Teorija knjizevnosti – Genologija

KNJIŽEVNO DELO KAO SLOJEVITA

STRUKTURA

Mo g u ć e j e is p i t i v a t i s t r u k t u r u k nj i ž . de l a is p i t i v a n j e m s t r u k t u r e t e k s t a , t
j . metodama

eorieteksta

međutim, u knjiž.deluunutarobične

jezične strukture

ostvaruje se jedna

nova,

književnastruktura

koja je zapravo “nadogradnja”na jezičkustrukturu

Strukturaknjiž. dela je

slojevita

, ima tri sloja:

slojzvuka

slojjedinicaznačenja

slojsvetadela

Slojzvuka

: s a m z vu k i z go vo r e n i h r e č i m o ž e b it i ne k i s a m o s t a l n i

el e m e n t značenja (rima, ritam, melodioznost...)
-

Slojjedinicaznačenja

:razumevanjeznačenjapojedinihrečineophodno je

zarazumevanjecelokupnogknjiževnogdela
-

Slojsvetadela

: značenjepojedinihrečipovezuje se natakavnačin da se

unašojmaštipojavisvetknjiž. djela.

Ponekad se razlikujeI

sloideja

slojaspekta

s kojeg je viđensvetdela

P o s t o j i

i u č e n j e

k o j e

z a

r a z u m e v a n j e

u m .

d e l a

s m a t r a

n a j v a ž n i j i m

razlikovanjeizmeđu

prednjegplana

pozadine

Zaprednji je plan bitno to da je
u m . d e l o o s t v a r e n o k a o n e š t o s t v a r n o ( n p r . k a o j e z i č n a t v o r e v i n .
O s o be n o s t u m . de l a j e d a n a s p r e dn j i p la n u p uć u j e n a z a d nj i p l a n
k o j i upućujenadrugi, dubljismisao.

1. KNJIŽEVNI I NEKNJIŽEVNI TEKST

Knjizevni tekstovi

(bajke, mitovi, legende, pjesme, lirska poezija, kazalište, kratke priče, romani)

Neknjiževni tekstovi

(životopisi, molbe, izveštaji, uvodni članci, eseji, govori, itd.)

•

Tradicionalno shvatanje je da književni tekst postoji i da ima prepoznatljive stilske
osobine po kojima se razlikuje od neknjiževnoga teksta.

•

Obično se smatra da je stilematska intenzifikacija teksta znak književne naravi teksta. To
bi značilo da se analizom jezika nekog teksta može verifikovati njegov književni ili
neknjiževni karakter.

•

književnost je jezična tvorevina, a književno delo

tekst

koji razumemo kaobilo

koji drugi tekst, a smisao književnog dela dobija tek ako uzmemo u
obzir I

kontekst

•

u književnom tekstu bespredmetno je ispitivati odgovara li izrečeno istini; on
se doživljava u ukupnosti našeg životnog iskustva

•

sâm književni tekst načinom na koji je uspostavljen sugerise kako ga trebačitati kao
književni tekst

•

književna dela su neponovljiva, književne su poruke izrecive samo kroz književna
delakao takva, dok književnost služi za komunikaciju i prenošenjemisli koje ni
na koji drugi način ne bi mogle biti prenesene

TEKSTOLOGIJA: PROBLEMI I METODE

Postupci koji služe nekoj vrsti pripreme za analizu teksta kao književnog
dela:utvrđivanje pravog teksta,utvrđivanje autorstva,datiranje dela I komentar.

* U

tvrđivanje pravog teksta

: p o t r e b n o j e z b o g r a z l i č i t i h v a r i j a n t i

3. PESNICKA SLIKA

Pisac zapaža konkretne pojedinosti neke ličnosti, predmete ili pojavu u životu, odabira
medju njima one koje su karakteristične i značajne za onaj smisao koji on vidi u tim
ličnostima, predmetima i pojavama i snagom svoje mašte stvara jezikom novu,
umetničku sliku života.

Jezikom pisac stvara konkretne slike

koje mi sugestivno doživljavamo,koje kazuju

misao i osećanje piščevo o pojavama koje je naslikao.

UMETNIČKA VREDNOST TIH SLIKA

ugleda se u tome koliko je pisac uspeo da nam

rečima dočara spoljašnji izgled,pokrete,boje,zvukove,mirise,oblike i ostale osobine tih
predmeta i pojava, tako da ih mi što sugestivnije doživljavamo.

PESNIČKA SLIKA

čini da svet, ne samo postoji, nego da i znači.

ULOGA PESNIČKE SLIKE

nije u tome da nam samo predoči neki predmet, kao ni u tome

da samo označi i ilustruje neku ideju, već da nam omoući, kroz prolaznu i čulnu ljudsku
stvar,sagledavanje dublje prirode našeg vlastitog postojanja.

KONKRETIZACIJA UMETNIČKIH SLIKA

postiže se zapažanjem što većeg broja

karakterističnih pojedinosti,njihovim razvijanjem i povezivanjem i što tačnijim jezičkim
prikazivanjem.

