1.1.

ТЕМПЕРАМЕНТ

Пре свега, да би се лакше схватило шта се подразумева под цртама темперамента,

потребно је приказати место црта темперамента међу цртама личности у целини Кател

дели црте личности у три велике групе : црте способности, црте темперамента и

динамичке црте. Сличну поделу даје и Гилфорд, који димензије личности одређује као

скупове црта и дели их на димензије способности, димензије темперамента и хормичке

димензије.

1.1.1.

Појмовно одређење

Темперамент је у највећој мери одређен генетским или конституционалним
факторима. Креч и Крачфилд указују да оно што зовемо темпераментом обухвата типичне
емоционалне реакције, стања расположења и енергетске атрибуте особе.
Олпорт је предложио следећу дефиницију темперамента:

Темперамент се односи на карактеристичне појаве емоционалне природе једне
особе, укључујући њену осетљивост на емоционални подстицај, њену
уобичајену снагу и брзину реаговања, квалитет расположења који преовлађује
и све особености флуктуације и интезитета расположења, а ове појаве се
сматрају зависним од конституционалног састава и зато су, углавном, наследне
по пореклу.

1.1.2.

Димензије темперамента

Развојни психолози (Mussen i sar.) указују да се разлике у темпераменту испољавају

још у раном узрасту (по некима већ од рођења).
Нека деца лако заплачу и тешко се смирују. Са друге стране, су деца која ретко плачу
и која показују висок степен отпорности на разне врсте лишавања. Иритабилност није
директно повезана са нивоом активности. Масен и сарадници истичу да је један од
могућих узрока иритабилности убрзани ментални развој који се испољава у тенденцији да
пре времена запажају необичне ситуације које нису у стању да разумеју, нити да реагују на
њих.
Скала димензија темперамента, према овим ауторима, обухвата девет димензија:

1) моторна активност
2) раздражљивост
3) социјална пасивност

4) уредност у испољавању навика као што су јело, пражњење столице и бешике , и

циклуси спавања и будности

5) степен прилагодљивости понашања у односу на промене у средини
6) осетљивост на дражи из средине
7) интензитет или енергетски ниво одговара на дражи из средине
8) трајност пажње
9) истрајност у започетој активности.

Истраживачи указују да постоји значајна веза између темперамента и подобности
детета за васпитање (Масен и сар.). У Њујорку је испитивана група од 141 детета. На
основу карактеристика темперамента разврстана су у три групе:

1) лако васпитљиво дете

У овој групи је било 40% деце из узорка. Карактерисало их је добро
расположење, са уредним хигијенским навикама, лака прилагодљивост на нову
средину и заинтересованост шта се око њих догађа.
Деца из ове групе, по свему судећи, било је лако васпитати и родитељи су их
волели.

2) група деце који је било тешко васпитати

Групу је чинило око 10% од ове групе. Нису имала уредне навике храњења и
спавања, реаговала су бурно на фрустрацију и наметање воље, пасивно су се
повлачила пред непознатим људима и ситуацијама.

3) група незаинтересоване деце

Групу је карактерисала општа пасивност, повлачење из непознатих ситуација ,
негативизам и слабе реакције на стимулус.

1.1.3.

Типологије темперамента

                 Прва типологија темперамента предложена је још у античко време (све се
састоји од четири елемената: вода, ваздух, земља и ватра) и да закони макрокосмоса
морају да вреде и за микрокосмос. Ти елементи су заступљени у људском телу у виду
телесних сокова  (крви, црне и жуте жучи и слузи), па су грчки називи за те сокове
послужили као основа ове класификације темперамента. Вредностима типологије је
наговештено да темперамент као емоционална подлога личности зависи од хемијских
састојака у телу.
                 Рот указује да се поједини типови темперамента најчешће описују следећим
скуповима црта :

1.2. КАРАКТЕР

1.2.1. Појам карактера

Појам карактера се некада користи да би се њиме означила личност. Он се односи

на моралну страну личности; појмом карактер се означавају и вољне или конактивне
особине личности.

Г. Олпорт сматра да карактер не представља засебан скуп црта личности, већ се

појам карактера односи на начин како нас други вреднују. По Олпорту карактер се
разликује од појма личности јер је у њему наглашен вољни аспект и моралност.

