Tečna goriva
Извод
из
књиге
и
са
предавања
30
5
ТЕЧНА
ГОРИВА
Течна
горива
налазе
широку
примену
у
свим
областима
захваљујући
својим
особинама
и
предностима
у
односу
на
чврста
горива
.
Предности
примене
течних
горива
,
у
општем
случају
:
висока
топлотна
моћ
,
мали
садржај
баласта
,
мањи
топлотни
губици
при
сагоревању
,
како
због
ниже
вредности
коефицијента
вишка
ваздуха
,
тако
и
због
потпупијег
сагоревања
,
већа
могућност
примене
у
различитим
постројењима
,
уређајима
и
моторима
,
лако
регулис
a
ње
процеса
сагоревања
,
и
могућност
транспорта
цевоводима
(
нафтоводи
у
случају
транспорта
сирове
нафте
,
односно
продуктоводима
у
случају
транспорта
производа
прераде
нафте
)
на
велика
растојања
.
Ипак
,
она
поседују
и
одређене
недостатке
,
као
што
су
:
лака
упаљивост
и
експлозивност
,
стварање
електростатичког
напона
,
тешко
одстрањивање
емулговане
воде
,
отровност
и
др
.
5.1
ПРИРОДНА
ТЕЧНА
ГОРИВА
-
НАФТА
5.1.1
ОСОБИНЕ
И
ПОРЕКЛО
Нафта
(
име
потиче
од
староперсијске
речи
„
нафата
“,
што
значи
-
знојнти
се
)
је
флуоресцентна
зеленкасто
-
мрка
до
тамно
-
мрка
уљаста
течност
.
Нафта
није
хомогена
течност
:
она
је
сложена
смеша
великог
броја
угљоводоника
различите
молекулске
масе
и
различите
међусобне
грађе
уз
присуство
сумпора
,
кисеоника
и
азота
у
примесама
.
Топлотна
моћ
нафте
износи
око
42-43 MJ/kg,
али
се
као
гориво
не
користи
;
нафта
се
прерађује
у
низ
различитих
горива
,
мазива
и
сировина
за
петрохемијску
индустрију
.
У
саставу
органске
масе
нафте
налази
се
угљеник
у
границама
83-87%,
водоник
11-14%,
кисеоник
0,1-1%,
азот
0,05-1,5%)
и
сумпор
0,1-5%.
Кисеоник
,
азот
и
сумпор
се
налазе
у
нафти
у
везаном
стању
-
у
облику
различитих
једињења
.
Садржај
воде
(
влаге
)
и
минералних
примеса
је
мали
:
садржај
воде
креће
се
до
2%,
а
ређе
преко
.
Садржај
минералних
примеса
је
незнатан
и
износи
0,1-0,3%.
Густина
нафте
креће
се
у
границама
од
820-920 kg/m
3
.
5.1.2
САСТАВ
НАФТЕ
Сирова
нафта
је
састављена
из
великог
броја
сложених
претежно
угљоводоничних
али
и
других
једињења
.
Ова
једињења
могу
се
сврстати
у
неколико
основних
угљоводоничних
група
,
чије
су
особине
добро
проучене
.
У
саставу
нафте
разликују
се
три
основне
групе
угљоводоника
:
парафински
угљоводоници
- C
n
H
2n+2
нафтенски
угљоводоници
- C
n
H
2n
ароматски
угљоводоници
- C
n
H
2n-2
.
Парафински
угљоводоници
чине
знатан
део
многих
нафти
.
Нижи
чланови
овог
реда
,
са
бројем
атома
угљеника
у
молекулу
од
1
до
4
су
гасовити
(
метан
- CH
4
,
етан
- C
2
H
6
,
пропан
-
С
3
Н
8
и
бутан
-
С
4
Н
10
).
Течни
угљоводоници
парафинског
реда
су
са
бројем
атома
угљеника
у
молекулу
од
5
до
15,
а
изнад
15
атома
угљеника
у
молекулу
су
чврсти
(
на
нормалној
температури
).
Парафински
угљоводоници
су
ланчани
,
засићени
угљоводоници
(
пример
:
нормални
октан
C
8
H
18
).
Извод
из
књиге
и
са
предавања
31
Парафински
угљоводоници
поседују
особину
да
распоред
атома
угљеника
немају
само
у
једном
ланцу
,
већ
и
да
се
бочно
надовезују
један
на
други
,
образујући
разгранате
ланце
.
Такви
угљоводоници
,
који
задржавају
исти
број
атома
угљеника
и
водоника
,
а
имају
другу
структуру
,
називају
се
изомерима
,
а
парафини
-
изопарафинима
(
пример
:
изооктан
C
8
H
18
).
Нафтенски
угљоводоници
су
засићени
угљоводоници
са
прстенастом
структуром
.
У
нафти
се
ова
група
угљоводоника
јавља
са
најједноставнијим
представницима
–
циклопентаном
(C
5
H
10
)
и
циклохексаном
(C
6
H
12
).
Нафтенски
угљоводоници
,
као
и
парафински
,
поседују
високу
хемијску
стабилност
(
пример
:
циклохексан
C
6
H
12
.
