Горан Радоњић

Tеоријa књижевности I 2021.

НАЗИВ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ПОЈАМ КЊИЖЕВНОСТИ

Назив за књижевност

Питање које се на почетку изучавања теорије књижевности намеће јесте

„Шта је књижевност?“, тј. шта је то што подразумијевамо под називом
књижевност или неким од других назива који имају слично значење.

Од давнина се стварају текстови за које ми данас сматрамо да припадају

књижевности.  Међутим,  сам  појам  књижевности  јавља  се  у  деветнаестом
вијеку. Прије  тога,  термин  који  се  односио на  оно  што  су  за  нас  књижевни
текстови означавао је знање, и обухватао је и друге врсте писања – филозофију,
историју,  природне  науке  итд.  То  је  у  нашем  језику  означавано  називом

словесност

. Па и данас, када неки научник каже да о неком проблему постоји

богата литература, не мисли притом да су многи романи, пјесме и драме
посвећени тој теми, него мисли на научне текстове.

Овдје треба напоменути о разлици између

појма

, као мисаоне синтезе

битних карактеристика неке појаве, на једној страни, и

термина,

као назива,

језичког еквивалента за неки појам. Према томе, постоје различите могућности
да се неки појам означи неким термином, а, исто тако, и различита одређења
самог појма.

Термини који се у нашем језику најчешће користе за означавање тог

ужег сегмента свих текстова су

књижевност

литература

белетристика

лијепа књижевност

поезија

пјесништво

. Ниједан од њих, дословно узет,

није до краја адекватан појму који треба да означи.

Најчешћи је термин књижевност. Он је наш превод назива који се

користи у више европских језика (лат.

literatura

, од

littera

– слово) и упућује

на књигу, на нешто што је написано. Осим што, у ширем смислу, обухвата све
што је написано, тај термин у ужем смислу не упућује на један велики сегмент
који је веома важан и за разумијевање самог појма на који се односи, а тај
сегмент је усмена књижевност.

Термин белетристика (од франц.

belles lettres

, чему одговара назив

„лијепа књижевност“), иако је испрва обухватао све књижевне врсте, за
разлику од стручних, неумјетничких, данас се у критици углавном
употребљава за приповједну књижевност (романе и приповијетке), дакле само

за један дио онога што сматрамо књижевношћу. Некад налазимо назив лијепа
књижевност (њем.

schöne Literatur

), али он подразумијева неки вредносни суд,

истиче естетску димензију, а данас је најчешће ограничен на значење забавне
књижевности.

Назив поезија потиче од грчког термина

poiesis

који је упућивао на

стварање, стваралачко умијеће (упореди етимологију нашег назива

умјетност

), и означавао је дјела која стваралачки подражавају стварност.

Њему одговара термин пјесништво. Оба термина данас подразумијевају
одвајање дјела у стиху од прозних дјела и означавају она прва.

Према томе, имајући на уму непрецизности свих термина, као

најпогоднији је у нашој традицији изабран термин књижевност, мада се, у
различитим контекстима, сусрећу и остали термини.

од других, али и књижевне и некњижевне можемо проучавати на сличне
начине. Међутим, то што литерарност, литерарне елементе налазимо и у
некњижевним текстовима показује да је питање о тој литерарности и о самој
природи књижевности важно.

Само питање „Шта је књижевност“ може изгледати чудно. Дјетету је

лако одговорити на то питање – књижевност су приче, пјесме и драме. Али ако
се  то  питање  постави  са  становишта  теорије  књижевности,  онда  је  теже
одговорити,  јер  се  намећу  питања  о  општој  природи  књижевности,  о  томе
каква  је  то  врста  активности,  шта  она  чини,  којој  сврси  служи.  Тако
посматрано, питање „Шта је књижевност?“ захтијева не неку дефиницију, него
анализу, чак и испитивања разлога зашто се уопште бавити књижевношћу.

