1. Pojava i razvoj rukometne igre?
Rukomet je savremena, vrlo popularna sportska igra koja se uspešno prezentuje na otvorenom prostoru
i u sportskim halama.
Danas je rukomet jedna od najpopularnijih igara u mnogim zemljama sveta, pa je zato i u programu
Olimpijskih igara u muškoj i ženskoj konkurenciji. Isto tako, u rukometu se organizuje svetsko
prvenstvo u obe konkurencije, Kup šampiona, Kup kupova, kao i mnoga druga takmičenja u klupskoj
konkurenciji. Vrlo populatna i značajna takmičenja organizuju se u okvirima pojedinih kontinenata
(Evropski, Azijski i Afrički kup).
Rukomet se nalazi u svim programima fizičkog vaspitanja za učenike i studnte kod nas i u svetu.
Imajući u vidu činjenicu da u rukometu kao sportskoj igri najviše dominiraju prirodni oblici kretanja,
može se reći da je to relativno laka tehnika kratanja igrača s loptom i bez nje, tako da učenje i
usavršavanje rukometa, pogotovu tehnike, ne predstavlja veliki problem.
Jugoslovenski prostor je bio pogodno tlo da se ova igra prihvati od omladinskie populacije i da
jugoslavija vrlo brzo postane jedna od vodećih svetskih rukomednih sila. Popularisanju ovog sporta na
tlu Jugoslavije značajno su doprineli, pre svega studenti koji su studirali u zemljama srednje Evrope
gde se rukomet intenzivno igrao.
2. Početak igranja rukometa i njegov razvoj do sredine XX veka?
Postoji nekoliko verzija o prvim počecima rukometne igre.
Verovatno je da se rukomet u svojoj prvoj fazi pojavio istovremeno u više zemalja, ali u različitim
oblicima i sa različitim pravilima igre.
Još 1898. godine danski učitelj švedske gimnastike Holger Niellsen uveo je u svoj školski program rada
igru sličnu današnjem rukometu. Nešto kasnije(1907.) Niellsen je izdao i prvu brošuru u kojoj je dosta
detaljno opisao na koji način treba prezentovati ovu igru.
Nekoliko godina kasnije (prvih godina 20-tog veka) pojavila se slična igra u Švedskoj i Nemačkoj.
Švedski učitelj gimnastike po imenu Valden izdao je 1912. godine zbirku igara pod nazivom „Igre u
prirodi“. Pored ostalog, ovde je dosta detaljno opisana igra slična kasnijoj igri „Veliki rukomet“.
U godinama Prvog svetskog rata u Nemačkoj se pojavila igra po imenu „torball“. Naziv ukazuje da se
radi o igri sa loptom, koju treba baciti rukom u gol(vrata).
Torball
se igrao na igralištu veličine 40x20 m.(sada se rukomet igra na igračištu ovih dimnzija). Na
poprečnim stranama igrališta bili su postavljeni golovi veličine 2.5 x 2 m, a golmanov prostor je bio
ograničen linijom udaljenom 4m. U prvo vreme to je bio pravougaonik (8x4 m), a nešto kasnije
centralni deo linje je pravolinijski, kao što se to danasa čini. Udaljenost je i dalje ostala 4m od linije
gola. Na terenu je istovremeno u svakoj ekipi igralo po pet igrača (dva beka i tri u napadu). Kao što se
vidi ova igra je imala mnogo sličnosti sa igrom „Mali rukomet“ koji se kasnije pojavio.
3. Razvoj rukometa u svetu i kod nas od sredine XX veka?
Masovno okupljanje omladine (radne akcije, škole, fakulteti, JNA) pogodovalo je da se rukometna igra
populariše među mladima.
Međutim, bez obzira na sve ovo, rukomet se ipak ne prihvata tako intenzivno kako se očekivalo.
Nedostatak stučnog kadra (trenera, instruktora),slabo poznavanje pravila, nedovoljno razvijene
komunikacije, kao i mali broj susreta (sportskih) doprineli su sporijem prihvatanju ove igre kod nas.
Godine 1948. održana su dva sturčna savetovanja FISAJ-a o rukometu- Prvo se osniva Rukometni
savez Hrvatske (1948), a zatim Rukometni savez Jugoslavije(19.12.1949).
„Mali“ rukomet, kako je u to doba imao naziv, postaje vlro primamljiv za mlade ljude kod nas i u
svetu. Interesantniji je nego „veliki“, jer je denamočniji, igra se na manjem prostoru, kontakti su češći i
brže akcije.
