1
1. KULTURA: ODREDJIVANJE POJMA
POJAM KULTURE MOZEMO RAZMATRATI U TRI PRAVCA:
1.Kada se pod pojmom kulture podrazumevaju oblici ljudskog izrazavanja vezanog za duhovno, intelektualno,
mentalno i simbolicko izrazavanje.
Šire
posmatrajuci u to se ubrajaju prirodne i drustvene nauke, filozofija,
religija i svi vidovi umetnosti i
uže
poimanje pojma kulture koje porezumeva prakticno sprovodjenje kuslturnog
stvaralastva;
2.Kada se kultura posmatra kao oblik nacina zivota jedne zajednice kroz obicaje, vrednosni sistem, uzore i
ideale (srpska kult., romska kul. Crnacka kult. I sl.);
3.Kada se pod kulturom podrazumevaju odredjena svojstva individualnog ponasanja i način postupanja
(ugladjenost, samokontrola, razboritost i sl.).
Medjutim, pojam kulture ima i protiv pojmove, i to:
1.kada se radi o materijalnim aspektima drustvenog zivota (svakodnevno prezivljavanje, ekonomija, interesi i
dr.);
2.kada se javlja kao suprotnost kultura drugih zajednica, i
3.kada se javlja kao kontrast u obliku sirovosti, divljastva, grubosti i sl.
Pojam kultura u danasnjem znacenju pojavio se u drugoj polovini 18. veka, iako se sa “kulturnim sadrzajima”
srecemo jos od nastanka ljidskih drustava, i vezan je za usku sekularizaciju dominantnog pogleda na svet i
čoveka u njemu. Kao sveobuhvatna i sama sebi dovoljna celina, kakavu danas predstavlja, pojam kulture je
mogao nastati i posebno se identifikovati tek kada je njegov predmet poceo da se sagledava kao deo
modernog istrorijskog procesa, a on sam i kao predpostavka i ujedno kao rezultat istorije.
Pojam kulture javlja se samo u zapadnoj civilizaciji, dok ostali civilizacijski krugovi iako sa odedjenim kulturnim
sadrzajima nisu imali potrebu za se bave njegovim proucavanjem.
U najopstijoj perspektivi kultura je zavrsni stepenik ljudske evolucije, u smislu unapredjivanja sigurnosti i
kontinuiteta zivota, star najmanje milion godina; ona zavisi od sposobnosti stvaranja simbola kojim je obdaren
jedino covek.
Sa aspekta socijalne antropologije kultura je ono sto je nauceno, a ne urodjeno, odnosno onaj deo covekovog
okruzenja koji je on sam stvorio, mimo i preko prirode – oko sebe.
Mnogostrukost znacenja koja je pojam kulture poprimio tokom svog razvoja onemogucava konstituisanje
jedinstvene definicije. Splet znacenja se moze posmatrati prema glavnim osama:
-individualno-kolektivno znacenje;
-procesualno – objektivirano;
-normativno-neutralno;
-univerzalno-partikularno.
Sve one se medjusobno prozimaju i mešaju.
Kada se, pak posmatra iz ugla politicke istorije Zapada i nastanka civilnog drustva shvatanje pojma kulture su
usložnjava usled paralelnog razvoja jos jednog vaznog pojma a to je pojam civilizacije koji imaju gotovo
zajednicke istorijske putanje razvoja.
2
Prilikom razmatranja pojma kulture, najtemeljnije i najoperativnije razgraničenje jeste ono izmedju kulture u
humanistickom i kulture u antropoloskom smislu.
HUMANISTICKO POIMANJE KULTURE
jeste,
prvo
, selektivno i “kulturne” su samo neke aktivnosti i njihovi
proizvodi;
drugo
, bar tendecijski, elitisticko, kada se njome bavi samo jedan uzak krug ljudi – stvaralaca i
trece
,
normativno kada se ljudske delatnosti i njihovi rezultati mogu sagledavati u svetlu odredjenih univerzalnih
vrednosti i kada se mogu procenjivati kao bolji, gori, napredniji nazadniji.
