ПОДСТИЦАЈИ ЧОВЕКОВЕ АКТИВНОСТИ

1. ТЕМПЕРАМЕНАТ

Преглед постојеће психолошке литературе указује да у основи

адаптивних и сазнајних процеса стоји унутрашњи фактор који
психолози најчешће називају интелегенцијом

или општом

способношћу. На питање: да ли такав општи фактор можемо наћи када
се ради

о подстицајима човекове активности као што су емоције и

мотивација, тешко је дати задовољавајући одговор. Хал сматра да се
било који специфичан нагон, као што је глад, жеђ или страх обједињује
у општи нагон и тај општи нагон је у стању да активира било ко|и
научени облик понашања који ситуација захтева.

Да би се лакше схватило шта треба подразумевати под цртама

темперамента.  потребно  је   приказати  место  црта  темперамента  међу
цртама   личности   у   целини.   Кател   дели   црте   личности  у   три   велике
групе: црте способности, црте темперамента и динамичке црте. Сличну
поделу даје и Гилфорд (Гуилфорд Ј. П., 1959), који димензије личности
одређује као скупове црта и дели их на димензије способности, димен
зије   темперамента   и   хормичке   димензије.   По   Кателу,   способности
указују на начин реаговања у сложеним ситуацијама, у којима је особи
јасно који циљ жели да остври и, али не и начин на који је то могуће
остварити. Темперамент, за који Кател користи и израз  "опште црте
личности", обухвата тзв. "стилистичке реакције", тј. карактеристичне
начине испољавања понашања и односи се на брзину, облик трајност и
променљивост   реакцие.   Динамичке   црте,   по   Кателу,   односе   се   на
мотивацију и интересе.

1.1.Појам темперамента

Морган и Кинг (Морган Ц. Т., Кинг Р. А., 1971, п. 364) указују да

психолози   најчешће   користе   реч   темперамент   да   би   означили   скуп
карактеристика личносии којц се односе на њен емоционални аспект:
(1)   лакоћу   емоционалног   узбуђивања;   (2)  каратеристичне   облике
емоционалног реаговања и (3) типична емоционална стања једне осо
бе. Овај скуп особина личности, кажу поменути аутори је у највечој
мери одређен

генетским или конституционалним факторима. Креч и

Крачфилд (1969) указују да оно што зовемо темпераментом обухвата
типичне   емоционалне   реакције,   стања   расположења   и   енергетске
атрибуте особе. Гилфорд и Кател динамичке црте (енергетске атрибуте)
сматрају   засебном   димензијом   личности,   а   Креч   и   Крачфилд   ова
енергектска   својства   личности   укључују   у   појам   темперамента.   Ни
новија схватања темпераментна нису битно одређенија око питања која
су то својства личности која спадају утемперамент. Ратер сматра да
темперамент   обухвата   релативно   мали   број   једноставних,
немотивационих,   некогнитивних,   стилисличких   карактеристика   од
којих   су  емоционалност,   активитет   и   социјабилност   потврђени   у
највећем броју исраживања. Овој групи својстава блиска су, али још
недовољно потврђена, својства као што су импулсивност и, донекле,
агресивност.   Постоје   истраживачке   индиције   да   ове   карактерислике
имају дирекно неуробиолошке корелате, али је ово питање још увек
отворцно. овај аутор изражава скептицизам у одговору на напитање:
дал   је   темперамент   стварни   скуп   својстава   личности   или   се   ради
оконструкту, изведеном посредним закључивањем. у поменутом делу
(п.444)   он   каже   ``...темперамент   је   нека   апстракција,   а   не   опазива
варијабла``.
Олпорт спада у ауторе који сматрају да је појам темперамента користан
за описивање личности. У делу "Склоп и развој личности" (п. 51) дао је
преглед разних схватања темперамента и на крају дошао до уверења да
није могућ јасан одговор на питање: "која су то својства личности која
обухвата темперамент?" Кад кажемо да је некога лако уплашити, да
има јаке или слабе сексуалне потребе, да има страшну "ћуд", да је по
природи   спор   или   тром,   миран   или   раздражљив,   енергичан   или
мрзовољан,   ми   описујемо   темперамент   те   особе,   каже   Олпорт.
Анализирајући овај појам, Олпорт је дошао до уверења да се основни

