисправан, толико је
популистички претеран.
В)
Савремени
истраживачи, озбиљни научници и поштоваоци народне речи, у својим
изучавањима углавном дају високу оцену народним говорима и дијалектологији као науци. Али
каткад у неопрезним и недовољно заснованим изјавама и они стављају под сумњу смисао и
друштвену потребу дијалекатских истраживања. Противречне изјаве о том предмету налазимо, на
пример, код
Павла Ивића
, водећег дијалектолога код нас. На једној страни, он овако резонује о
дијалекатској разноврсности језика: „Ако потражимо место дијалеката међу друштвеним
феноменима, наћи ћемо да су дијалекти својом природом слични појавама таквим као народна
ношња, народна јела или народна архитектура. Језик има с тим феноменом једну битну
заједничку особину: да је користан. Он је то у најдословнијем смислу, јер је друштвено оруђе и
чак је најважније, најуниверзалније, најчешће употребљавано оруђе које стоји на располагању
људском друштву, и сваком поједином човеку посебно. Исто тако су оруђа и зграде које људи
зидају и њихова одећа, а и храна је оруђе у нешто ширем смислу те речи. Дијалекте удружују с
народном архитектуром, народним јелима и пићима, народном ношњом и народним покућством
још и то што се ту свугде ради о варијацији, пре свега територијалној.“ Међутим, на другој
страни, Ивић сумња у сврховитост, па чак и у смисао те варијације, дијалекатске, пре свега. О тој
варијацији он каже следеће; „Она је развијена спонтано, диференцијацијом која има регионални
одн. етнички карактер, која се појављује и доживљава као обележје дато етницима, која чини
једну, са утилитарног гледишта непотребну разноврсност у нечем што је са истог гледишта и те
како потребно. Уз то је та варијација и произвољна. Нема дубљег разлога због којег се у околини
Чачка говори „дођосмо“, а око Крушевца „дођомо“, а не обрнуто. На дијалекатске варијације
локалне прилике утичу сразмерно мало. Тако ћемо у овчарским крајевима наћи известан број
речи за врсте и боје оваца. У земљорадничким пределима биће много више термина који се тичу
1
разних ратарских култура, справа и послова. У приморју ће бити богат речник риболовства и
поморства итд. Али све су то ситне, маргиналне појединости у поређењу с истином да главнину
дијалекатских разлика чини чиста етничка варијација, немотивисана материјалним и друштвеним
околностима.“ (Павле Ивић, „Српски народ и његов језик“). Павле ивић сматра да су
дијалекатске особености народних говора додуше корисне, али ситне и готово бесмислене.
Њихова егзистенција и природа периферни су проблеми и потчињени су етничкој структури
њихових несклада. Излази да је дијалекте корисно проучавати само у оквиру етнографских
студија.
Ото Јасперсен
тврди да је „људска географија одлучујући фактор у настајању дијалеката.“
Настајање и постојање дијалеката има много дубљи узрок и смисао него што је друштвена
корист. Разумевање људи и социјалне историје много је боље ако познајемо језик, а дијалекат је
једини прави природни језик. Судбина писмених творевина из давне прошлости, настајање и
пропаст, кретање по земаљској кугли и задржавање на одређеним просторима, оцртани су у
дијалекту. Дијалекат је тако слика друштвене и етничке историје народа. Све што се дешавало у
прошлости, а било је од оштег значаја за језички колектив, искристалисано је у његовој култури и
његовом природном језику (=дијалекту). Тим поводом Јаспресен каже и следеће: „У Француској
се нпр. с правом истицало да су црквене поделе снажно деловале на језик. У старим црквеним
дијацезама (општинама) обичаји су налагали да се људи окупљају на богослужење у једном
центру, па су се на тај начин они међусобно мешали, а одвајали од људи из других жупа.“
Констатујемо да дијалекатска варијација није никако случајна, већ првенствено зависи од
социјалних фактора. Лингвистичка географија, како истиче Јасперсен, условљена је људском. То
значи да је развој дијалеката у вези са историјским развитком њихових носилаца.