DAKLE :

U lirskoj pesmi su

pesnička slika

, odnosno nizovi pesničkih slika, njen temelj.

Pesnička slika

je zgusnut pesnički izraz kojim je dočarana neka pojedinost koja se može:

videti

(vizualna slika), čuti (akustička slika), dodirnuti (taktilnaslika),

okusiti

(gustativna slika) ili

omirisati

(olfaktivna slika).

Slikama se stvaraju

bogate i raznolike vizualna prikazivanja pojedinih motiva, no

slikama se i produbljuju utisci i pobuđuje mašta.

Pesničke slike

stvaraju se deskripcijom (opisom), u kome posebnu ulogu imaju brižljivo

izabrani atributi i epiteti.

TEMA I MOTIV

T E M A

- U tradiciji proučavanja književnostitema se uglavnom shvatala pretežnopreko aspekta
sadržaja, pa otuda proizlaze određenja poput: “tema je onoo čemu se govori”

-Temase u teoriji knjiž. može odrediti kaojedinstveno značenje dela
- Važan element strukture dela jenaslov, koji često sažeto izražavatemu
- Tema se može razlagatina manje značenjske jedinice, amotivje najmanjatematska
jedinica, tj. najmanji deo knjiž. djela koji sadrži neko relativnosamostalno značenje u
okviru teme.
- Temu ima svako delo napisano jezikom koji ima značenje

- Tema se može shvatiti kao :

           1. PREDMET DELA (građa)
           2. PODRUČJE IZ KOJEG JE GRAĐA UZETA
           3. PROBLEM KOJI GRAĐA U SEBI NOSI (problematika)
           4. OSNOVNA MISAO DELA

- Da bi jezička konstrukcija bila jedinstveno delo, u njoj mora postojati tema koja je
ujedinjuje i koja se otkriva tokom dela.
- U izboru teme značajnu ulogu igra kako će temu primiti čitalac.
- Izabrana tema mora biti zanimljiva,ali zanimljivost ima veoma različite oblike.
-Što je značajnija tema, to više traje njena dejstvenost. Ako proširimo granice
aktuelnossti,dolazimo do ’’opšteljudskih’’ interesovanja, u osnovi nepromenjivih u
čitavom toku ljudske istorije. Međutim te teme moraju biti ispunjene nekom stvarnom
građom da bi ta pitanja bila zanimljiva.
- Emocije koje delo budi su glavno sredstvo za održavanje pažnje.

-Tema umetničkog dela je emocionalno obojena,tj. budi negodovanje ili saosećanje i
ostvaruje se u procenjivačkoj ravni ( pozitivni- negativni junaci).

K O M P O Z I C I J A

Kompozicija

–

њено основно значење - представља спој делова неке целине,може се

применити и код књижевних дела. Споља гледано - прво се утврђујеКАКО ЈЕ
НАПРАВЉЕНО ДЕЛОтј. од којих мањих делова је састављено.Основе композиције се
запажају прво по његовој спољашњости – у говору su топаузе и интонације, а при читању
- НАЧИН штампања- песма се штампа насредини странице, а код романа постоје главе,
поглавља, пасуси.
Ово се не сме занемарити, али не мора бити пресудно за разумевање самог дела.
Формалан и уобичајен распоред књижевног дела писци обично ИЗБЕГАВАЈУзбог оригиналности и
изазивања посебног ефекта - тако се дело чинисложенијим.

* KOMPOZICIJA mora da odgovori na 2 OSNOVNA PITANJA:

1. Redosleda I dinamicnosti osnovnih aspekata organizacije gradje u knjizevnom delu
2. Tehnike saopstavanja svojstvene odredjenim knjizevnim rodovima

Композиција зависи и од

опсега дела и његове намене.

- другачије је грађена песма намењена усменом преношењу од драме која се изводи
напозорници или романа који излази у наставцима у новинама.
Свако дело има карактеристичну композицију зависно од обима и тона радње(унутрашња
организација дела подразумева ток, развијање радње кроз више фаза- дијалози и монолози,
описи, тумачења).

* RAZLIKUJEMO SLEDECE VRSTE KOMPOZICIJE:

1. IZLAGANJE

( EKSPOZICIJA) – saopstavanje ideja I nacela

2. DOKAZIVANJE

(ARGUMENTACIJA) – izlaganje stava sa namerom da citalac usvoji

3. OPISIVANJE

(DESKRIPCIJA)

4. PRIPOVEDANJE

(NARACIJA) – govori o dogadjajima vremenskim tokom

* Постоји више типова композиције:
1. СТЕПЕНАСТА композиција - код ње ФАБУЛА има важну улогу
, користисе при писању
авантуристичких, историјских и криминалистичких романа,
добром фабулом се ствара напетост и узбуђење, јунак наилази на низ препрекакоје уз
доста напора савлађује.