ANTROPOLOŠKO ZNAČENJE KULTURA
obuhvata sve ljudske aktivnosti i elemente nasledja, nije svojina jedne
uske grupe vec čitavog drustva i vrednosno je neutralna: dakle svaka “kultura”, u smislu “celokupnog načina
života jednog naroda ili jedne grupe” jednako je dobra.
1.POREKLO (HUMANISTICKOG) POJMA KULTURE
U doba anticke Grcke kada su se visoko razvijali umetnost i filozofija kao baza mnogim kasnijim epohama nije
postojao pojam kulture koji bi odgovarao danasnjem njegovom znacenju. Grci su razmisljali o sposobnostima i
aktivnostima koje su čoveka odvajali od životinja i prirode uopste. Najblize danasnjem znacenju je bilo: odgoj,
vaspitanje, obrazovanje, dakle rad na sebi ili kultura kao kultivisanje. Drugi pravac grckog promisljanja
“kulture” tece preko ispitivanja veze izmedju običaja, licnosti i politickog uredjenja zajednice. Ovo srecemo kod
Platona i Drzave, u kojoj on opisuje tipove čoveka karakteristicne za svako od urdjenja. Ovakav pristup sledi i
Aristotel u Nikomahovoj etici u kojoj je drzava nosilac uloge vaspitača svojih gradjana, pa se tako vrlina ne
shvata koa urodjena nego usadjena navikavanjem, aktivnim usvajanjem kroz upražnavanjem. Tako će se
varvarstvo kao protivpojam “kulturi” razviti tek u novovekovnom poimanju, a od Grka će u daljem razvoju
ljudskog drustva ostati sporovi oko elitistickog i demokratskog smisla “kulture”.
ETIMOLOGIJA
Koreni reci “kultura” jeste latinski glagol colo, colore, coluri, cultum, sa znacenjima: obradjivati, negovati, gajiti,
stititi, postovati, ukazivati čast, uvažavati. Izvorno značenje u latinskom jeziku je vezana za poljoprivredu i
označava negovanje svega onoga sto čovek uzima od prirode i prilagodjava svojim potrebama. Prvo
metaforicko značenje u obliku cultura srece se kod Cicerona koji poredi “Cultura animi philosophia est” i
poredi: kao što plodno polje ne daje plodove ako se ne neguje tako ni neobradjeni duh ostaje jalov”.
U srednjem veku, kada je bilo opste religijsko ustrojstvo intelektualnog zivota, preostaje praktično jedino
asocijacija sa bogostovanjem. Praktično ona u srenjem veku ima vrenosno neutralan pojam i cultus se može
ukazati i u lažnim bogovima, demonima ili djavolu. Preovladjivalo je religiozno značenje – u danasnjem
znacenju reci “kult”.
Medju modernim evropskim jezicima, reč nastaje najpre u francuskom pa zatim prelazi u engleski, nemački
jezik. Znacenja su istovetna poznolatinskim:
1. poljoprivreda; 2. bogostovanje; 3. negovanje ljudskih duhovnih kvaliteta.
Izmedju 16. i 18.veku, trece znacenje postaje sve uobičajenjije. Kao nezavisna imenica “kultura” postaje
znacajna tek u 18. veku kada se pojam generalizuje i obuhvata knjizevnost, umetnost i nauku a potom i
4
Prosvetiteljsko shvatanje civilizacije
obuhvata praktično sve oblasti društvenog života: od uredjenja države
koje treba da se oslobodi iracionalnosti i da se uredi u skladu sa načelima razuma, preko širenja znanja i
obrazovanja do unapredjivanja pravila medjuljudskog ophodjenja i formiranja jednog prefinjenog i
produhovljenog čoveka. Tako se pojam civilizacije formira kao višedimenzijonalan, individualan i kolektivan,
procesualan i otelotvoren.
