Pravni fakultet
PREDMET:
Javne finansije i porezi
TEMA:
Takse i njihova klasifikacija
Profesor:
Student:
Decembar, 2012.
U V O D
Pri zahtevu za izradu pojedinih dokumenata svi plaćamo određenu naknadu, a da se pri
tom nismo zapitali zašto je to tako. Generalno, opšte znanje o ovim oblicima finansijskih
instrumenata je prilično oskudno. Slabija je informisanost o značaju i karakteristiama taksi u
finansiranju javnih potreba.
Može se reći da su građani uopšte, premalo upućeni u funkcionisanje celokupnog
poreznog sistema: pomirili su se sa činjenicom da poreze i takse kao najvažniji fiskalitet, moraju
plaćati, jer "samo ludak može verovati da bi jedna normalna država i dan danas mogla
funkcionisati bez poreza"
1
. Trebalo bi više upoznati kako država raspoređuje prikupljena
sredstva od različitih taksi i naknada, a ne bez razmišljanja uplaćivati zahtevano i žaliti se
poznatom rečenicom kako ih država samo pljačka.
Važno je znati i koje sve vrste taksi postoje, kao i na osnovu kojih načela i principa se
određuje visina takse, da se može imati jasniji uvid u funkcionisanje ovog segmenta finansijkog
sistema zemlje.
1
Kishon, Ephraim: “Knjiga za porezne obveznike”, HENA COM 2001.
1
•
takse
su protivnaknada za uslugu koju država čini obvezniku
, što znači da obveznik
plaća taksu samo ako je zatražio neku intektualnu (apstraktnu, nematerijalnu) uslugu (bilo
da je ona slobodno izabrana od obveznika ili mu je nametnuta propisima nadležnog tela);
•
pri plaćanju takse primjenjuje se teritorijalno načelo
, što znači da obaveza plaćanja nije
ograničena samo na državljane zemlje koja uvodi tu obvezu;
•
u plaćanju takse prisutan je element prisile, jer je obvezu i visinu plaćanja te obveze
utvrdio državni organ
, jer se neka prava ili činidbe mogu ostvariti samo nakon što
obveznik pokrene propisani postupak i što će se nepodmirena obaveza naplatiti prisilno.
Međutim za razliku od poreza, koji predstavljaju obavezna davanja «koja država ubira
silom svog fiskalnog suvereniteta», prilikom plaćanja taksi, osoba slobodno odlučuje koju će
uslugu i za koju vrednost traži. Kod poreza ne postoji direktna protivnaknada, s obzirom na to da
služe za finansiranje opštih potreba. Istina, postoje takve specifične takse koje se moraju platiti,
mada se ne želi koristiti usluga, npr. takse koje se plaćaju pri korišćenju puteva (drumarina,
putarina i sl.). Zato se slobodno može reći da takse karakteriše i dobrovoljnost.
Taksena obveza može se podmiriti u gotovom novcu, što je isto kao i kod ostalih vrsta
poreza ali se može podmirivati i upotrebom taksenih maraka što je indirektni način podmirenja
obveze; u velikom broju slučajeva se kod taksi primenjuje čitav niz tehnika i postupaka koji su
slični onima koji se primenjuju kod poreza.
Procesno razgraničenje između poreza i taksi nije sprovedeno ni na francuskom jeziku i
zakonodavstvu, budući da se često može naići na mešanja termina « import » (porez) i « taxe »
(taksa) za obeležavanja pojedinih kategorija javnih prihoda. Npr. u francuskom jeziku se jedan
od najvažnijih poreskih oblika, porez na dodatu vrednost, naziva "taksa na dodatu vrednost".
Takse su veoma neizdašan javni prihod, bilansno zanemarljiv, koji uz to pokazuje osetnu
neelastičnost i smanjenu mogućnost prilagođavanja privrednih oscilacija.
Takse kao javni izvori sredstava učestvuju u ukupnim javnim prihodima u proseku 3-
4,5%. Takođe, primetan je trend porasta učešća taksi u ukupnim javnim prihodima.