Већ смо поменули да се појам књижевности у модерном смислу јавља

негдје у деветнаестом вијеку. Али, и од тог времена тип текстова који се сматра
књижевношћу (креативно, маштовито писање) није непромјенљив. Да ли би
нпр. слободни стих, без риме и уочљивог ритма, био за човјека ХIХ вијека
књижевност? Да ли романи типа Павићевог

Хазарског речника

? Да ли

хипертекстови? А и не само појава нових типова, него и унутар постојећих
типова понекад долази до помјерања. Нпр. Паскалове

Мисли

, Платонова

Гозба

средњовјековна житија, као што је Доментијанов

Живот светог Саве

Дневник

Ане Франк

, текстови су који су писани са намјером која није књижевна, а ми

их, ако их читамо као књижевне, стављамо у другачији контекст и
приписујемо им другачију функцију.

То може навести на закључак да је књижевност оно што неко друштво

сматра књижевношћу – скуп текстова које нека култура (тј. неке „судије“ у тој
култури) препознаје као књижевне. То би био одговор семиотике.

Такав

одговор умјесто рјешења проблема помјера нас на питање: шта је то што чини
да ми (или неко друго друштво) препознајемо нешто као књижевност.

Неки теоретичари покушавају да рјешење нађу у аналогији

књижевности са коровом. Ако се запитамо шта је коров, показује се да није
могуће наћи неки специфични квалитет, неку особину која би неку биљку
чинила коровом. Коров није нека одређена биљка, он је заправо врста растиња
коју баштован из овог или оног разлога плијеви, дакле то је биљка која се
разликује од биљака које баштован жели (узгајивач ружа, рецимо, не жели у

Семиотика – наука о знаковима и знаковним системима. Заснована у ХХ вијеку, а подстицаји су дошли из

лингвистике (Сосир) и филозофије (Перс и Морис).

својим лејама пшеницу, док онај који сије жито одстрањује цвијеће са своје
њиве).  Тражити  посебну  природу  корова  у  физичким  или  формалним
карактеристикама  било  би  губљење  времена.  Морали  бисмо,  умјесто  тога,
испитивати историјске, социолошке, па чак и психолошке разлоге због којих
различите  групе  људи  на  различитим  мјестима  сматрају  неке  врсте  биљака
непожељним. Слично томе, књижевност је врста текстова коју људи из овог
или оног разлога високо цијене.

„Књижевност“ и „коров“, према оваквом тумачењу,

функционални

су, а

не

онтолошки

називи, јер нам говоре о ономе што чинимо, а не о некој

посебној суштини. Они говоре о улози текста или неке биљке у друштвеном
контексту, о односу према околини, о ономе по чему се од њих разликују и о
људским  обичајима  на  које  се  односе.  Недостатак  одговора  према  коме  је
књижевност врста писања коју људи сматрају добрим је у томе што постоји и
лоша  књижевност.  Вредновање  је,  видимо,  повезано  са  оним  што  сматрамо
књижевним. Кад кажемо књижевност, мислимо углавном на „велике писце“,
на Хомера, Дантеа, Шекспира, Гетеа, Бодлера, Толстоја, Џојса, Борхеса итд,
заборављајући  притом  да  већина  онога  што  спада  у  тај  појам  јесу  текстови
веома ниске вриједности. Неки роман или неку пјесму можемо окарактерисати
као  веома  лоше,  или  чак  и  тривијалне  текстове,  али  они  и  даље  спадају  у
категорију књижевних. С друге стране, нико неће неку аутобуску карту или
јеловник  назвати  лошом  књижевношћу.  Зато  је  назив  „белетристика“
двосмислен: означава врсту писања које се уопштено високо цијени, али не
обавезује на мишљење да је неки конкретни текст нужно „добар“.

Остаје, дакле, и даље питање шта је то што чини да нешто у нашој

култури сматрамо књижевношћу.