Termin “civilizacija” prvi put zabelezen 1766.g. i javlja se “u pravom trenutku” kao rešenje jedne narasle
potrebe a predhodila su mu dela kao što je “Duh zakona” – Monteskje, “Ogled o običajima i duhu nacija” –
Volter koji je medju prvima proširio značenje civilizacije - kulture s individua na kolektivitete. Kant je pojmu
kulture dao nove obrte tako što je kao prosvetitelj kulturu poistovetio sa razvojem uma, ali je upozorio da
razvoj nauke ne mora da znaci i poboljšanje čoveka. Dakle, na visokom stupnju nauke i umetnosti čovek
postaje civilizovan ali ne i moralan jer moralnost ne spada u kulturu. Primenom ove ideje ona je svedena na
častoljublje i spoljašnju pristojnost koji samo nalikuju moralu. Dakle, Kant je ovde prvi put suprotstavio pojam
kulture i civilizacije tako sto je kulturu okarakterisao kao moralnu i duhovnu a civilizaciju kao konvencionalnu i
materijalnu.
ROMANTIZAM
Kantova ideja se u punoj meri razvija u romantizmu koji od druge polovine 18.veka pa do 19. veka sudeluje u
oblikovanju “kulture” u onom poimanju koje danas važi. U romantizmu se karakteriše kroz poeziju, osećanja,
uobrazilju, stvaralčki genij. Tako VIKO formuliše neke ideje bitne za kasnije razmišljanje. On smatra da čovek
može razumeti jedino ono što je drustveno - kulturno, budući da ga je on stvorio. On naglašava ljudsku
slobodu i izbor kao temelje kulture.
Ruso je u epohi romantizma ostavio poseban pečat svojim kritikama modernog razvoja. On prihvata
suprotnost izmedju prirode i kulture koji su osnova u prosvetiteljstvu ali pokreće vrednovanje dvaju polova.
Opisuje istoriju civilizacije kao degradaciju čovekovih izvornih svojstava i urodjene nevinosti prirodnog stanja a
društveni napredak kao produbljivanje jaza izmedju čoveka i prirode. Zalaze se za uvažavanje svake kulture i za
traganje za njene unutrašnje vrednosti. Ideje romantizma su pomogle da se suprotstave pojmovi “kulture” i
“civilizacije” a sociogeneza ovoj postavci se smešta u Nemačku i situaciju nemačke srednje klase koja “kultur”
počinje da koristi kao moto otpora napoleonovskim osvajanjima i prevlasti francuske “civilizacije” koja ih prati.
Tako je tumačeno da protezanje na druge narode, kultura posatje odraz “duše” svakog naroda i
suprotstavljena civilizaciji kao materijalnom (ekonomskom i tehničkom) napretku. U Francuskoj i
anglosaksonskim zemljama, pak, “kultura” i “civilizacija”
ostaju bliske po značenju. Tako iz ovog perioda pojam kulture se podrazumeva kao:
1.
kolektivan
jer sve vise govori o kulturama razlicitih naroda;
2.
normativan
vrednosno pozitivan pojam;
3.
polemički
pojam suprotstavljen civilizaciji
pa se tako odvaja “ljudski” od “materijalnog” razvoja za koje se počinju vezivati nizovi ključnih reči:
-na jednoj strani: veštačko, mehaničko, stereotipno, površno, hladno, apstraktno...
-na drugoj strani: organsko, stvaralačko, toplo, spontano, iskreno, orginalno....
Romantičarska tradicija kritike civilizacije imaće bogatu budućnost sve do današnjih dana.
5
4
. KULTURA I CIVILNO DRUSTVO U 19. VEKU
Formiranje humanističkog pojma kulture u bitnim crtama dovršeno je do sredine 19. veka. “Kultura” se javlja
kao deo skupa kljucnih reči, bilo novoskovanih ili nanovo protumačenih bez kojih danas nismo kadri da
mislimo: industrija, demokratija, klasa, umetnost, kultura...
U ovom ključnom vremenu odnos izmedju novooblikovanog pojma kulture i civilnog društva uspostavlja se na
više nivoa.
1.Društveno-strukturno zaledje im je zajedničko: industrijalizacija, urbanizacija, širenje pismenosti,
obrazovanja. Posebno vazan proces je strukturna diferencijacija ili osamostaljivanje vrednosnih svera. U kulturi
rec je o “intelektualcu” kao posebnoj društvenoj ulozi i figuri.