1.2 UTVRĐIVANJE VISINE TAKSI
Najvažniji problem vezan uz takse jeste utvrđivanje njihove visine. Kod utvrđivanja
visine takse mora se voditi računa da ona ne bude preniska, čime se može provocirati povećana
tražnja za uslugama, stvoriti javni rashodi iz drugih prihoda, što nije preporučljivo ni
prihvatljivo. Takođe, takse ne smeju biti previsoke, jer će se smanjiti tražnja za pojedinim
uslugama, čime će se izgubiti deo javnih prihoda, a finansiranje organa (suda, carine i sl.) će opet
pasti na teret opštih javnih prihoda (poreza).
3
Kako je taksa ekvivalent za rad državnih organa i drugih ustanova za čije se usluge plaća
taksa, njena visina trebala bi biti određena visinom troškova koje državno telo ima kada obavlja
traženu uslugu, što znači da ako su troškovi tela za čije se usluge naplaćuju takse veći, novčani
iznos koji treba platiti treba biti veći. Međutim, u praksi to funkcioniše malo drugačije. Ako je
visina takse takva da su u njoj sadržani, ne samo stvarni troškovi koje državno telo ima pri
izvršavanju te usluge, nego i više od toga, onda taj višak ima karakter poreza i za taj uvećani
iznos takse koji plaća, obveznik ne dobija nikakvu protivnaknadu. U slučaju da je visina takse
niža od stvarnih troškova koji se javljaju pri obavljanju tražene usluge, taksa je samo delimični
ekvivalent za učinjenu uslugu državnog tela. Kako je teško novčano izraziti koliki su troškovi
države kada obavlja traženu uslugu, tj. kako usluga ima apstraktni karakter, možemo opravdati
zaračunavanje takse po nekoj sličnosti u taksenoj tarifi, kao i utvrđivanje visine takse paušalno
na osnovu nekih pretpostavljenih troškova.
Osim troškova koje državno telo ima kada obavlja traženu uslugu može uticati i korist
koju tražitelj usluge ima od određenog rada državnih organa i drugih ovlašćenih organizacija.
Kao primer možemo uzeti rešenje doneto povodom zahteva taksenog obveznika kojim se stiče
pravo obavljanja ugostiteljske delatnosti, pri čemu visina takse zavisi od toga da li se rešenje
donosi za obavljanje tih usluga u restoranu, bifeu, baru ili disko-klubu i sl., jer postoji razlika u
koristi koju će obveznik imati od rada državnog organa u svakom od navedenih primera.
Visina takse zavisiće i od toga je li učinjena usluga od isključivog interesa i koristi samo
za tražitelja usluge ili postoji opšti interes da se određena tražena usluga obavi. U tom slučaju
celi iznos troškova ili jedan njegov deo preuzima na sebe društvo koje je zainteresovano da se
radnja obavi. npr. za prijavu ispita student plaća mali iznos takse, mada su troškovi ispita daleko
veći, ali država preuzima na sebe deo troškova i podmiruje ih iz opšte mase naplaćenih javnih
prihoda; to znači da društvo ima koristi od učinjene usluge, pa je zbog toga i visina takse znatno
niža; javni interes može biti tako naglašen da zakonodavac može predvideti potpuno oslobođenje
od plaćanja takse odnosno tu je ugrađen princip » što je veći javni interes, to je taksa niža «.
Ponekad je visina takse mnogo viša od troškova koji nastanu da bi se usluga izvršila ili
pak je iznos takse utvrđen nezavisno od koristi koju tražitelj usluge ima od te usluge. Takvim
regulisanjem visine takse želi se ili sprečiti, ili ograničiti traženje određenih usluga od državnih
organa; tako se taksa u sudskom sporu određuje prema vrednosti spora, prema trajanju, prema
broju akta i sl.; visina taksene obaveze u ovom i sličnim slučajevima treba da onemogući
preterani broj korišćenja takvih usluga; to je tzv. preventivno delovanje takse, najčešće u
sudskim sporovima.
1.3. NAPLATA TAKSE
Nezavisno od vrste takse one se u pravilu plaćaju unapred. Dok taksa nije uredno
plaćena, državni i drugi nadležni organi neće ni pristupiti radu da izvrše zahtev obveznika.
4