Под карактером се подразумева систем црта или тенденција у понашању које човеку

омогућују да реагује, упркос препрекама, на један релативно доследан начин у односу на
обичаје и питање морала.

Руски психолози сматрају да се појам карактера односи на индивидуални склоп

црта које утичу на човеково понашаље и поступке.

Дефиниција карактера

Никола Рот сматра да је карактер интегрисани систем особина које омогућавају

појединцу да, упркос препрекама, на релативно доследан начин поступи у односу на
моралне принципе и морална схцатања неког друштва.

Звонаревић карактер дефинише као мукупност особина личности које су повезане

са њеном моралном страном, а резултат су васпитања и деловања фактора средине. Ове
особине долазе до изражаја човека према самом себи, радним задацима, другим људима,
нормама понашања уже и шире друштвене заједнице.

Карактер је начин активности у остварењу друштвено важних циљева.

Карактерне особине су црте појединца којима се изражавају истовремено и његове вољне
особине и његово остваривање моралних принципа. Појам карактера обухвата не само
вољне диспозиције, већ и диспозиције за морално понашање - социјалне мотиве, социјалне
ставове и вредности карактеристичне за једну особу.

1.2.2. КАРАКТЕРНЕ ЦРТЕ И ТИПОВИ

Морално понашање се испољава у односу према другим људима, раду и себи, око

чега се и групишу карактерне црте- поверење- неповерење, отвореност, сарадљивост,
поверење- неповерење у сопствене снаге, реализам или некритичност у односу на себе,
тежње ѕа истицањем или повлачењем.

Гилфорд као основу карактера наводи потребу за слободом, за ослањањем на

сопствене снаге, поштење и потрбу за конформизмом.

Психолог Пек са сарадницима је факторском анализом дошао до шест тенденција

које су у основи карактера:

- морална стабилност: тенденција да се следе утврђене моралне норме без

спољашње присиле.

- его- снага: комплекс способности да се реагује на догађаје тачним

опажањем, одговарајућим емоцијама и рационалним суђењем; то је аутономија у
понашању, уз истовремене позитивне етичке стандарде према другим људима.

- супер- его снага: степен у коме је понашање усклађено са усвојеним

моралним принципима или савест;

- спонтаност: тенденција да се жеље и осећања испољавају директно у

акцији;

- пријатељство: став срдачности према другим људима у супротности са

доминацијом непријатељских осећања према другим људима;

- комплекс агресија- кривица: комплекс интензивног осећања

непријатељства, повезан са снажним осећајем кривице ѕбог унутрашњих импулса.

Постоје различите типологије карактера: у античком периоду Теофрастова, од

психолошко- филозофских Фрамова, Колбергова типологија прати развојне тенденције
личности, док је Пекова типологија карактера комбинација развојног и факторског
приступа.

Фројдова

- психоаналитичка типологија карактера прати организацију сексуалне

енергије током развоја личности: орални, анални, Едипални и генитални карактер.

Фромова

типологија карактера је заснована на доминацији социјалних утицаја који

обликују особу у одређену карактерну структуру: однос према другим људима, самом себи
и стварима. Однос према свету личности гради на два начина: асимилацијом- стицањем
ствари и социјализмом- односом према људима и самом себи.

Фромова типологија карактера подразумева:

1.   непродуктивне   орјентације-   прималачку,   израбљивачку,   сакупљачку   и   тржишну
орјентацију
2. продуктивне орјентације- што значи способност човека да оствари могућности које су
му својствене, особа је блиска са другима без нарушаваља свог и туђег интегритета.
                    Типологија   Пека   и   сарадинка:   аморални,   користољубиви,   комформистички,
ирационално-   савесни,   рационално-   алтруистички   тип.   Овај   последљи   је   идеални
карактерни тип. То су особе свесне себе, својих способности и свог места у свету. Енергија
ових личности је усмерена на остварње друштвено- вредних циљева. Код ових личности
постоји отвореност ка сталном развоју.

1.2.3.РАЗВОЈ КАРАКТЕРА

На формирање карактера од највеће важности је однос околине- друштвене

средине- пре свега породице према детету. Да би се формирале позитивне црте карактера
неопходан је топао и позитиван емоционални однос дете- одрасли, али и неодређени ниво
интелектуалног развоја детета.

У психологији је нарочито проучаван однос породице на формираље карактера. Пек
и сарадници су факторском анализом издвојили четири димензије породичних