2.Intelektualci otelotvoruju spregu kulture i politike – u domenu civilnog (ali i gradjanskog) društva i svojim
udelom u društvenim pokretima koji se konstituišu u svom modernom ruhu. Društveni pokreti su
sekularizovani i umesto hrišćanskih vrednosti okreću se eksplicitnim ideologijama i organizuju se naspram
nekadašnjih spontanih narodnih pobuna. Krajnji rezultat ovih promena je da svim većim revolucijama kasnog
18. i 19. veka predhodi intelektualna priprema.
3.Samosvesni subjekti civilnog društva praktikovali su i promovisali odredjenu vrstu kulture – nenasilnu,
kosmopolitsku, racionalnu, kulturu učestalosti, kulturu kritike i rasprave, kulturu individualizma.
4.Ideološki nivo je kada se socijalne grupe iz domena civilnog društva počinju da prisvajaju reči kultura i
civilizacija kao svoj moto, kao ključne reči svog samorazumevanja. U isto vreme dok postoje parole civilnog
društva koje se, na liberalnim načelima slobode i individualnosti, suprotstavlja despotiji državnog aparata,
kultura počinje da predstavlja i nov ulog drzavne politike i počinje da igra nezamenjivu ulogu u konstituisanju
moderne države – nacije. Podržavljenje i nacionalizacija kulture, te identifikacija države s kulturom i nacijom
zapravo su različita lica istog procesa. Prosvetiteljstvo se u državnoj “kulturnoj politici” očituje na terenu
obrazovanja, uspostavljanjem jedinstvenog sistema obaveznog školovanja pod paskom države. Sirenje kulture
kao obrazovanja značilo je i njenu nacionalizaciju. Romantičarsko nasledje je pak podsticalo nastanak ideje o
“narodnoj kulturi”, otkrivanje narodnog stvaralaštva, i uopšte negovanje tradicije.
APORIJE KULTURNOG PLURALIZMA: PROGRES I SKEPSA, IMPERIJALIZAM I REVOLUCIJA
19. vek je obeležen opštom verom u progres zasnovanom na eksplozivnom razvoju prirodnih nauka, po čijem
modelu se zasniva i nauka o drustvu. Iako se “kulture” pluralizuju, one se smeštaju na različite stepenice jedne
iste skale. Tome posebno doprinose kolonijalna osvajanja koja s jedne strane doprinose novim saznanjima o
vanevropskim društvima i s druge se legitimišu kao poduhvati kulturnog- civilizacijskog imperijalizma kojima
Evropa velikodušno pomaže u prevazilaženju zaostalosti. Ovom 19. veku pripada i kontinuitet upotrebe
“kulture” za kritiku nedostataka industrijskog društva. Novi kritičari, za razliku od konzervativaca, kulturu vide
kao zbir najuzvišenijih ljudskih postignuća i najčistijih vrednosti odslikanih u figuri “umetnika” koji kao nadareni
pojedinac, pripadnik malobrojne elite koji je suprotnost vulgarnoj gomili. “Kultura” postaje antiteza “tržištu”
njegovom materijalizmu i načelu korisnosti. Naglašavaju se sklad, uravnoteženost i sveobuhvatnost kulture kao
“kultivisanja svih ljudskih sposobnosti”. Ovakva shvatanja kulture, u svom elitiskitčkom, aristrokratskom ruhu,
artikulišu strah od “gomile”, izazvan brojčanim uvećavanjem i političkim budjenjem radničke klase. Tako
kultura dobija i jasan klasni prizvuk koji će je ubuduće pratiti.
7
Rodonacelnik ovog pravca je ROBERT TEJLOR delo PRIMITIVNA KULTURA. Tu je kultura izjednačena sa
civilizacijom, opisana dakle objektivna i neutralna, kolektivna i nastaje učenjem, dakle nema veze s biološkim
nasledjem.
