МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА И АНАЛИЗЕ
Линеарно програмирање
обухвата и решава велики број економских проблема. У
првом реду проблеме оптималних производних програма у различитим условима,
који практично могу бити у оквиру предузећа. Они се могу тицати техничко-
технолошких услова производње, сировина, залиха, радне снаге, понуде и тражње,
увоза, извоза и свих других елемената који непосредно утичу на производни процес
и који се јавају као ограничавајуци фактори.
Придев „линеарно“
означава да се и циљ и ограничења у линеарном
програмирању моделима формализују помоћу линеарних функција, линеарних
једначина и неједначина, док се термин „програмирање“ овде употребљава као
синоним за планирање.
Међу њима је најпознатија
Симплекс метода
примене модела (Dancing, 1947), док
су теоријски резултати до којих се дошло осамдесетих година двадесетог века
довели до развоја читавог низа такозваних унутрашњих метода за проблеме
линеарног програмирања које су и даље предмет интензивних изучавања.
Динамичко програмирање
је метод којим се смањује време извршавања оних
проблема у којима се захтева тражење
оптималне подструктуре
и који
имају
потпроблеме који се понављају
, као што ће бити описано у наставку. Овај
појам је увео математичар
Ричард Белман 1953. године.
Појам оптимална подструктура означава тражење отпималних решења
потпроблема и њихово коришћење у циљу тражења оптималног решења
целокупног проблема. На пример, најкраћи пут до датог чвора (означимо га као
крајњи) од произвољног чвора у ацикличном графу, може се израчунати тако што
се најпре израчуна најкраћи пут од крајњег чвора до његових суседних, затим исти
принцип применимо на његове суседе, итд.
Дакле, проблем који има оптималну подструктуру се може решити у следећа три
корака: За ефикасно управљање пројектом данас се користи већи број различитих
метода планирања и управљања. Међу овим методама посебно се истиче техника
мрежног планирања
помоћу које се планира целокупан ток реализације одређеног
пројекта и оперативно прати и контролише одвијање овог процеса, како са
временског становишта, тако и у погледу трошкова
.
Мрежно планирање као
техника савременог планирања људске активности примењује се у свим развијеним
земљама света. Методе мрежнога планирања (МП) настале су крајем педесетих
година прошлог века у сврху лакшег и поузданијег праћења одвијања пројекта,
предвиђања могућих извора проблема и координисања активности у пројекту како
би се избегло кашњење.
Технике и методе у области управљања су: операциона истраживања, мрежно
планирање, линеарно и нелинеарно програмирање и хеуристичко програмирање.
Најједноставнија је техника мрежног планирања
и зато се она врло брзо
развила. Проналаском метода мрежног планирања омогућено је да се комплексно
обухвате све активности на нивоу пројекта. Техника мрежног планирања
представља савремене аналитичке методе планирања и управљања сложеним
подухватим, замислима, пројектима и другим реализацијама. Заснива се на
целовитом представљању детаљно планираних задатака јединственог пројекта
помоћу мрежног дијаграма. Уз помоћ метода МП, све активности потребне за
провођење пројекта настоји се приказати у прегледном графичком облику, пазећи
притом да се ускладе све временске зависности између појединих активности.
Техника мрежног планирања
настала је крајем педесетих година, поводом два
различита истраживачка задатка. Један је био везан за реализацију и унапређење
управљања пројекта развоја ракетног система Поларис, за потребе америчке
морнарице. Радни наслов пројекта био је Program Evaluation and Reserch Task
(PERT).
Годину дана раније развијена је метода
CPM
(Critical Parth Method) у фирми
duPoint Company, с намером да се изврши планирање, одржавање и изградња
фабрике хемијских производа. Метода CPM је нарочито погодна за планирање
пројеката код којих се потребно време за трајање појединих активности може
прецизно одредити.
У теорији се често помиње, а у задње време све више користи метода PD
(Precendenc Diagramming), која, као и
MPM
метода, користи блок мрежни дијаграм
за графички приказ пројекта. PD метода је развијена на теоријским основама МРМ
методе и она је развијена у познатој фирми за производњу рачунара IBM, и најпре
употребљена код формирања програма
PCS
(Project Control System) за управљање
пројектом.
Метод критичног пута
(СРМ) се употребљава у случајевима када је време
појединих активности у пројекту познато и може се једнозначно одредити. Након
одређивања времена појединих активности у пројекту, врши се израчунавање
укупног времена потребног за реализацију пројекта. Најдужи пут у мрежном
дијаграму, временски изражен, представља критичан пут. Критичан пут означава
најдуже време реализације целокупног пројекта, и то је време реализације пројекта.
РЕRT метода се употребљава у случајевима када време трајања појединих
активности у пројекту није познато, па није могуће једнозначно га одредити. Зато
се код ове методе врши процена три вредности времена појединих активности –
оптимистичко, нормално и песимистичко, и на основу њих врши прорачун времена
реализације целокупног пројекта.