Да ли је дијалекат користан или не друго је питање, а оно је безначајно и са становишта
историјског друштва и историјског језика. Ни једна ни друга наука не поставља таква питања већ
се бави узроцима и последицама самог стања ствари. Дијалекте је корисно изучавати и то је за
нас битно. Дијалектологија пружа чињенице важне за разумевање етничког развоја, за прецизније
одређивање прошлог и садашњег стања у распореду становништва и сл, а то су сазнања која
помажу општој науци о националним и племенским питањима тј. филологији.
Ову истину утврђује касније и
Павле Ивић
: „Дијалекти су незаменљив документ историје језика,
остаци старијег стања у разним доменима језичке структуре, присутни су практично у свим
говорима, док се друге особине архаичних језичких система могу реконструисати поређењем
ситуације у разним дијалектима који су иновирали на различите начине. Исто тако је драгоцено
сведочанство дијалеката о језичкој типологији. Неупоредиво многобројнији од књижевних
језика, дијалекти у свету представљају најсадржајнији резервоар података о томе какве све појаве
могу постојати у језику и у каквим комбинацијама. Српскохрватски језик ту показује далеко
шири дијапазон варијација него иједан други европски језик. Од једног нашег дијалекта до
другог, драстично варира нпр. број падежа а са њима и целокупни лик деклинација, затим број
глаголских облика, инвентар вокала и консонаната, а нарочито акцената.“ Ове Ивићеве тврдње
задржавају високу вредност и онда када се изузму хрватски дијалекти. Број падежних облика
нпр. стварно је врло различит у дијалектима југоисточне Србије и осталим штикавским
дијалектима; у самом штокавском дијалекту неуједначен је број придевских и глаголских облика
– придевски вид у нешто већој мери познају само западнији, ијекавски говори, док је на осталом
делу терена он редукован и сведен на спорадичне појаве.
Користи од дијалектолошких знања су заправо много шире него што смо о њима говорили. За
рад у школи нпр. врло је важно знати с каквим језичким знањима и навикама млади долазе на
наставу и које су најважније тачке где се њихов говор разилази са књижевним језиком. Тек тада
ћемо моћи компетентно да судимо која знања из језика и на који начин треба преносити у датој
средини. Наставник мора себи израдити тзв. „приручну“ граматику српског језика и држати се
њених начела. Истовремено, он мора прихватити и понешто из домаћег говорног амбијента и
употебљавати то ван школе да би стекао поверење околине.
2
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ И ТЕРМИНИ У ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈИ
Дијалекат
се у модерној лингвистици дефинише као „регионално или друштвено
дистинктиван варијетет неког језика који се одликује конкретним скупом речи и граматичком
структуром. Говорни дијалекти обично се доводе у везу са посебним изговором или акцентом. У
сваком језику са већим бројем говорника развиће се дијалекти, нарочито ако постоје географске
препреке које раздвајају групе људи једне од других, или ако постоји подела на друштвене
класе.“ (
Дејвид Кристал
, „Енциклопедијски речник модерне лингвистике“)
Географским препрекама треба додати и друге сметње које настају у комуникацији међу
областима, општој и језичкој. Међу тим препрекама најзначајније су политичке границе.
Политичким факторима често су неутралисани географски фактори, па дијалекатске разлике
настају тамо где природних услова за то и нема. Према Кристаловим објашњењнима овај посупак
није неоправдан, али са једног ширег становишта социолекти и дијалекти јесу различите ствари.
Социолекатско раслојавање и територијална дијалекатска разграничења имају у нечему
диспарантан смисао, иако се каткада остварују уз помоћ сличних језичких средстава. Ипак,
регионална диференцијација језика није искључиво производ географског фактора. Рекли смо већ
да у дијалектолошким истраживањима треба водити рачуна и о саставу становништва, његовој
економској, социјалној и културној историји, а то су све важне социолошке чињенице.