Ароматски
угљоводоници
имају
прстенасту
структуру
.
Представник
ароматских
угљоводоника
је
бензен
C
6
H
6
.
Скелет
молекула
бензена
састоји
се
из
шест
атома
угљеника
који
су
међусобно
повезани
једногубим
и
двогубим
везама
.
Поред
ове
три
групе
угљоводоника
,
у
продуктима
прераде
нафте
налазе
се
и
незасићени
ланчани
угљоводоници
.
Ови
,
такозвани
олефински
угљоводоници
у
зависности
од
броја
двогубих
веза
могу
бити
моно
и
диолефини
.
Општи
образац
моноолефинских
угљоводоника
је
C
n
H
2n
,
а
диолефинских
C
n
H
2n-2
.
Практично
све
нафте
садрже
у
себи
сумпор
односно
једињења
сумпора
.
Максимални
садржај
може
бити
6%.

Извод
из
књиге
и
са
предавања
33
Слика
5.2
Продукти
прераде
нафте
5.2.1.2
Прерада
продуката
прераде
нафте
Основни
разлози
постојања
секундарних
поступака
прераде
су
добијање
веће
количине
појединих
производа
и
добијање
производа
бољег
квалитета
.
Секундарни
поступци
прераде
су
хемијски
процеси
и
могу
се
сврстати
у
четири
основне
групе
:
поступке
разградње
угљоводоника
,
поступке
изградње
угљоводоника
,
поступке
конверзије
угљоводоника
,
и
поступке
уградње
водоника
у
угљоводонике
.
Поступци
разградње
угљоводоника
Основни
поступак
разградње
угљоводоника
је
cracking (
крековање
) -
поступак
у
коме
се
на
повишеним
температурама
и
притиску
угљоводоници
вишег
реда
распадају
на
угљоводонике
нижег
реда
.
Процес
крековања
може
се
аналитички
представити
на
примеру
парафинских
угљоводоника
.
У
општем
случају
једначина
крековања
би
гласила
:
C
n+m
H
2(n+m)+2
C
n
H
2n+2
+C
m
H
2m
одакле
се
може
закључити
да
се
,
као
резултат
процеса
крековања
добија
један
парафински
и
један
олефински
угљоводоник
.
Ако
се
посматра
,
на
пример
,
додекан
(
С
12
Н
26
),
процес
крековања
може
да
се
одвија
према
мо
ry
ћим
реакцијама
:
C
12
H
26
C
6
H
14
+C
6
H
12
или
C
12
H
26
C
7
H
16
+C
5
H
10
или
C
12
H
26
C
8
H
18
+C
4
H
8
или
C
12
H
26
C
9
H
20
+C
3
H
6
или
C
12
H
26
C
10
H
22
+C
2
H
4
Извод
из
књиге
и
са
предавања
34
Из
наведеног
примера
уочава
се
да
до
цепања
угљоводоничног
ланца
може
доћи
на
средини
или
ближе
крајевима
ланца
.
На
место
цепања
угљоводоника
,
као
и
на
одвијање
самог
процеса
,
суштински
утичу
услови
при
којима
се
процес
изводи
:
температура
,
притисак
и
време
.
Са
повишењем
температуре
процеса
,
цепање
молекула
је
интензивније
,
потпуније
и
брже
,
а
количина
продуката
крековања
је
,
за
исто
време
трајања
процеса
,
већа
.
Истовремено
,
са
повишењем
температуре
,
место
цепања
угљоводоничног
ланца
је
ближе
крају
.
Повећањем
притиска
,
цепање
молекула
угљоводоника
одвија
се
ближе
средини
ланца
.
Повећање
времена
трајања
процеса
омогућава
потпуније
цепање
угљоводоничних
ланаца
.
Поступци
изградње
Поступци
изградње
се
могу
представити
као
поступци
супротни
поступцима
разградње
.
Ако
су
се
код
поступака
крековања
од
виших
угљоводоника
добијали
нижи
,
код
поступака
изградње
се
од
нижих
угљоводоника
добијају
виши
.
Основни
поступци
ове
групе
су
полимеризација
и
алкилација
.
Полимеризација
Полимеризацијом
се
назива
хемијска
реакција
спајања
два
или
више
молекула
у
већи
молекул
,
односно
,
угљоводоника
нижег
реда
у
угљоводоник
вишег
реда
.
У
реакцији
полимеризације
учествују
само
незасићени
угљоводоници
2C
3
H
6
C
6
H
12
2C
4
H
8
C
8
H
16
C
3
H
6
+C
4
H
8
C
7
H
14
Овако
добијени
изоолефини
се
могу
увођењем
водоника
у
процес
превести
у
изопарафинске
угљоводонике
,
који
су
изванредних
карактеристика
с
обзиром
на
примену
у
ото
мотору
(
пример
:
добијање
изооктана
)
C
8
H
16
+ H
2
C
8
H
18
Алкилација
Алкилација
се
састоји
од
сједињавања
једног
олефинског
угљоводоника
са
парафинским
,
остварујући
изопарафинске
угљоводонике
вишег
реда
.
