Тема:

Тара и њен туристички значај

1.Увод

Једна од најлепших планина Србије, планина Тара је због својих изузетних

природних вредности, али и антропогених, одувек  изазивала пажњу не само наше, већ
и   светске   науке.   Тара   нуди   веома   богату   и   разноврсну   туристичку   понуду,   па   је
годинама   уназад   веома   привлачна   за   многе   домаће   и   стране   туристе.   Што   се   тиче
природних туристичких вредности, овај део обрађује основне природне карактеристике
Таре,   рељеф,   климу,   флору   и   фауну   и   хидрографију.   Антропогене   туристичке
вредности јесу најпознатији археолошки локалитети и споменици Таре, као и остале
културно-историјске   вредности.   У   делу   који   говори   о   развоју   туризма   на   Тари,
обрађени   су   најпознатији   туристички   локалитети:   Калуђерске   Баре,   Митровац   и
Предов   Крст,   као   и   смештајни   капацитети   у   њима   и   остала   туристичка
инфраструктура. Циљ рада јесте да се прикажу оне природне и антропогене вредности
које Тару чине туристички атрактивном, али и да се да увид у постојеће стање развоја
туризма, односно да ли се те вредности у довољној мери искоришћавају. Планина Тара
је   једна   од   наших   најлепших   планина   и   свакако   један   од   најпривлачнијих   предела
Србије. Покривена густим четинарским и листопадним шумама, проткана пашњацима
и ливадама, ова лепотица планинског система Србије , али и целог континента, свакако
заслужује епитет Краљице планина.

2.Географски положај

Планина Тара простире се на крајњем западу Србије.Гледано са аспекта

математичко-географског положајазахвата простор између 43052

и 44002

северне

географске ширине и између 19015

и 19038

источне географске дужине. Укупна

површина планинског простора износи 185 км

. Планина Тара припада делу

старовлашких  планина.  Просечна надморска висина  је  око  1150м,  а  највиши  врх  у
Националном   парку   је   Козји   рид   (1591м).   Према   северозападу   подручје   парка   је
оивичено до 1000 м дубоким кањоном реке Дрине. Са јужне стране Тара се благо
спушта   у   Креманску   котлину,   а   на   источној   страни   њену   границу   представља
Солотушка река.Укупна површина Таре је 183 км2, дужина 50, а ширина 22км. Масив
Таре може да  се разграничи са две површи;вишу  и нижу.Виша  површ  је просечне
надморске висине 1280 м. Читаво подручје карактерише мозаик планинских узвишења
и површи које су испресецане долинама река и потока (река Рача, Дервента, Бели Рзав,
Бруснички поток). Разноврсни геоморфолошки облици карактеришу национални парк
од   којих   су   широко   заступљени:   пећине,   увале,   вртаче,   звекаре,   теснаци,   кањони,
клисуре и др.

Најпознатије пећине су Перућачка и Топла пећ. Топла пећ са интересантним

пећинским накитом се налази на планини Звезди, а заштићена је и као споменик
природе. Национални парк Тара одликује се мноштвом карстних облика, међу којима
су најатрактивнији кањони и клисуре. Најимпресивији је кањон реке Дрине, који је
засигурно један од највећих и најлепших кањона Европе. Национални парк Тара
обухвата највеће делове планина Таре и Звезде које су природно одвојене клисуром
Дервенте. Налази се на источном делу планинарског система Динарских планина.

2.2.КЛИМА

Клима Таре уопштено се може означити као умерено-континентална, у извесној

мери модификована планинским утицајем и са већим степеном влажности у односу на
централне и источне делове Србије. Географски положај Таре, као и низ других
чинилаца условили су специфичне климатске карактеристике овог подручја. Управо
изнад подручја Таре сукобљавају се топле ваздушне струје са југа и хладне са севера.
Значајни фактори који утичу на учесталост појављивања извора и режим њихове
издашности су температуре прилике и годишње количине падавина.

Графикон 1

показује анализу средњих месечних температура ваздуха за станице

Ужице и Митровац - Тара за период 1974-1983. године.

Уочава се да су најтоплији месеци август са 14,6°C и јул са 13,8°C за станицу

Митровац, која се налази у централном делу планине Тара, док су за станицу Ужице
такође забележени као најтоплији месеци јул (19,13°C) и август (18,32°C). Обзиром на
највишу температуру, у овом период године су највећа испаравања воде са
површинских водених објеката и након атмосферских падавина што има значајног
утицаја на количину воде која се скупља у стенским резервоарима и каналима извора и
врела.

На основу просечних летњих температура које су ниже од 15°C и просечне

годишње температуре која износи само 5,58°C (за станицу Митровац) уочава се да
Тара представља планинску област са доминацијом умерено континенталне климе
(Vidrić, 1987), а испарења током најтоплијих месеци и током целе године су мања него
у котлинским (9,77°C, за станицу Ужице) и равничарским областима где је средња
годишња температура 11°C (Bugarski and Marković, 1996). Средња годишња сума
падавина у области планине Тара износи 977,3 mm (Vidrić, 1987). За анализу средњих
месечних количина падавина узети су подаци са станица у Бајиној Башти, Заовинама и
Растишту за период 1974-1983. године, као што показује графикон 2.

Анализирани подаци са све три метеоролошке станице, у Бајиној Башти,

Заовинама   и   Растишту,   као   најкишовитије   периоде   забележили   су   мај,   јун   и   јул.
Зимски месеци су периоди са најмање падавина, али се они најчешће јављају у виду
снега и због ниских температура углавном се ови наноси таложе све до пролећа (током
марта, априла и маја) када долази до потпуног отапања. Услед отапања снежног наноса
током  пролећних  месеци  добија  се  довољна  количина воде за  поновно  активирање
повремених   извора   и   рапидно   повећање   издашности   сталних   извора   и   врела.
Интензивно храњење извора водом надовезује се током јуна, јула и августа, који се
одликују најкишовитијим периодом у години. Овакав природни процес који се одвија
на подручју планине Тара пружа повољне услове да извори буду богати водом током
пролећ летњег периода године.

На простору Таре средња годишња количина падавина расте идући од истока ка

западу.   Тако   Бајина   Башта   (270   метара   надморске   висине)   има   средњу   годишњу
количину падавина од 800,2 mm, Заовине (900 m) има 822,7 mm, а Растиште (220 m),
које   има   најзападнији   положај   у   односу   на   остале   станице,   има   средњу   годишњу
висину   падавина   од   1047,8   mm.   Ова   законитост   се   очитује   у   чешћем  појављивању
извора   са   већом   издашности   на   простору   Омара,   Предовог   крста,   засеока   Андрића
(западни део планине) и Заовина (средишњи део планине).

3.РЕКЕ

Планину Тару карактерише мала густина речне мреже због кречњачког састава

терена. Готово сви токови Таре припадају сливу реке Дрине, а само неколико припада
сливу Ђетиње (делови Доброг и Љутог поља и Калуђерских Бара). Углавном се ради о
брзим планинским токовима са великим висинским разликама између изворишта и
ушћа.

3.1.Дрина

Река Дрина опасује Тару са северозападне и северне стране и представља

највећу контактну реку општине Бајина Башта у дужини од 60км. Њој гравитира 92%
токова овог подручја. Настаје код Шћепан поља спајањем Пиве и Таре, одакле тече
кроз живописне планинске и равничарске пределе Босне и Србије до ушћа у Саву.
Најлепши и највећи кањон на свом току Дрина је усекла између Жепе и Клотијевца у
дужини од 24 км. Температура воде се креће у распону од 8,7-16,3

Ц. Боја воде је

зелена, спада у ИИ класу бонитета и сврстава се у најчистије водене токове Србије.
Дивља снага Дрине, данас је укроћена бранама и језерима, чиме је изгубила много од
своје дивље природе и лепоте кањона, нестала је сезонска плаховитост реке од које су
страдала поља и насеља крај ње, а створена је могућност пловидбе, производње ел.
енергије као и неке нове туристичке вредности. Од многобројних спортско-
рекреативних активности које се могу упражњавати на Дрини издвајају се риболов и
сплаварење. Симбол живог света ове реке су младица и липљан.

Дринска регата

је најстарија и најмасовнија манифестација туристичко -

рекреативног карактера на реци Дрини, коју од 1994. године организују С.Т.Ц. „Бајина
Башта“ и Општина Бајина Башта. Регата се организује у спомен на древну традицију
дринских сплавара, који су крајем 19. и почетком 20. века сплаварили Дрином, све док
није   изграђена   хидроелектрана,  „Бајина   Башта“.   То   је   централна   туристичко   -
рекреативна   манифестација,   која   би   требало   да   представи   туристичку   понуду   овог
краја.   Регата   је   најпосећенији   догађај   у  Западној   Србији  и   централна   летња
манифестација   на   води.   Манифестација   траје   четири   дана.   Посећује   је   неколико
десетина хиљада посетилаца из земље и иностранства.