UVOD U NAUKU O KNJIŽEVNOSTI:
*STILISTIKA i VERSIFIKACIJA*
- Ispitna pitanja / prvi semestar -
Odsek z komparativnu književnost
1. DISCIPLINE NAUKE O KNJIŽEVNOSTI I NJIHOVA ME
Đ
USOBNA
POVEZANOST
1
Naziv
*književnost*
izveden je od reči knjiga i može se tretirati dvojako:
1.
Književnost u širem značenju
predstavlja celokupnu naučnu i umetničko-
književnu delatnost, i u ovom slučaju koristimo pojam literatura –
littera
/ slovo
(lat.) .
2.
Književnost u užem značenju
podrazumeva samo književno-umetnička dela u
stihu i prozi, bilo da su pisana ili usmena. Ovde se koriste pojmovi beletristika i
poezija –
poiesis
/ stvaranje (grč.)
Književnost možemo podeliti na više načina. Delimo je na:
1. Književnost kao umetnost
2. Književno-naučne vrste
3. Nauku o književnosti
Književnost kao umetnost
možemo podeliti
prema postanku
na
narodnu
(ona dela koja
su nastala u narodu i prenosila se usmenim putem kroz decenije, i čiji je autor nepoznat) i
pisanu
(ona se u svom trajanju ne menja i njen autor je poznat) književnost
, a prema
rodovima i vrstama na liriku, epiku i dramu.
Nauka o književnosti ima svoje discipline:
1.
Teorija književnosti
ili poetika - poietike techne / pesnička veština (grč.) jeste
teorijska disciplina o opštim osobinama književnog dela kao jezičkog umetničkog
ostvarenja. Bavi se proučavanjem strukture književnog dela kao jedinstva forme i
sadržine, istražuje proces umetničkog svtaranja i objašnjava književne rodove i
vrste. Obuhvata stilistiku, versifikaciju i genologiju.
2.
Istorija književnosti
objedinjuje u sebi književnu kritiku i teoriju književnosti.
Proučava postanak i istorijski razvitak književnosti, književnost jedne epohe i
naroda, život, dela i značaj pisaca, vrši sistematizaciju i periodizaciju.
3.
Književna kritika
predstavlja vezu između književnog dela i čitaoca. Ona otkriva
značenja, stilsko-jezičke i umetniče postupke u pojedinim delima kako bi
olakšala bolje razumevanje. Vrši ocenjivanje književnog dela i tako pomaže
istoriji književnosti da obuhvati najbolja ostvarenja.
2. POJAM STILA
2
-
visoki (uzvišeni) – u okviru ovog stila ukrašavanje je najizraženije,
upotrebljavale su samo odabrane reči. Odgovarao je odi. Opisivali su se vojnki,
konj, mač, dvor i kedar.
4.
Učenje o stilskim figurama
– stilskim ukrašavanjem dobijamo lepu besedu. Stilske
figure imaju cilj da ideju učine pristupačnim i da svojom originalnošću probude
pažnju. Njihovom upotrebom se postiže umetnička vrednost. Figure se moraju
koristiti prikladno i ekonomično, a dele se na figure konstrukcije, dikcije, reči i misli.
Stilistika
se razvila početkom XX veka od metodskih postupaka u raščlanjivanju
književnih tvorevina, mada njeni koreni potiču iz helenske i rimske retorike i poetike.
Moderna stilistika nastoji da opiše sredstva jezičkog izražavanja koja su karakteristična z
apojedina dela, autore ili razdoblja. Stilistika ispsituje sva sredstva koja streme nekom
posebnom izražajnom cilju. U estetičkoj primeni, stilistiak se ograničava na proučavanje
umetničkih dela koje treba opisati s obzirom na njihovu estetsku ulogu ili značenje.
Kao termin, stilistika se javlja tokom XIX veka, sa romatizmom. Tada su raskinuti okviri
stare retorike. Stilistika mora proučavati jezik književnih dela sa obzirom na njegovu
stvaralačku ulogu i na njegovo značenje u celokupnoj strukuturi dela. U retorici se
poštuju opšt apravila dok stilistika ističe vrednost pojedinca. Ona je deskriptivna i
podstiče pojedince da sami nađu izraz.
