0
ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА КРИМИНАЛИСТИКУ И БЕЗБЕДНОСТ, НИШ
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:
МОРАЛНО-ЕТИЧКИ ОСНОВИ БЕЗБЕДНОСТИ
Тема: МОРАЛ
Ментор: Студент:
Проф. др Видимир Вељковић Биљана Сибиновић 51/10
НИШ, 2012.
1
САДРЖАЈ
Садржај...........................................................................................................................................1
Увод................................................................................................................................................2
1. Морал – регулатор односа међу људима.................................................................................3
2. Основно значење и одређење морала......................................................................................4
2.1 Најважнија својства морала............................................................................................6
2.1.1 Образовање морала..............................................................................................6
2.1.2 Функционисање морала......................................................................................7
2.1.3 Узроци мењања морала.......................................................................................8
2.1.4 Морално безакоње и будућност морала...........................................................10
3. Етика и морал - однос и разлике...........................................................................................12
Закључак........................................................................................................................................13
Литература.....................................................................................................................................15
3
1. MOРАЛ - РЕГУЛАТОР ОДНОСА МЕЂУ ЉУДИМА
Морал је један од најзначајнијих регулатора односа међу људима, који првенствено
регулише њихов узајамни однос, свакодневно понашање и комуникацију у свим областима
живота па и у професионалном раду. То, истовремено значи да се идентичан етичко-
морални процес (однос) одвија и у област безбедности. Из тог
односа
произилази одређени
кодекс етичко-моралног понашања људи који се професионално баве овом делатношћу,
односно правила, принципи и законитости професије. Из реченог произилази да
заједнички живот међу људима може бити морално исправан само ако сви чланови
конкретне друштвене заједнице поштују извесна
правила понашања
, где се неки поступци
одобравају и подржавају, а неки не одобравају и забрањују, где је прво
добро
, а друго
зло.
Те односе регулишу одређене норме понашања.
Најбитнији регулатори односа међу људима су:
право,
обичај,
морал,
религија
Право
- карактеришу
правна норма
коју државни органи прописују у виду законске
обавезе; иза те норме стоји
правна санкција
; на човека делује као спољна друштвена сила.
Морал
- ствара неорганизовано,
дифузно друштво
; иза моралне норме стоји
морална санкција
; и на човека делује као његова
унутрашња сила
(савест).
Обичај
- норма која се ствара дугим
понављањем једног понашања
људи
стварајући свест о обавезности, кога карактерише санкција, како унутрашња, тако и
спољашња, друштвена - специфичност санкције представља осећање нелагодности.
Религија
– карактеришу је
верске норме
које су по правилу везане за посебну
организацију цркве; за повреду верских норми постоји
верска санкција
верски прекршај
је
грех
; за повреду верских норми постоје и овоземаљске санкције.
Можемо рећи да, суштина морала, „као регулатора понашања људи”, по мишљењу
Радомира Лукића
1
, „јесте у томе што он делује на човека као његова унутрашња сила, као
деловање свести који га нагони да вредносно процењује своја хтења, поступке и особине, и
да их усклађује с оним што његова друштвена средина сматра добрим, а избегава оно што
оцењује рђавим”. Због тога морал допире и у оне области човекових односа према
другима, према друштву и према себи у које, на пример, право и закон, може мало или чак
нимало да продре.
1
Лукић, Р.,
Социологија морала
, Научна књига, Београд, 1976, стр. 166.
4
2. ОСНОВНО ЗНАЧЕЊЕ И ОДРЕЂЕЊЕ МОРАЛА
Морал је друштвена појава на кога делују одређене друштвене законитости.
2
Уроци његовог настанка произилазе из нужности људског друштва да се оно организује на
основу друштвених прописа који делују на човека као спољња сила с једене стране, тј.
таквих прописа који ће деловати на човека као његова унутрашња снага, као унутрашњи
аутономни императив с друге стране. Да човек не би одступио од потреба и захтева
друштвене средине, јавља се потреба да то исто друштво развија такав облик друштвене
свести који ће човека, као његова аутономна снага, покретати у процесу усклађивања
његове индивидуалности са друштвом, и тиме тај процес учинити успешним.
Уобичајено се под
основом
било које појаве, па и морала, подразумева крајњи,
односно почетни или најважнији узрок, који, уз неопходно учешће других, најчешће, мање
важних чинилаца, нужно доводи до тог
нечег
. Тако је и са моралом.
Постојећа, и у науци најприсутнија, мишљења о основу морала полазе од тога
да је његов основ тројак:
метафизички (надискуствена чињеница),
емпиријски (искуствена чињеница) и
човек (антрополошки основ).
Када је реч о
основи морала
треба поћи од чињенице да постоје разлике у
мишљењу, с обзиром да се тај основ се схвата
метафизички
, као нека
надискуствена
чињеница
, односно он се схвата емпиријски, као искуствена чињеница, и то било као човек
(антрополошки основ), или као друштво (друштвени основ).
Надискуствени основ морала везује се за
Бога
десет божјих заповести. По
антрополошком схватању
основ морала је
човек
, односно појединац, његове особине, као
што су емоције и осећања, интуиција, разум, моралност и друштвеност.
Човек као основ морала
у први план ставља
друштво
, јер је оно једино
способно за то пошто је морално више од појединаца, мада се при том не сме испустити из
вида улога човека као личности (појединца). Морал је, иако лична, појединачна, исто тако
друштвена појава. Дакле, морал има двострук, основ,
један
личан
, индивидуалан,
други
друштвен
.
2
Исто, стр. 289-324.