Како
се
овај
поступак
користи
за
добијање
квалитетнних
бензинских
фракција
,
и
овде
је
полазна
сировина
гасовита
компонента
са
2
до
4
угљеникових
атома
у
молекулу
.
Реакција
алкилације
може
се
,
у
општем
случају
представити
изразом
C
n
H
2n+2
+C
m
H
2m
C
(n+m)
H
2(n+m)+2
Добијени
производ
назива
се
алкилат
и
садржи
у
себи
углавном
изопарафинске
угљоводонике
од
пентана
(C
3
H
12
)
до
декана
(
С
10
Н
22
).
Поступци
конверзије
угљоводоника
У
данашњим
условима
захтеви
који
се
од
стране
ото
мотора
постављају
бензинима
су
толико
високи
да
се
њихово
задовољаваље
може
остварити
само
помоћу
специјалних
секундарних
процеса
прераде
.
У
тим
процесима
,
који
не
дају
и
повећање
количине
бензина
,
сировина
која
улази
у
процес
је
бензин
ниског
квалитета
,
а
крајњи
производ
је
бензин
,
али
осетно
побољшан
.
Реформисање
Реформисање
је
поступак
којим
се
врши
превођење
угљоводоника
једне
групе
у
угљоводонике
друге
,
повољнијих
особина
за
примену
.
Поступак
реформис
a
ња
се
изводи
искључиво
као
каталитички
,
јер

Извод
из
књиге
и
са
предавања
36
5.3.2
ИС
II
АРЉИВОСТ
ГОРИВА
Испаравањем
се
назива
процес
преласка
течне
фазе
у
парну
.
Брзина
и
потпупост
преласка
горива
из
течног
у
парно
стање
у
датим
условима
одређени
су
првенствено
фракционим
саставом
самог
горива
,
што
се
краће
назива
испарљивошћу
горива
.
Утицајне
величине
на
испарљивост
су
свакако
температура
,
брзина
кретања
струје
гаса
и
др
.
У
општем
случају
са
порастом
молекулске
масе
угљоводоника
из
горива
погоршава
се
испарљивост
,
јер
истовремено
расте
и
густина
и
температура
кључања
.
Како
су
течна
горива
у
стварности
смеша
великог
броја
угљоводоника
,
за
које
је
утврђено
да
испаравају
у
одређеном
температурском
интервалу
,
неће
при
њиховом
испаравању
доћи
до
преласка
целокупне
масе
горива
у
парно
стање
на
једној
одређеној
температури
:
постепеним
загревањем
доћи
ће
до
издвајања
и
преласка
у
парно
стање
најпре
угљоводоника
са
најнижом
температуром
кључања
,
а
затим
редом
све
тежих
и
тежих
.
Ако
се
настале
паре
горива
и
кондензују
и
ако
се
при
томе
бележе
температуре
,
добија
се
крива
испаравања
горива
или
крива
дестилације
.
На
Слици
5.3
дате
су
карактеристичне
криве
испаравања
уобичајених
горива
.
Слика
5.3:
Криве
испаравања
моторних
бензина
и
дизел
горива
Нјазначајније
темпераруре
са
аспекта
примене
које
се
одређују
на
основу
одређивања
криве
испаравања
су
:
t
10
–
указује
на
стартне
особине
система
мотор
-
гориво
(
максималне
вредности
: 55
o
C
за
зимску
градацију
моторног
бензина
,
односно
65
o
C
за
летњу
)
t
50
–
указује
на
време
загревања
мотора
t
90
–
указује
на
присуство
тешких
фракција
.
Брзина
и
потпуност
испаравања
у
мотору
зависе
са
једне
стране
од
особина
горива
(
фракционог
састава
,
топлоте
испаравања
,
коефицијента
дифузије
),
и
с
друге
стране
од
спољашњих
услова
(
температуре
,
притиска
,
величине
површине
испаравања
,
релативне
брзине
струјања
ваздуха
у
односу
на
површину
горива
).
Уколико
се
,
међутим
,
испаравање
одвија
у
затвореном
простору
са
слободне
површине
течности
,
после
одређеног
временског
интервала
уочиће
се
да
ће
ниво
течности
престати
да
се
смањује
услед
успостављања
динамичке
равнотеже
између
парне
и
течне
фазе
:
количина
молекула
која
испарава
са
површине
течности
једнака
је
количини
молекула
који
прелазе
из
парног
у
течно
стање
.
Притисак
који
образују
паре
горива
у
условима
равнотежног
стања
са
течношћу
,
на
одређеној
температури
,
назива
се
притисак
засићених
пара
.
За
хомогена
једињења
овај
притисак
зависи
од
температуре
и
природе
течности
:
за
сложене
течности
(
из
више
компоненти
),
као
што
су
течна
угљоводонична
горива
,
ова
величина
зависна
је
и
од
односа
запремина
,
парне
и
течне
фазе
.
Однос
парне
фазе
према
течној
фази
неког
горива
(V/L)
дефинише
се
као
запремина
насталих
пара
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti