BILANSI

Bilans je pregled imovine, obaveza i kapitala preduzeća na određeni dan. On mora da sadrži:
naziv preduzeća, dan sastavljanja, valutu u kojoj je izražen i stepen preciznosti (da li je u 000 ili
u 000 000 din.).

Aktiva predstavlja imovinu po obliku. Pasiva predstavlja imovinu po izvorima.

Nema direktnih veza između imovine i izvora.

Iznos aktive ne mora uvek biti jednak iznosu imovine, a to je u slučaju gubitka. On se može
iskazati u aktivi ili u pasivi kao odbitna stavka kapitala. Pasiva bi trebalo uvek da pokazuje
iznos kapitala. Drugim rečima IVOS se po pravilu stavlja u aktivu kao odbitna stavka OS, mada
ima računovođa koje vole da IVOS stavljaju u pasivu što je neispravno.

Bilans nije isto što i godišnji obračun. Godišnji obračun obuhvata set finansijskih izveštaja čiji
je zadatak da pruži jasne, pouzdane i potpune podatke. Godišnji obračun obuhvata: bilans
stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o promenama na
tokovima gotovine i note ili beleške.

Zadaci bilansa:

Određivanje rezultata – Rashodi su imovina firme koja je izgubila svoju vrednost – to je gubitak
imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća, već proizvodnjom prelaze u oblik
proizvoda na zalihama, a tek prodajom tih proizvoda oni postaju rashod, dok je novac koji za
njih dobijamo – prihod. A>P=P>R dakle za isti iznos. Razlika između početnog stanja i salda
imovine predstavlja rashod. Određivanjem visine rashoda se određuje i visina imovine. Bilans
stanja sadrži samo one vrednosti koje će doneti ekonomske koristi preduzeću u budućem
periodu.

Zadatak bilansa je i da informiše o finansijskom položaju preduzeća. On daje strukturu OS,
obrtnih sredstava, razne racie, visinu sopstvenog kapitala, visinu dugova, nivo zaduženosti, neto
obrtni kapital...

Zadatak bilansa je i da pruži sigurnost pre svega vlasnicima firme da je kapital održan – daje im
sigurnost da nisu izgubili ono što su uložili. To predstavlja kontrolu održanja kapitala.

Zadatak bilansa je i funkcija polaganja računa. Rezultat poslovanja kao dobitak ili gubitak je dat
i u bilansu stanja. Pa su funkcije sigurnosti i polaganja računa povezane.

Postoji i dokumentaciona funkcija. Svaka pozicija bilansa predstavlja neki račun i u glavnoj
knizi vodi do propratne dokumentacije. Dakle veza između bilansa i knjigovodstva.

Ciljevi bilansa:

Bilans stanja služi kao osnova polaganja računa, za raspodelu i za oporezivanje(i to porez na
imovinu, dobitak se najčešće određuje po bilansu uspeha.) Korisnici mogu videti koji deo
dobitka pripada državi u vidu poreza, a koji se raspoređuje.

Vrste bilansa:

Bilans stanja se sastavlja najmanje dva puta godišnje. Onaj na kraju godine se zove
knjigovodstveni bilans jer se radi inventar i on se smatra pouzdanijim.

1. Prema redovnosti, periodičnosti sastavljanja:

- Redovni – to su polugodišnji i godišnji, tj sastavljaju se u pravilnim vremenskim

razmacima.

- Specijalni – oni se sastavljaju određenim povodom, ne redovno, to su:

Bilans osnivanja (sastavlja se samo jednom). Stečajni bilans (sastavlja se samo
jednom, prisilno gašenje preduzeća zbog prezaduženosti). Bilans likvidacije se
sastavlja samo jednom kod dogovorenog gašenja preduzeća. Bilans fuzije, Bilans
razdvajanja kada jedan od partnera izlazi iz preduzeća. Sanacioni bilans kada postoje
gubici koji se moraju sanirati. Bilans promene pravne forme, Likvidnosni bilans
(bilans likvidnosti koji se sastavlja kada se traži kredit).
Ciljevi specijalnih bilansa se razlikuju od ciljeva redovnih bilansa. Cilj Bilansa
promene pravne forme je da pokaže kakvo je to preduzeće posle promene pravne
forme. Pored ciljeva, specijalni bilansi koriste i drugačija pravila procenjivanja u
zavisnosti od cilja sastavljanja. Pri sastavljanju Stečajnog bilansa se ne poštuje pravilo
istorijskog troška, već se imovina vrednuje po likvidacionoj vrednosti.

2. Prema povezanosti bilansa sa knjigovodstvom:

- Bilansi koji proizilaze iz knjigovodstva – to su skoro svi redovni bilansi, osim bilansa

osnivanja koji nastaje na bazi inventara, ostali dakle nastaju formalnim
zaključivanjem računa glavne knjige.

- Bilansi nezavisni od knjigovodstva – to su maltene svi specijalni bilansi. Npr.

Likvidnosni bilans koji se podnosi banci ne treba da odslikava Istorijsku vrednost
imovine već tržišnu vrednost. Dakle vrednovanje imovine se vrši na drugačiji način,
ali samo u tom bilansu i tada.

njegovih zavisnih preduzeća.) Može se raspodeliti samo dobitak koji je eksterno
realizovan. Zato je važan bilans grupe kao celine. Tako da on nije formalno, ali jeste
suštinska osnova za raspodelu. Ako preduzeće ima više od 90% kapitala zavisnog
preduzeća, tada matična firma može da odluči da li će biti oporezovana na nivou
grupe ili na nivou preduzeća i ima zakonsku obavezu da se te odluke drži u narednih 5
godina.

7. Prena tehnici sastavljanja:

- Bruto bilansi
- Neto bilansi

Korisnici bilansa:

- Interni (uprava, menadžment) – uprava ima odgovornost da obezbedi dugoročno

održanje preduzeća, to podrazumeva profitabilno poslovanje i održavanje likvidnosti.
Uspešno vođenje preduzeća podrazumeva donošenje odluka koje se zasnivaju na
računovodstvenim informacijama. Mnoge od tih informacija su sadržane u
finansijskim izveštajima. Zato je uprava jedan od najvažnijih korisnika finansijskih
izveštaja. Uprava snosi i najveću odgovornost za pripremu i prezentaciju finansijskih
izveštaja.

- Eksterni korisnici :

a) Investitori – zainteresovani su za informacije o prinosu na uloženi kapital i sigurnost

uloženog kapitala. Na osnovu ovoga odlučuju da li će zadržati, povećati ili povući
uloženi kapital.

b) Zaposleni – oni koriste informacije o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća i na

osnovu toga procenjuju sigurnost radnog mesta i mogućnost preduzeća da izmiri obaveze
iz ugovora o radu.

c) Poverioci – koriste finansijske izveštaje za informacije o: rentabilitetu, sposobnosti

preduzeća da kreira gotovinu i finansijskom položaju. Na osnovu toga procenjuju
mogućnost preduzeća da isplati kamatu i glavnicu, odnosno procenjuju bonitet dužnika
kako pri odobravanju kredita tako i prilikom njegove otplate.

d) Dobavljači – zahtevaju informacije o: finansijskom položaju, rentabilitetu i likvidnosti.

Na osnovu njih procenjuju naplativost svojih potraživanja.

e) Kupci – Interesuju ih informacije o prinosnom i finansijskom položaju u cilju

procenjivanja sigurnosti izvora snabdevanja.

f) Državni organi i agencije – na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja procenjuju

ispravnost makroekonomske politike, mogućnost naplate poreza i regularnost poslovanja.

Načela urednog knjigovodstva

Obuhvataju:

1. Načela urednog inventarisanja.

2. Načela knjigovodstva u užem smislu i

3. Načela urednog bilansiranja

Inventar Krajnji

Bilans

Probni bilans
KV vs TV

Godišnji obračun:

Početni bilans

Dnevnik

Glavna knjiga

Zaključni
list

Bilans stanja

Bilans uspeha

Izveštaj o
gotovinskom
toku

Izveštaj o
promenama na
sopstvenom
kapitalu

Note, beleške

Knjigovodstveni
dokumenti

Predzaključna
knjiženja

Finansijski
događaji

Inventar

Posle glavne knjige se radi probni bilans da se utvrdi knjigovodstvena vrednost, pa se onda radi
usaglašavanje sa tržišnom vrednošću firme. Nakon toga sastavlja se Zaključni list a na osnovu
njega bilans stanja i bilans uspeha. Bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o gotovinskom toku,
izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu i beleške čine godišnji obračun.

Cilj načela urednog knjigovodstva je da se obezbede kvalitetni podaci u godišnjem obračunu i
ona obuhvataju pravila knjiženja, pravila vođenja knjiga i pravila sastavljanja finansijskih
izveštaja kako bi se pružila fer slika o finansijskom položaju preduzeća. Kod nas se
računovodstvena praksa razvijala pod nemačkim uticajem, a u zadnjih 15 godina pod uticajem
pravila koja važe kod anglosaksonaca. Sada se pravila kontinentalne i anglosaksonske prakse
usaglašavaju.

I Načelo urednog inventarisanja i metode inventarisanja

Inventarisanje je postupak utvrđivanja stvarnog stanja imovine i obaveza preduzeća na određeni
dan. Rezultat inventarisanja je inventar. Pored stvarnog stanja u popisne liste se unose i podaci
o knjigovodstvenom stanju. Zadatak popisne komisije je da utvrdi uzroke razlika i da pruži
predlog rešenja stanja(na čiji teret ide manjak i slično). Inventar je pretpostavka kvalitetnog
bilansa stanja i bilansa uspeha. Zato je bitno da i inventar bude kvalitetan. Revizija otpočinje

- U inventar ne smeju biti unete fiktivne pozicije već samo one koje postoje i
- Vrednosti se dodeljuju u skladu sa pravilima za ispravno procenjivanje (gotovi

proizvodi po CK, materijal po NV itd.)

4. Načelo ekonomske svojine – Preduzeća nad svojom imovinom po pravilu imaju i

ekonomsku i pravnu svojinu. Dešava se da preduzeće ima ekonomsku ali ne i pravnu
svojinu. Kada preduzeće ima pravnu svojinu nad imovinom to znači da se tom imovinom
može koristiti, slobodno raspolagati i otuđiti je. Pravna svojima podrazumeva i
ekonomsku svojinu. Smatra se da ekonomska svojina postoji ako preduzeće uživa sve
koristi od upotrebe nekog sredstva i snosi sve troškove njenog korišćenja. U inventar se
upisuje i svako sredstvo koje je u ekonomskoj svojini bez obzira da li je i u pravnoj. Ovo
zato da rezultat ne bi bio precenjen, hipertrofiran – manja sopstvena sredstva u odnosu na
dobitak koji nastaje upotrebom i sopstvenih i pravno tuđih sredstava.

5. Načelo tačnog označavanja – imovina u inventaru mora da bude obeležena isto kao i u

knjigovodstvenoj evidenciji. Popisne liste se ne porede sa sintetičkim, već analitičkim
računima.

6. Načelo mogućnosti naknade kontrole – u inventarisanju e koriste radni papiri i popisne

liste. Ovo načelo nalaže proveru tih radnih papira sa popisnim listama.

Metodi inventarisanja

a) Inventarisanje na određeni dan – Ovo znači otpočinjanje i završavanje inventarisanja u

jednom danu. U praksi inventarisanje počinje početkom decembra a završava se
početkom januara. Zato se pravi plan inventarisanja i vrši odabir članova popisne
komisije. Slabost inventarisanja na određeni dan je mogućnost pojave grešaka zbog
prekratkog roka, i drugo, izgubljeni dobitak jer se u tom periodu obustavlja poslovanje, i
treće su visoki troškovi.

b) Inventarisanje uz pomoć oduzimanja i dodavanja – ako imamo popis osnovnih sredstava

OS na dan 21.12., a inventar na dan 31.12. moguće je samo oduzeti ili dodati promenu
sredstava ako se se desila u međuvremenu. Tako se stanje od 21.12. svodi na stvarno
stanje 31.12. Važi i obrnuto, ako dan inventarisanja prethodi popisu, onda se novododata
oprema oduzima a otuđena dodaje.

c) Permanentno inventarisanje – podrazumeva kontinuirano praćenje stanja imovine između

dva popisa, što se i inače radi u knjigovodstvu. Podrazumeva perfektno magacinsko
knjigovodstvo. No zbog neretke pojave odstupanja kod nas ovo nije dozvoljen metod za
utvrđivanje stvarnog stanja.

d) Inventarisanje uz pomoć uzorka – procenjuje vrednosti imovine na osnovu vrednosti

uzorka. Nikada se ne primenjuje samostalno već kao dopuna drugim metodama. Korisno
je u slučaju fabrike dugmadi, šrafova i sl robe. Prednost je značajno smanjenje trošova,