Teorija kulture – skripta za kolokvijum
Pitanja:
1. Geneza pojma kulture
2. Odnos kulture i civilizacije
3. Prosvetiteljsko shvatanje kulture
4. Romantičarsko shvatanje kulture
5. Humanističko shvatanje kulture
6. Antropološko shvatanje kulture
7. Šta su studije kulture?
8. Odnos savremenog koncepta kulture prema klasičnom
9. Antielitizam studija kultura
10. Odnos studija kulture prema masovnoj kulturi
11. Tri kategorije u definiciji kulture prema Rejmondu Vilijamsu
12. Struktura osećanja po Rejmondu Vilijamsu
13. Osnova mitskog govora
14. Univerzalnost mitskog govora
15. Mitovi uspostavljanja poretka
16. Fenomen ritual
17. Funkcije političkih rituala
18. Šta nije religija?
19. Kulturni ukusi viših klasa po Pjeru Burdijeu
20. Kulturni ukusi nižih klasa po Pjeru Burdijeu
21. Pojam distinkcije po Pjeru Burdijeu
22. Osnovne karakteristike postmodernizma po Frederiku Džejmsonu
23. Prekid u lancu označitelja kao karakteristika postmodernizma
24. Histerična sublimacija u postmodernizmu
Ivana Spasić - ,,Kultura’’ (od 1. do 6. pitanja)
Kultura obuhvata oblike ljudskog samoizražavanja vezane za duhovno, intelektualno,
mentalno i simboličko: u širokom smislu, prirodne i društvene nauke, filozofiju, religiju i sve
vidove umetnosti, a u užem smislu, prakse i proizvode umetničkog stvaralaštva. U kulturu
spadaju odlike načina života jedne zajednice, po kojima se ona razlikuje od drugih zajednica:
običaji, vrednosni sistemi, uzori i ideali, sviknute matrice i razmišljanja i postupanja. Pod
kulturom se podrazumevaju određena svojstva individualnog ponašanja i načini postupanja u
neposrednoj interakciji: uglađenost, razboritost, uvažavanje drugog, samokontrola. Kultura ima
različite protivpojmove: u prvom slučaju, reč je o materijalnim aspektima društvenog života
(ekonomija, profit, instrumentalnost, interesi, svakodnevno preživljavanje); u drugom,
suprotnosr je kultura drugih zajednica; u trećem, kontrast je sirovost, divljaštvo, grubost,
instinktivnost.
Određenje pojma kulture
Iako kulturni sadržaji postoje od početka postojanja ljudskih društava, nastanak pojma
kulture kakvog ga danas znamo može se lociratu u drugu polovinu 18. veka. On se može shvatiti
ponajpre kao izraz samorefleksije čovečanstva i usko je vezan za sekularizaciju dominantnog
pogleda na svet i čoveka u njemu.
Termin ,,kultura’’ se javljao i ranije – u renesansi i ranomodernom razdoblju – ali je tada
bio ograničen na učene rasprave. Njegovo etabliranje u akademskom i širenje u laički diskurs
vezano je za fazu evropske modernosti u kojoj ljudi počinju da promišljaju društvene aranžmane
u kojima žive. Kultura nastaje kao izdvajanje prostora sistematske refleksije o procesima
pomoću kojih ljudi stvaraju sebe same putem običaja, jezika i istorije. Zaokupljenost uzrocima,
okolnostima, mehanizmima nastanka, očuvanja i promene – ili propadanja – ljudskih verovanja,
normi, vrednosti, simbola, običaja, ustanova i artefakata bila je i uzrok i simptom isotirjske i
kulturne samosvesti moderne epohe.
Pojam kulture je mofao nastati tek jada je njegov predmet počeo da se sagldava kao deo
modernog istorijskog procesa, a on sam i kao pretpostavka i ujedno kao rezultat istorije, pa time i
kao problem. Eksplicitan pojam kulture javlja se jedino u zapadnoj civilizaciji, dok ostali
civilizacijski krugovi, iako svakako opremljeni kulturnim sadržajima, nisu imali potrebu da o
njima na taj način misle.
Pojam kulture i pojam civilizacije se tokom vremena nalazae u tako komplikovanim i
promenljivim odnosima da se njihov istorijat ne može prikazati drugačije do kao jedna,
zajednička priča.
U najopštijoj perspektivi fizičke antropologije, kultura je završni stepenik ljudske
evolucije, u smislu unpaređivanja sigurnosti i kontinuiteta života, star najmanje milion godina;
ona zavisi od sposnobnosti stvaranje simbola, kojom je obdaren jedino čovek. U perspektivi
socijalne antropologije, kultura je ono što je naučeno, a ne urođeno, onaj deo čovekovog
okruženja koji je on sam stvorio, mimo i preko prirode – oko sebe i u sebi - pa i nasuprot njoj.