Прихватљива је дефиниција руског теоретичара
Виктора Жирмунског
, који дијалекат објашњава
у вези са чињеницама на терену у којима се одсликавају међузависности историје језика и
историје народа. Он тачно и прецизно дефинише дијалекат: „Под појмом територијалног
дијалекта, наречја и говора захвата се варијанта неког језика на одређеном делу територије која
се одликује цртама својственим језику као целини, али и неким специфичним цртама.“ Ова
дефиниција, ипак, има извесних слабости. Изгледало би на први поглед да она истовремено
успоставља хијерархију међу основним дијалекатским појмовима, те да у тој хијерархији највише
место припада дијалекту, говор заузима следећи положај, а наречје је стављено између њих. Када
се, међутим, дефиниција добро размотри и упореди са даљим излагањем, види се да Жирмунски
у ствари не прави разлику између ових термина већ их у основи сматра синонимима. Такво је
стање у руској дијалектологији уопште. Термин „дијалекат“, по руском теоретичару
Кузњецеву
,
употребљава се како у значењу говора, тако и у значењу наречја.
Ни у српској дијалектологији ови термини нису увек добро разграничени. То је зато што се не
води рачуна о објашњењима
Александра Белића
и аргументима које је он навео за тачно
разграничење три термина. Белић хијерархију међу терминима успоставља аналогно хијерархији
црта којима располаже језичка грађа на терену, а и српскохрватски језик као целина. Те се црте,
по Белићу, могу раслојити на три групе:
1. особине које потичу из прасловенског језика и његових дијалеката
2. језичке црте пореклом из јужнословенског прајезика и његових дијалеката
3. аутохтоне црте српског језика настале у различитим епохама развитка
На основу тога може се утврдити већа или мања генетска сродност или дистанца међу
различитим дијалекатским типовима српског језика. Сам Белић, говорећи о територијалним
јединицама на које се дели српски и хрватски језички простор, каже следеће: „Неке од њих су у
ближем сродству, неке пак садрже разлике које воде порекло из дубље прошлости и удаљеније су
једна од друге.“ Дијалектима се код Белића сматрају територијалне варијанте обележене цртама
најстаријег, тј. предбалканског одн. прасловенског порекла, по којима се они одликују као
генетски врло удаљене формације. Код нас је то штокавски дијалекат према чакавском и
кајкавском дијалекту (хрватском и словеначком). Неки научници сматрају да штокавштина,
чакавштина и кајкавштина имају карактер различитих језика, али се већина, нарочито хрватски
дијалектолози, изјашњавају против тога, сводећи међудијалекатске разлике на унутрашњи
језички ниво. У сваком случају, дијалекатске поделе имају глобални карактер и тичу се врло
дубоких и битних структурних својстава.
4
Наречје
се карактерише дистинктивним цртама, такође сразмерно велике старине. Те црте
истовремено дубоко засецају у масу језичких чињеница. Уобичајено је наречјима називати оне
структуре народних говора које се разликују заменом старог јата. У штокавском дијалекту ту су:
екавштина на истоку, икавштина на западу и ијекавштина на југозападу. У чакавском дијалекту
то су екавштина на крајњем западу и икавштина на истоку. Замена јата потврђена је у историјско
време развоја српскохрватског језика, дакле у послебалканској тј. у аутохтоној српској епоси
развоја, али њене клице могу се пројектовати на епоху јужнословенског прајезика.
Говором
се назива најамања, даље недељива варијанта језика, говорни идиом у којем нема
унутрашњих дистинкција. Ако обухвата нешто већу територију са извесним унутрашњим
разликама, онда је то скуп идиома који се зове
поднаречје
, или се за њега употребљава назив
народни говори
.
У лингвистичко-географском смислу, дијалекат је територијално најшира јединица; он се дели на
наречја, а она на говоре (поднаречја). Ако је наречје врло распрострањено а његова унутрашња
говорна варијација велика, онда се оно назива
поддијалекат
(или само дијалекат).
Остали термини који се користе у дијалектологији спадају у област социјалног
раслојавања језика. У лингвистичкој литератури они нису увек јасно разграничени. Тако се
арго
и
жаргон
употребљавају као синоними да означе локалне говорне јединице било којег ранга и
било којег типа, или пак да означе лингвистичка обележја тих јединица. Термин „жаргон“
каткада поприма стилистички смисао примењујући се на затворене системе у језику
професионалних, на једној страни, те асоцијалних и антисоцијалних група, на другој. Слично се
значење приписује и енглеској речи
slang
која изворно обележава специјални језик или
специјалне идиоме криминалаца, скитница и сл, а чија је сврха да од неупућених сакрије садржај
говора. Сада се у Енглеској за то изворно значење употребљава термин
kent
.
Реч
патоа (patois)
данас се употребљава просто да означи месни говор.
Термин
идиолект
односи се на укупност индивидуалних, а то значи професионалних,
социјалних, територијалних и других карактеристика у говору појединца.
Идиом
означава, између осталог, и језик неке посебне људске заједнице као скуп особина
карактеристичних само за ту заједницу, које нам дају за право да га издвојимо и посматрамо
засебно. То може бити сваки локални говор или говор социјалне групе посматран као јединствена
целина. При томе, губе значај унутрашње разлике у говору појединаца ау први план избијају
говорне дистинкције према другим колективима.
5
високо развијене цивилизације, чији су главни механизми делаовања установе оличене у држави
као својој највишој појавној форми.
Ово значи да је за појаву нације и националног књижевног језика у савременом смислу речи од
пресудне важности постанак националне државе. Национална култура у широком смислу као и у
институционализованом виду јесте поље примене књижевног језика. Тиме је он сам одређен као
институционална друштвена појава. Одређење књижевног језика као поливалентног и сложеног
средства споразумевања условљена је са једне стране општом сложеношћу живота у једном
циилизованом друштву, а с друге стране – разуђеношћу државних функција и државних послова.
У сваком случају, књижевни језик као функционална и поливалентна појава битно се разликује
од структурно једноставног и функционално нерашчлањеног дијалекта. Он је појава која нстаје
на вишем развојном ступњу човечанства, одговара вишим општим и културним потребама људи
и служи као средство цивилизацијског споразумевања у ужемс смислу речи. „Чак се, у неким
народима, формирају књижевни језици тек онда када за то настану потребни услови који се
испољавају и настанку писмености“, пише група руских лингвиста.
Дијалекат, и кад није имао конкурента у књижевном језику, обављао је једноставније и по
обиму ограниченије задатке, јер је служио друштваним формацијама чије су потреб биле
једноставније и мање. То увиђају и цитирани руски аутори који даље кажу: „Књижевни језик
може потенцијално наћи своју примену у свим областима живота цивилизованог друштва, у
лепој књижевности, у државној администрацији, у школству и науци, у поризводњи и
свакодневном животу. На одређеној етапи развоја друштва он постаје обавезно комуникацијско
средство за све, не као корисник, већ и као његов чувар, инвеститор његове изградње и
иницијатор његове кодификације, јавља се држава и државне установе. Држава обезбеђује том
језику достојанство и повлашћени статус у облику и функцији службеног језика. По пореклу, по
постанку, по структури и својим функцијама, књижевни језик је квалитативно различит од
дијалеката и покрајинских говора.“
У начелу, књижевни језик може настати функционалним преусмерењем одабраног локалног
говора. У новим околностима и у новој функцији то међутим није воше прави народни говор јер
обавља друге службе. То се врло брзо испоњава и у еволуцијском заокрету његове структуре.
Функционална преоријентација скопчана је често и са директним структурним рерадама до којих
долази интервенцијом лингвиста. Они у дијалекатску основицу уносе нове елементе пореклом из
других дијалеката. Из језика старијих епоха или из страних језика. Каткада, лингвисти
покушавају надоместити неке елементе сопственим стваралаштвом. Дешава се, када то диктирају
историјске прилике, да се за задовољење извесних цивилизацијских потреба код неког народа
употребљава књижевни језик другог народа. По правилу, тај туђи књижевни језик обавља само
неке функције, у паралелној употреби са домаћим књижевним језиком.
Осим својим интердијалекатским и наддијалекатским карактером, књижевни језик се од
локалног говора разликује и по томе што се на њему развија писменост, што је писмени текст и
његова предоминантна појавна форма од које зависи говорни узус.
Следећа и најважнија особеност књижевног језика јесте да је он кодификован и да
функционално и еволуцијски зависи од кодекса.
7