Ovo shvatanje kulture preuzeo je i FRANC BOAS, koji nasuprot Tejlora kulturu prima kao samosvojnu celinu, čiji
se elementi mogu razumeti jedino u njihovom izvornom kontekstu. Čitavo delo posvetio je utvrdjivanju razlike
i podrivanju tada vladajuće rasne teorije: razlike su kulturno (društveno), a ne biološki proizvedene. On
preporučuje blisko upoznavanje s detaljima konkretne kulture. On se zalaže da se svakoj kulturi treba pristupiti
obazrivo uzimajući u obzir subjektivnu perspektivu njenih pripadnika, a sa svešću njienih pripadnika i sa svešću
o kompleksnosti svakog klturnog sistema, koji je uvek jedinstveni totalitet, orginalna sinteza, plod vlastite
istorije. Boasa poseban značaj daje privlačnostima “primitivnih kultura” i pojmu kultura u množini. Smatra se
začetnikom kulturnog relativizama. Njegovi naslednici su predstavnici škole “kulture i licnosti” koja je
zasnovala pojam “kulturnog obrasca” koji svojim članovima pružaju nesvesnu semu postupanja i razmišljanja.
Margaret Mid pretvara bioloske odrednice, narocito polnost u kulturno posredovane kategorije, Ralf Linton i
Abraham Kardiner razvijaju pojam “bazicne licnosti” sa najucestalijim psiholoskim crtama koje su zajenicke
clanovima jednog drustva.
Za SAD je poslednja decenija 19. i prva decenija 20. veka karakterističan buran razvoj istraživanja kultura u
pluralističkom i relativističkom duhu, zbog specifične situacije tog društva kao konglomerata kulturnih
različitosti koje su doneli doseljenici.
DIRKEM prakticno izjednačava “društveno” i “kulturno”:
1. zato sto svaki društveni fenomen ima svoj simbolički aspekt a u pojedincu kao homo duplexu jedino
drustvena – kolektivna - kulturna duša može usvajati moralne, intelektualne i duhovne vrednoti.
2. aspekt stapanja jeste jaka teza o društvenim (sociološkim) osnovama kulture: kategorije klasifikacije,
opažanja, osećanja, pojmova plod su empirijske prerade postojeće duštvene strukutre.
Dirkemova kultura za razliku od Marksove shvata kulturu kao zajedničku kulturu jednog društva a nikad se ne
bavi raskolima u njoj. Kasnije u “kibernetskom sledu” Talkot Parsons kulturu predstavlja kao najviši nivo
“odrzanja obrasca” koji je presudan za očuvanje društvene kohezije.
Ovde treba pomenuti i francuza Kloda Levi Strosa koji je zaslužan za raskidanje francuske vezanosti za
apstraktni univerzalizam prosvetiteljstva. On je univerzalizam zadržao samo u jednom metodškom obliku da bi
postigao raskid izmedju Kulture i prirode. Opšte primenljivo orudje proučavanja društva Levi-Stros promalazi u
jeziku, koji ima strukturu homolognu kulturi: i jedno i drugo funkcionišu na nesvesnom nivou i zasnivaju se
primarno na sistemu razlike u okviru binarnih opozicija, a strukturalna lingvistika postaje nov instrument u
proučavanju kulture.
6. DRUŠTVENE DIFERENCIJACIJE KULTURE
Sociologija, antropologija i kulturne studije 20 veka definitivno razbijaju jedinstvo “kulture” u okvirima jednog
društva u mnoštvo posebnih “kultura”. Jedna linija tog razvoja nadovezuje se sa marksizmom i povezuje
kulturu s klasom. Antonio Gramši se usprotivio krutom ekonomskom determinizmu i istakao da se stabilnost
kapitalističkog poretka, osim gole prinude, neophodno mora postići saglasnost onih kojima se vlada. Ovaj
proces on naziva hegemonijom koja se sprpvpdi u kulturi i preko koje se artikulišu i nameću vrednosti i obrasci
u skladu s interesima vladajućih klasa. Uspeh tih nastojanja pak zavisi od kompromisa, ustupaka i uzimanja u