повезана са нивоом активности. Масен и сарадници истичу да је један о
дмогућих узрока иритабилности (мада не и једини) убрзани ментални
развој који се испољава у тенденцији да пре времена запажају необичне
ситуације које нису у стању да разумеју, нити су у могучности да
реагују на њих на начин који би

могао да ублажи повећан ниво

узбуђења. Нека деца реагују пасивношћу у силуацији која

им јце

непозната   и   коју   доживљавају   као   непријатну,   док   друга   реагиију
акливно.
Скала   димензија   темперамента,   према   Масену,   обухвата   девет
карактеристика дечјег понашања. То су: (1) моторна активности, (2)
раздражљивост, (3) социјална пасивност. (4) уредност у испољавању
навика као што су: јело, пражњење столице и бешике, циклуси спавања
и   будности,   (5)   степен   прилагодљивости   понашања   у   односу   на
промене у средини, (6) осетљивост на дражи из средине, (7) интензитет
или енергетски ниво одговора на

дражи из средине, (8) трајност пажње

и (9) истрајност у започетој активности.
Истраживачи   указују   да   постоји   веза   између   темперамента   и
подобности детета за васпитање (Муссен, оп. цит.. п. 182). У Њујорку је
испитивана   група   од   141   детета.   На   основу   карактеристика
темперамента   деца   су   разврстана   у   три   групе:   (1)   Лако   васпитљива
деца. Ову групу чинило је око 40 % деца из узорка. Карактерисало их је
добро   расположење,   са   уредним   хигијенским   навикама,   лака
прилагодљивост   на   нову   средину   и   заинтересованост   за   збивања   у
средини.   У   целини   посматрано,   деца   из   ове   групе   била   су   лака   за
васпитање и родитељи су их волели. (2) Групу тешко васпитљиве деце
чинило је око 10% испитане деце. Ова деца нису имала уредне навике
храњења и спавања, реаговала  су бурно на фрустрације и наметање
воље, пасивно су се повлачила пред непознатим људима и ситуацијама.
Потребно им је дуго време за прилагођавање на нову ситуацију и када
немају проблема. У целини, тешко су васпитљива. (3) Групу "незаинте-
ресоване"   деце   карактерисала   је   општа   пасивност,   повлачење   из
непознатих   ситуација,   негативизам   и   слабе   реакције   на   било   који
подстицај.

1.3.Типологије темперамента

Покушаји психолошке анализе личности, па и темперамента као

њене значајне димензије, кретали су се у два главна методолошка
правца: први је претежно синтетичан

његов најчешћи резултат је

налажење   разних   склопова   личности   који   се   називају   типовима
личности. Други приступ је аналитичког типа и заснован је на трагању
за појединачним цртама и утврђивањем њихових међусобних односа.
Прва   типологија  теперамент  предложена   је   још   у   античко   време.
Основне поставке ове типологије дао је

Хипократ

пократ , а развио

Гален . И после изузетно дугог периода од

када су дате основне

поставке о темпераменту, ова схватања показују зачуђујућу виталност.
Основне поставке ове теорије изведене су из веровања да се све

природи састоји

од четири елемента (ваздуха, земље, ватре и воде) и да

закони макрокосмоса морају да вреде и за микрокосмос. Ти елементи
су заступљени у људском телу у виду телесних"сокова" (крви, црне и
жуте жучи и слузи), па су грчки називи за ове врсте

телесних течности

послужили као основа за именовање појединих типова темперамента
Вероватно је да вредност ове типологије потиче отуда што је заснована
на сврставању

стварних карактеристика људи, а значајна је и стога што

је овом концепцијом наговештено да основе темперамента треба
тражити

у телесним

састојцима.

Олпорт (оп. цит., п.  57)  је указао да називи темперамента имају један
квалитативни   призвук.   Колеричан   значи   раздражљив,   сангвиничан   -
пун наде, меланхоличан тужан, а флегматичан тип указује на личност
склону   апатији.   У   данашњем   описима   црта   појединих   типова
темперамента користе се нешто савременији изрази, него ли у изворној
античкој типологији. Рот указује да се поједини типови темперамента
најчешће описују следећим скуповима црта личности.