Ideja kulture je tesno povezana sa uverenjem da čovek može birati i sam stvarati okruženje, koje
više nije plod spontanog, prirodnim ili božanskim proviđenjem predodređenog toka.
U mnoštvu tipologija značenja kulture, najtemeljnije i danas najopertivnije razgraničenje
jeste ono između kulture u humanističkom i kulture u antropološkom smislu. Humanističko
poimanje kulture jeste:
1. selektivno: kulturne su samo neke aktivnosti i proizvodi;
2. eletističko, bar tendencijski: njome se bavi jedan uzak sloj stvaralaca (umetnika,
intelektualaca);
3. normativno: ono podrazumeva da se ljudske delatnosti, i njihovi rezultati, mogu sagledavati u
svetlu određenih univerzalnih vrednosti, dakle procenjivati kao bolji i gori, napredniji i nazadniji.
U antropološkom značenju kultura obuhvata sve ljudske aktivnosti i elemente nasleđa; nije
svojina jedne uske grupe već čitavog društva; i vrednosno je neustralna: svaka kultura, u smislu
celokupnog načina života jednog naroda ili grupe, jeste jednako dobra.
Poreklo (humanističkog) pojma kulture
Preteče
Društvo antičke Grčke nije raspolagalo rečju kojom bi se pokrivalo današnje značenje
pojma. Grci razmišljaju o sposobnostima i aktivnostima koje čoveka odvajaju od životinja i
prirode uopšte. Posredi je svrsishodan proces, ,,rad na sebi’’ (kultura kao kultivisanje). Čovekov
razvoj nije određen samo onim sa čime se rodio. Drugi pravac grčkog promišljanja ,,kulture’’
teče preko ispitivanja veze između običaja, ličnosti i političkog uređenja zajednice. Platon
Da bi pojam kulture u svom modernom značenju nastao morao je dobiti nove akcente -
proširiti se:
1. s pojedinca na ljudske zajednice
2. s pojedinačnih oblasti na celokupnost ljudskih postignuća
3. s procesa kultivisanja ljudi i njihovog okruženja na rezultate tog procesa – kultivisane ljude i
kulturne tvorevine.
Oblikovanju savremenog poimanja kulturnog područja prethodi jedan ,,proces
civilizovanja’’, kako u ravni društvene realnosti, tako i u ravni govora o toj realnosti. Danas je
uobičajeno da se pojam civilizacija vezuje za:
1. materijalno-tehnički napredak
2. etikeciju međuljudskog ophođenja
3. krupne kulturnoistorijske celine, imperijalne i nadnacionalne tvorevine (egipatska civilizacija,
zapadna civilizacija), dok bi kultura bila rezervisana prevashodno za domen duha ili duše.
Između ova dva pojma teško je povući jednoznačnu razliku, budući da su oba primenjivana na tri
zajednička polja:
1. na čovekov duhovni razvoj
2. na ovladavanje prirodom
3. na racionalno uređivanje odnosa među ljudima u društvu
Reč civilizacija potiče od latinskog civitas, država, odnosno civis, građanin, odakle je
izveden pridev civilis. Značenje i civis i civitas usko je vezano za politički (državni) domen, kao
prevod grčkog politikos. Civilizacija je u samim svojim korenima politički i kolektivan pojam. U
kasnoj antici i srednjem veku, civilis i civitas tumače se kao kontrast prema prirodi, potom i
prema pretpolitičkom životu ljudi. Civilitas konotoria dobro uređen život , kako u političkom
smislu, tako i u drugim aspektima življenja u zajednici, a varvari, divljaci, necivilizovani ljudi su
iz nje iskljuceni.
Civilitas tokom renesanse ulazi i u evropske vernakulare. Istovremeno počinju da se
razvijaju i nepolitičke konotacije civilitasa, u smislu osobina ponašanja karakterističnih za život
na dvoru: uglađenost, profinjenost, tananost, blagost, veština komuniciranja, a posebno
samokontrola. Upravo je to proces civilizovanja na razini društvene stvarnosti, koji Norbert
Elijas opisuje kao strukturnu promenu u ljudima, u pravcu veće konsolidovanosti i
deferenciranosti kontrole nad afektima, kako u samodoživljavanju, tako i u ponašanju. S
pojavom apsolutističke države nestaje srednjovekovno društvo. Na njegovo mesto staje moderno
društvo, obeleženo razvijenom podelom rada, međuzavisnošću i integracijom, centralizovanom
državom koja drži monopol fizičke sile, te pacifikacijom društvenog života. Ti se procesi očituju
kao ustanovljavanje novih pravila međuljudskog ophođenja i nov način odnošenja prema
afektima i telesnom, onom ,,prirodnom’’ u čoveku. Ova nova pravila ponašanja najpre se javljaju
na velikaškim i kraljevskim dvorovima, budući da su se upravo tu pojedinci načazili u najtešnjoj
međusobnoj zavisnosti, a borba za društveni i politički uspeh se vodila primenom
interpersonalnih veština.