1
1950.god. organizuje se prvo turnirsko takmičenje u hali Zagrebačkog sajma.“Veliki“ rukomet je
izgubio na popularnosti uvođenjem „švedskog zida“, tako da se cela igra odvijala pred jednim ili
drugim golom, a to na 100m dugom igralištu ne izgleda ni lepo, niti zanimljivo.
IHF je pokušala da povrati interesovanje mladih za „veliki“ rukomet podelom igrališta na tri dela.
Međutim, to nije pomoglo, te je 1958. godine u našoj zemlji prestalo takmičenje u muškoj i ženskoj
konkurenciji u „velikom“ rukometu.
Jugoslovenski rukomet u svom razvoju ima nekoliko etapa:
Period pre Drugog svetskog rata, kada je počeo postepeno da se prihvata i to u delu zemlje
iznad Dunava i Save (Hrvatska, Slovenija, Vojvodina). Rukomet su popularisali studenti koji su
u to vreme studirali u zemljama srednje Evrope.
Period neposredno posle II svetskog rata je vreme intenzivne izgradnje i velikog okupljanja
mladih na jednom mestu(radne akcije, škole, JNA. Okupljanja na velikim republičkim i
saveznim sletovima), što je omogućilo lakšu popularizaciju, pvro „velikog“,a zatim „malog“
rukometa.
Treća etapa razvoja i popularizacije jugoslovenskog rukometa započinje od 1965.god. kada je
započeta priprema muške reprezentacije za olimpijske igre, a ženske za svetsko prvenstvo.
Višegodišnji organizovani rad sa tim reprezentacijama, kao i česte akcije i susreti sa najbljim
reprezentacijama Evrope učinili su da je jugoslovenski rukomet postigao izvanredan uspeh. Muška
reprezentacija je osvojila prvo mesto na Olimpijadi u Minhenu (1972).
Ženska rukometna reprezentacija je 1973.godine osvojila prvo mesto na Svetskom prvenstvu u
Beogradu.
Poslednja etapa u razvoju jugoslovenskog rukometa ide u korak sa svim onim što se dešavalo
na ovom prostoru. Odlazak u inostranstvo velikog broja igrača i igračica, raspad zemlje,
zabrana učešća na svim međunarodnim takmičenjima, ukidanje ligaškog takmičenja koje je bilo
jedno od najvalitetnijih u svetu-sve je to doprinelo velikom padu rukometa, posebno na prostoru
SR Jugoslavije (Sbrije i Crne Gore).
4. Osnovna pravila velikog rukometa i hazene?
Veliki rukomet
: Dužina je 90-100 m, širina 55-65 m. Ugao za slobodno bacanje nalazi se 16.5 m
udaljen od gola na poprečnoj liniji.
Golovi su postavljeni na sredini obe poprečne linije, visoki su 2.44m, a široki 7.32m. Na njima je
razapeta mreža.
Golmanov prostor je udaljen 11m od unutrašnje strane svake stative i crta sa polukrugom.
Kazneni udarac (penal) „trinaesterac“.
Lopta je izrađena od kože sa unutrašnjom gumom za vazduh. Okrugla je, obima 58-60cm, težine 425-
475 grama. Za žene obim lopte je 56-58cm, težine 375-425 grama.
Ekipe imaju na terenu 10 igrača i jednog golmana.
Igra
:
Stranu igrališta bira ona ekipa koje je dobila žrebom pre početka utakmice. Posle odmora strane
igrališta se menjaju, Trajanje igre za muškarce je 2 puta 30 minuta sa odmorom od 10 minura, a za
ostale (žene, juniore) 2 x 20 minuta. Na turnirima je moguće da se utakmice igraju 2 x 10 minuta.
Igrač može loptu baciti, gurati i hvatati rukama, glavom, natkolenicom i kolenom. Može napraviti tri
koraka noseći loptu u ruci. Igrač može „fintirati“nekoliko puta tj. Napraviti tri koraka sa loptom u ruci,
baciti loptu o zemlju, uhvatiti je i načiniti ponovo tri koraka.. Utakmicu sude dvojica sudija.
Hazena:
istovremeno na terenu u svakoj ekipi može da bude najviše do 7 igrača(igračica). Dužina
igrališta kod hazene je 51m, a širina 32m. Ono je isprekidanim i vrlo uočljivim linijama podeljeno po
2
Tehnika sa loptom dominira u igri u fazi napada. Ona obuhvata položaj kretanja igrača pri držanju,
hvatanju, dodavanju, fintiranju i bacanju lopte na gol.
Držanje lopte:
je jedan od osnovnih elemenata tehnike s loptom. Bez uspešne primo-predate lopte ne
može da se realizuje bilo koja akcija u napadu.
U školskoj tehnici razlikujemo tri načina držanja lopte: *držanje lopte jednom rukom(nathvatom ili
pothvatom) *drzanje lopte jednom uz pomoć druge ruke *držanje lopte obema rukama.
a) Držanje lopte jednom rukom (nathvatom ili pothvatom) više koriste igrači sa dobrom tehnikom i
igrači koji imaju dugačke prste. Koriste se, uglavnom, dve tehnike držanja lopte, primena dubokog ili
plitkog hvata. Duboki ili potpun hvat je onaj kada se lopta celom površinom obima koji je u ruci igrača
naslanja na dlan. Plitki hvat se realizuje držanjem lopte prstima, odnosno jagodicama prstiju, tako da
lopta dodiruje središnju površinu dlana.
b) Držanje lopte jednom uz pomoć druge ruke koristi se kada se prihvata visoka ili niska lopta i u
momentu odvođenja lopte u polaznu poziciju za zamah i izbačaj.
c) Držanje lopte obema rukama je tehnika koja se najviše koristi u rukometu. Istovremeno ova tehnika
je najsigurnija i najscelishodnija, jer se tako lopta može lakše preneti iz jedne u drugu ruku, spustiti na
tlo, produžiti akcija dodavanjem i sl.
11. Tehnika rukometa s loptom – hvatanje lopte?
To je jedan od osnovnih tehničkih elemenata rukometne igre, koji definišemo kao način pomoću kojeg
igrač dolazi u posed lopte. Iako ovaj elemenat tehnike izgleda lak i jednostavan, dešava se da jedan tim
izgubi utakmicu jer su igrači često grešili u prihvatanju lopte.
I u ovom slučaju razlikuju se tri načina hvatanja lopte: jednom rukom, jednom uz pomoć druge i
hvatanje obema rukama odozdo i odozgo.
Koju će tehniku hvatanja lopte igrač promeniti zavisi od: *visine kretanja lopte upućene saigraču
*brzine leta lopte *međusobne udaljenosti saigrača *rotacije lopte *kvaliteta, obima, napumpanosti
lopte i dr.
Neposredno pre prijema lopte igrač se pravovremeno okreće licem prema igraču od koga očekuje loptu
i po pravilu pravi iskorak (dešnjak levom nogom) prema njemu. Težina tela podjednako je opteretila
oba stopala, ruke su u predručenju (položaj antifleksije) povijene u laktu. Šake, sa blago raširenim
prstima, okrenute su dlanovima prema lopti, palčevi su međusobno najbliži, dok su mali prsti
najudaljenjiji. Bitno je da šake sa prstima formiraju „levak“ koji je nešto većeg promera nego što ga
ima lopta. Tako su stvoreni svi preduslovi za uspešno hvatanje.
Hvatanje kotrljajućih lopti
: Dodavanje na ovaj način je neefektivno, pa se skoto i ne koristi. Lopte koje
se kotrljaju najčešće nisu nikom upućene, već su rezultat pogrešnog dodavanja, izblokiranom šuta,
odbijene od stative ili tela igrača odbrane. Za ove lopte se obično kaže da su van kontrole.
Da bi se uhvatila kotrljajuća lopta, često je potrebno trčati prema njoj, pa dolazi do nadmetanja među
protivničkim igračima ko će osvojiti ovu loptu. Prednost ima igrač koji je bliži lopti, koji ima bolju
startnu i osnovnu brzinu i onaj kome ova lopta ide u susret.
Pri hvatanju ovakve lopte razlikujemo dve faze – pripremnu fazu i samo hvatanje lopte.
Hvatanje kotrljajuće i lopte koja miruje se obavlja: *jednom rukom odozdo ili odozgo *jednom uz
pomoć druge ruke *obema rukama odozdo ili odozgo.
12. Tehnika rukometa s loptom – dodavanje lopte
Ima teoretičara koji dodavanja i šutiranja na gol identifikuju tako da oba elementa nazivaju zajedničkim
imenom „bacanje lopte“. Međutim, kod nas je odomaćeno da se bacanje lopte prema saigraču naziva
dodavanje, a upućivanje lopte na gol šutiranje.
Dodavanje je, svakako, jedan iz grupe osnovnih tehničko-taktičkih elemenata u rukometu i primenjuje
se u svim fazama napada.