* FIGURE DIKCIJE *
5. ASONANCA, ALITERACIJA I ONOMATOPEJA
1. ASONANCA
–
asonare
/ zvučati (lat.) - počiva na naglašenoj upotrebi reči u
stihu sa istim ili sličnim samoglasnicima. Ona pojačava ekspresivnost jezika.
Njom se izaziva određena emocionala napregnutost.
„Jadni jadi, ženi mi se dragi.“
„I jeca zvono bono,
Po kršu dršće zvuk,
S uzdahom tuge duge,
ubogi moli puk.“ A. Šantić
„Olovne i teške snove snivaju
Oblaci nad tamnim gorskim stranama.“ A. G. Matoš
2. ALITERACIJA
– počiva na naglašenoj upotrebi reči sa istim ili sličnim
suglasnikom u stihu. Spada u eufoniju i proizvodi snažan zvučni efekat.
Aliteracijom se izaziva određena emocionalna napregnutost.
4
„Snove snivam snujem snove,
Snujem snove biserove.“ L. Kostić
„Zašto noćas tako šume jablanovi
Tako strasno, čujno, zašto tako šume?“ J. Dučić
„Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.“ V. P. Dis
3. ONOMATOPEJA
–
onoma
/ ime;
poieio
/ pevati (grč.) – predstavlja
podražavanje zvukova iz prirode i čovekovog okruženja pomoću zvučne strukture
reči. Jedan je od najstarijih načina tvorbe reči. Njom prikazujemo zvučnu
stvarnost. Onomatopeja zavisi od jezika. U okviru nje se obično korsiste glagoli
vezani za životinje, kao i onomatopejske reči.
„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor
„Krcnu kolac nekoliko puta...“ I. Mažuranić
6. LIRSKI PARALELIZMI
4. ANAFORA
–
anaphora
/ ponavljanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na
početku susednih stihova. Razlikujemo stilističku anaforu – ponavljanje istih reči;
foničsu – ponavljanje istih glasova; i kompozicijsku – ponavljanje istih motiva na
početku epizoda. Ima za cij da pokaže intenzitet osećanja.
„I nema sestre ni brata
I nema oca ni majke,
I nema drage ni druga.“ T. Ujević
„Kaži mi, kaži
Kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam...“ J. J. Zmaj
„Uranila kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju.“ Narodna pesma
5. EPIFORA
–
epiphora
/ dodavanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na
krajevima susednih stihova. Ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.
„Čujem u snu,
Sanjam u snu,
Vidim u snu.“ J. Kaštelan
5
LAJT-MOTIV
– predstavlja refren u prozi, a javlja se onda kada se neka izjava ili
opis ponove nekoliko puta nakon čega se taj motiv priziva u svesti čitaoca. Ima
posebnu ulogu u asocijativnom povezivanju raznih motiva u proznoj strukturi.
Most – Ivo Andrić
Vetar – Laza Kostić
7. POLIPTOTON, PARONOMAZIJA I ETIMOLOGIKA
9. POLIPTOTON
– zasniva se na ponavljanju iste reči u različitim oblicima
deklinacije i konjugacije.
„Pjesma nad pjesmama.“
„Đul đevojka pod đulom zaspala,
Đul se kruni i devojku budi,
Đevojka je đulu govorila,
A moj đule ne kruni se na me!“ Narodna pesma
„O, ti dušo moje duše,
O, ti srce srca moga!“ A. Šenoa
10. PARONOMAZIJA
– je figura ponavljanja reči vrlo sličnog zvučanja, a različitog
značenja.
„Na putu ružica, a kod kuće tužica.“
„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor
11. ETIMOLOGIKA
– etimološka figura koja se zasniva na etimološkoj slisčnosti
između dve ili više reči. Takve reči imaju različite oblike ali isti koren.
Moralno je ono što se mora.
* FIGURE KONSTRUKCIJE *
8. INVERZIJA, ANAKOLUT I PARENTEZA
1. INVERZIJA
–
inversio
/ premetanje (lat.) – znači obrtanje reda reči ili delova
rečenice, red obrnut od onog koji je gramatički najispravniji. Njome se naglašava
ono što se u normalnom poretku rečenice ne može naglasiti, te tako iskaz dobija
drugu vrednost i ritam. Bila je popularna tokom perioda baroka, a rehabilitaciju
doživljava za vreme romantizma. Tipična je za lirsku poeziju koja je izraz
uzbuđenog duševnog stanja.
7