Civilnost se rano otrže od vezanosti za dvor. U smislu niza osobina pojedinca i svojstava
međuljudskog ophođenja – pristojnost, obzirnost prema drugima, tolerantnost, sposobnost
razrešavanja sporova dijalogom – ona počinje da se vezuje za građanske slojeve koji u to vreme
jačaju i stiču samosvet. Civilizovano društvo kao obrazovano društvo počinje da sebe shvata kao
suprotnost, s jedne strane, sveštenom, a s druge strane vojnom, plemićkom društvu. U tom svom
obliku, civilizovanost stoji u direktnoj vezi s nastajućim pojmom civilnog društva.
Prosvetitetljstvo
Epoha prosvetiteljstva utvrđuje fundamentalnu suprotnost između kulture i prirode.
Kultura postaje razlikovana crta ljudskih bića, zbir znanja koja je prikupilo i prenosi
čovečantsvo, uzeto kao totalitet, tokom svoje istorije. Prosvetiteljska kultura je univerzalistička:
ona je svojina Čoveka, mimo razlika među narodima i staležima. Ona je povezana s idejama
napretka, evolucije, razuma, obrzaovanja, širenja znanja i nauka, ukratko samorazvoja
čovečanstva, koje su u srži prosvetiteljske misli. I kultua i civilizacija, u ovoj epohi simptomi su
jedne desakralizovane koncepcije istorije: oslobodivši se teologije, ideja istorije kao napretka
čoveka predstavlja svojevrsnu sekularizovanu veru i s njom povezanu nadu u spasenje; čovek je
postavlje u središte refleksije.
Prosvetitljesko shvatanje civilizacije obuhvata praktično sve oblasti društvenog života: od
uređenja države, čije ustanove i zakonodavstvo treba da se oslobode nasčaga iracionalnosti i
urede u skladu sa načelima razuma; preko širenja znanja i obrazovanja, do unapređivanja pravila
međuljudskog ophođenja i formiranja jednog posebnog, profinjenog i samokontrolisanog tipa
čoveka. Sve ove sfere treba neprekidno unapređivati, u procesu koji se nikad ne dovršava. Pojam
civilizacije se formira kao višedimenzionalan: i individualan i kolektivan, i procesualan i
otelovljen, i normativan i neutralan, i univerzalan i partikularan. Upored s pripisivanjem
sposobnosti civilizovanja svim ljudskim bićima, koje podrazumeva da sve ljudske zajednice,
samim tim što su ljudske, makar potencijalno učestvuju u tom procesu, postoji i uloga civilizacije
kao osobenog obeležja Zapada, koje je pozvan da ostalim društvima u tom napredovanju
pomogne.
Termin civlizacija prvi put je zabeležen 1766. godine. Volter je među prvim proširio
značenje civilizacije/kulture s individua na kolektivitete; takođe je među prvima ispoljio oprez
prema prenaglašeno univerzalističkom (uniformizujućem) shvatanju tih pojmova. On prati
napredovanje dobrog života kroz ljudsku povest, koji obuhvata dobru vladavinu, razboritu
filozofiju, materijalno blagostanje, estetski ukus, istančane manire, te širenje znanja i kulturnih
tvorevina.
Za Kanta, kao prosvetitelja, kultura je razvoj uma, prevazilaženje životinjskog, ljudsko
samostvaranje, u skladu sa prirodnim nacrtom namenjenim čoveku. Kant istivremeno uviđa
unutrašnje protivrečnosti i ogranilenja prosvećenosti: umesto kenritičkog optimizma, on
upozorava da razvoj nauke i kulture ne mora značiti poboljšavanje čoveka. Mi smo civilizovani i
pretovareni raznoraznim društvenim uljudnostima i prostojnostima. Ali još vrlo mnogo nedostaje
da bismo se smatrali već moralizovanim. Ideja moralnosti još spada u kulturu, ali primena te
ideje, svedena samo na častoljublje i spoljašnju pristojnost koji nalikuju moralu, sačinjava samo
civilizaciju. Primer protivstavljanja pojmova kulture i civilizacije: kultura je moralna i duhovna,
a civilizacija konvencionalna i materijalna.