4
Dodavanje je moguće definisati kao tehničko-taktički elemenat u rukometu kada lopta menja
„vlasnika“ među saigračima jednog tima.
Cilj svakog bacanja, odnosno dodavanja lopte u rukometu je usmeravanje lopte na određeni cilj, a to je
saigrač ili protivnički gol.
U igri se danas susrećemo sa raznovrsnim načinima (tehnikom) dodavanja lopte. Međutim, sve vrste
dodavanja, s obzirom na tehniku, možemo svrstati u tri grupe:*dodavanja iz uporišta (igrač je u
konstantnom kontaktu bar jednom nogom, s tlom), *dodavanje iz skoka, nakon odraza jednom ili
obema nogama, *dodavanje u toku ili pri završenom padu (prizemljenju).
Pored ove podele često se koristi i druga, nedovoljno opravdana, podela na osnovna (tipična) i
specijalna (netipična) dodavanja.
U savremenom rukomet najviše se koriste dodavanja jednom rukom iznad ramena, dodavanje bočno u
stranu „bekhend“ i u novije vreme dodavanje bez zamaha „guranjem“.
13. Tehnika rukometa s loptom-dodavanje jednom rukom iznad ramena?
To je osnovno i ujedno najčešće dodavanje. Spada u grupu najstarijih elemenata rukometne tehnike i
tokom vremena nije se mnogo menjalo u tehničkom smislu. Primenjuje se u svim fazama igre, a najviše
pri kontranapadu i za vreme tzv. pozicione igre, kada se primopredajom lopte priprema, a kasnije
realizuje šut (bacanje lopte)na gol.
Ovo dodavanje može se koristiti iz mesta, hoda i trčanja.
Osnovni (polazni) stav je iskoračni.Ovaj tehnički elemenat moguće je, uslovno, raščlaniti na sledeće
faze:*hvatanje (primanje) lopte *dovođenje lopte u početnu poziciju za izbačaj *zamah i izbačaj lopte
*praćenje leta lopte.
Hvatanje (primanje) lopte
-držanje lopte(detaljnije).
Dovođenje lopte
- U principu, dovođenje lopte u početni položaj za izbačaj se obavlja najkraćim putem
do pozicije uzručenja sa savijenim laktom. Često se koristi i duži put, kada se polukružnim pokretom
ruke (3/4 kruga) dole nazad i spoljnom rotacijom u zglobu ramena dolazi do početne pozicije za zamah
radi izbačaja. Dovođenje lopte najkraćim putem u početnu poziciju vrši se jednom uz pomoć druge
ruke.
Zamah i izbačaj lopte
- može da se realizuje različitom brzinom pokreta i dužin ili kraćim putem. Ako
je rastojanje između igrača manje (4-5 m) lopta se iz ovog položaja izbacuje uz pomoć brzog pokreta u
zglobu šake bez udela ostalih delova ruke. Ukoliko je rastojanje među igračima veće (8-10 m) faza
zamaha ima duži put sa brzom unutrašnjom rotacijom nadlaktice. Ako se lopta pošalje na veću
udaljenost (20-25 m) potrebno je da se u opisani pokret uključe i pokreti nogu i trupa, čime se
amplituda pokreta povećava, a time i brzina i snaga izbačaja.
Pračenje leta lopte
- Kada je lopte napustila šaku kretanja ruke kojom je izvršen izbačaj ne treba
zaustaviti. Treba nastaviti kretanje ruke na dole, tako da šaka dodirne natkolenicu suprotne noge. Ovaj
produženi pokret predstavlja fazu praćenja leta lopte. Brzina ovog pokreta se postepeno smanjuje do
momenta doticanja butine suprotne noge.
14. Tehnika rukometa s loptom – dodavanje lopte u stranu „bekhend“ i dodavanje
guranjem?
Ovaj način dodavanja se koristi na kraćim rastojanjima i u fazi aktivnog napada, pri napadu na plitke
zonske odbrane. Ovo je relativno brz način predaje lopte između igrača. Dodavanje se realizuje
pokretom ruke pri čemu se trup i karlica ne okreću u pravcu leta lopte, igrač je licem okrenut golu. I u
ovom slučaju uočavamo fazu donošenja lopte u poziciju za zamah, zamah, izbačaj i fazu praćenja leta
lopte. Međutim, s obzirom da se lopta dodaje na kratkim rastojanjima (3-4 m) i da se hvata u visini
kuka, to se prilagođavanje lopte za izbačaj i sam zamah znatno skraćuju. Zamah se realizuje uvrtanjem
i opružanjem podlaktice.
5
