Теорија игара се користи при проучавању конфликтних ситуација које се појављују
приликом супротстављених интереса учесника у игри. Због тога, веома често се каже
да је „теорија игара заправо примењена грана математике која је поставила основе и
оквире аналитичке интерпретације проблема одлучивања у конфликтним
ситуацијама.“ 1

Игру

дефинишемо као скуп свих правила помоћу којих се одређује ток игре и

понашање играча.

Играчи

(учесници) треба да знају правила игра и морају их се

придржавати, могу бити појединци, групе, предузећа, војне јединице... Циљ сваког
учесника јесте да постигне у игри онакво решење које ће му омогућити да оствари
најбољи могући резултат. Исход игре тј. потенцијалне резултате учесника обично
представљамо помоћу тзв.

функције плаћања

која представља нумерички израз

добитака односно губитака учесника неке игре.

Основни појам у теорији игара је стратегија. „

Стратегија

се дефинише као скуп

свих алтернатива којима играч располаже при доношењу одлуке.“     У току игре,
уместо   да   играч   доноси   одлуке   у   сваком   тренутку   игре,   он   може   да   унапред
испланира како ће водити игру од самог почетка до краја. Стратегија играча мора
садржати   све   могуће   случајеве   који   се   могу   десити   у   току   игре   или   приликом
одлучивања. Такође, она мора узимати у обзир сваку информацију коју играч може
добити   у   току   игре   као   што   је   ,   на   пример,   нова   сазнања   о   противнику,   војно
извиђање... Дакле, играч бира стратегију на почетку игре и тиме одређује сваку
алтернативу коју предузима током игре тј. он већ на почетку игре има планиран скуп
мера који ће следити без обзира на потезе противника или неке случајне догађаје.
Свака игра се остварује преко појединачних

потеза

играча (учесника) док потез

представља један избор могуће алтернативе од стране играча. Скуп већег броја
потеза чини

партију

Након   што   смо   се   упознали   са   основним   појмовима   који   чине   теорију   игара,
прелазимо на преглед постојећих анализа самих игара. Пре свега, размотрићемо
различите   врсте   игара   и   њихову   поделу   према   многобројним   критеријумима.
Постоје   бројне   поделе,   а   ми   ћемо   у   раду   навести   оне   за   које   сматрамо   да   су
најважније, укупно

8 подела

Подела игара

Игре се могу поделити према различитим критеријумима.

Према интересима играча који учествују у игри игре делимо на кооперативне,
некооперативне и игре са комбинованим мотивима.

Кооперативне

игре су игре у

којима играчи имају заједнички интерес. Они образују коалиције које им служе
да међусобно ускладе понашања и изаберу такве стратегије које ће им омогућити
постизање најбољих резултата. Добар пример је са аутомобилима који иду један
другом у сусрет. Играчи (возачи) самостално доносе одлуку да ли ће скренути
лево, десно или наставити право али они морају да сарађују како не би дошло до
удеса (што никоме не одговара) тако што ће сигнализирати другим учесницима
која је њихова одлука. У многим играма су интереси играча у потпуности
супротни тј. не постоји сарадња при избору потеза од стране играча. Такве игре
називамо

некооперативе

игре. Добар пример за њих је шах. Игре у којима има

елемената и кооперативности и некооперативности истовремено називају се

игре

са комбинованим мотивима

. У њима играчи морају да сарађују до одређене

мере. Добар пример за то је однос синдиката радника и управе неког предузећа.
Ове две стране у суштини имају супротне интересе али морају да сарађују јер
припадају истом предузећу и само ако држе одређен ниво кооперативности могу
доћи до постизања профита који одговара и једној и другој страни. Дакле,
можемо рећи да играчи у овом типу игре имају истовремено и заједничке и
супротне интересе.

Према критеријуму присуства или одсуства елемената случајности разликујемо
два основна типа:

игре на срећу

(игре са картама или коцком), код којих играч

својим способностима не може да утиче на њихов исход, и

стратешке игре

, код

којих играч директно својим способностима утиче на исход игре.

Према броју играча игре се могу поделити на

игре са једним играчем

(игра

солитер),

игре са два играча

(шах)

и игре са произвољним бројем играча

(покер и

бриџ). Појам „играча“ дефинишемо као број супротних страна у игри
(појединаца, група, предузећа, армија...).

У зависности од броја могућих стратегија, игре се деле на

коначне

бесконачне

Игра је коначна ако сваки играч има само коначан број стратегија и ако се свака
партија те игре завршава у коначно много потеза. У супротном, игра је
бесконачна.