Romantizam
Ono što je kod Kanta nagovešeno, u punoj meri se razvija u romantizmu, koji, od druge
polovine 18, pa do u rani 19. vek, sudeluje u oblikovanju kulture, kako je danas znamo. U
romantizmu se kultura karakteriše drugačijim terminima – ključne reči postaju poezija,
uobrazilja, osećanje, stvaralački genij, jedinstvenost, različitost – i počinje da upotrebljava s
jasno polemičkom svrhom.
Formiranje (humanističkog) pojma kulture bilo je dovršeno do sredine 19. veka. Kultura
se javlja kao deo skupa ključnih reči, bilo novoskovanih ili iznova protumačenih, bez kojih danas
uopšte nismo kadri da mislimo društveno stanje: industrija, demokratija, klasa, umetnost, kultura.
Odnos između novooblikovanog pojma kulture i civlinog društva uspostavlja se na više nivoa.
Društvenostrukturalno zaleđe im je zajedničko: industrijalizacija, urbanizacija, širenje pismenosti
i obrazovanja. Posebno je važan proces strukturne diferencijacije, odnosno ono što je Veber
nazvao osamostaljivanjem vrednosnih vrednosnih sfera, smatrajući ga jednim od ključnih
obeležja modernog društva: pojedinačne oblasti društvenog života počinju da se izdvajaju,
rukovode se vlastitim načelima i merilima vrednovanja, razvijaju sopstvene ustanove i
specijalizovane stručnjake. U kulturi, reč je o intelektualcu kao posebnoj društvenoj ulozi i
figuri.
Jedna bitna sastavnica promene naravi društvenih pokreta jeste sekularizacija – umesto
hrišćanskih vrednosti, oni se sve više utemeljuju na eksplicitnim ideologijama – a druga je
organizovanost, naspram nekadašnjih spontanih narodnih pobuna. Intelektualci igraju važnu
ulogu i u jednom i u drugom aspektu. Posledica toga je da svim većim revolucijama kasnog 18. i
19. veka prethodi intelektualna priprema.
Treći nivo veze jeste sadržinski: samosvesni subjekti civilnog društva praktikovali su i
promovisali određenu vrstu kulture – nenasilnu, kosmopolitsku, racionalnu, kulturu učenosti,
kulturu rasprave i kritike, kulturu individualizma. Građanstvo se formira kroz rasprave o
umetničkim i društvenim pitanjima u okviru čitalačkih društava, kulturnih klubova i udruženja,
koji postepeno oblikuju kategoriju javnosti.
Četvrti nivo je ideološki: socijalne grupe iz domena civilnog društva počele su da
prisvajaju reči kultura i civilizacija kao svoj moto. U isto vreme dok postaje parola civilnog
društva koje se, na liberalnim načelima slobode i individualnosti, suprotstavlja despotiji
državnog aparata, kultura počinje da predstavlja i nov ulog državne politike: ona igra
nezamenljivu ulogu u konstituisanju moderne državne-nacije. Podržavljenje i nacionalizacija
kulture, te identifikacija države s kulturom i nacijom zapravo su različita lica istog procesa.
Prosvetiteljstvo se u državnoj kulturnoj politici očituje na terenu obrazovanja, u postavljanjem
jedinstvenog sistema obaveznog školovanja pod paskom države. Širenje kulture kao obrazovanja
značilo je i njenu nacionalizaciju. Romantičarsko nasleđe podstiče nastanak ideje o narodnoj
kulturi kao odgovor na dvojni imperativ pred kojim se država našla: da iznađe nove obrasce
društvene integracije koji će zameniti stare, razorene modernizacijom, i da se legitimira
nacionalnim supstratom, konstruisanim kao kontinuitet kroz vreme.
Aporije kulturnog pluralizma: progres i skepsa, imperijalizam i revoluzija
Iako se kulture pluralizuju, one se smeštaju na različite stepenice jedne te iste skale.
Tome doprinose i kolonijalna osvajanja, koja donose nova saznanja o vanevropskim društvima, a
legitimišu se kao poduhvati kulturnog/civilizacijskog imperijalizma, kojima Evropa velikodušno
pomaže manje srećnim narodima da prevaziđu svoju zaostalost.
Dok su konzervativci sanjali o povratku u postojanost i kompaktnost nekadašnje organske
zajednice, noviji kritičari Kolridž i Arnold znaju da povratka u prošlost nema. Kulturu vide kao
zbir najuzvišenijih ljudskih postignuća i najčistijih vrednosti, oličenih u figuri umetnika.
Umetnik je izabranik, nadareni pojedinac, pripadnik maloborjne elite koja je suprotnost,
uprosečenoj, vulgarnoj gomili. Kultura postaje antiteza tržištu, njegovom materijalizmu i načelu
korisnosti. Shvatanja kulture oblikovanja u prvoj polovini 19. veka, u svom elitističkom,
