УВОД
Постоје бројне теорије које су развијене у различитим научним областима. Научна
подручја, као што су природне, техничке или друштвене науке, означавају шири оквир унутар
којег су смештене различите теорије.Почетком 20. века у склопу друштвених наука почела се
развијати, у поређењу са другима, још увек релативно млада наука о организацији. Теорије
развијене унутар подручја организационе науке примарно су усмерене на анализу и решавање
бројних организационих и менаџерских проблема.1 Оне настоје одговорити на питање како
организације могу успешно постизати своје циљеве (ефективност) уз најмању употребу својих
ресурса (ефикасност) .2 У само стотињак година постојања ове дисциплине развијен је већи број
теорија организације, међу које се могу убројити и теорије одлучивања (енгл. децисион
тхеориес). Најједноставније речено, то су теорије о одлукама. 3 Оне означавају скуп општих
предлога о начину и процесу доношења пословних одлука. У средишту теорија одлучивања налазе
се вредности, несигурност, ризици, информације и остала питања релевантна за доношење
одређене одлуке. Иако МД Ресник4 мисли да теорије одлучивања означавају скуп математичких,
логичких и филозофских теорија доношења одлука које доносе рационални појединци, потребно је
нагласити да у литератури не постоји консензус око истраживачких парадигми, теоријских
концепата и методолошких приступа одлучивању. Различити приступи и схватања о томе како се
одлуке доносе и како би се оне требале доносити произлазе из интердисциплинарности подручја
одлучивања. Наиме, проблематиком одлучивања не баве се једино економисти, психолози,
политиколози или математичари, него знатан допринос развоју нових спознаја пружају и
филозофи, социолози, инжењери, статистичари и информатичари. Тако су, на пример,
математичари углавном концентрисани на рационалне процедуре и логичне последице различитих
правила одлучивања - како би људи требали доносити одлуке. Психолози пак често проводе
експерименте ради разумевања начина на који људи стварно доносе одлуке, тј. У којој је мери
њихово понашање усклађено с рационалним моделима. Надаље, економисти истражују примену
модела одлучивања на конкретним проблемима, а политологе понајвише занимају правила
гласања и остали аспекти групног одлучивања
.
1. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ТЕОРИЈА ОДЛУЧИВАЊА
Упркос бројним различитостима, треба истаћи да теоретичари који проучавају процес
доношења одлука међусобно деле и низ заједничких, основних концепата.7 Међу њима постоје и
знатна преклапања, посебно с обзиром на чињеницу да су неретко предмет проучавања исти или
врло слични проблеми, тј. Предмет анализе често су истоветни или сродни субјекти и објекти
одлучивања. Боље разумевање самог подручја одлучивања могуће је стећи и преко прегледа
историјског развоја ове релативно младе научне дисциплине. Иако човек од памтивека
свакодневно доноси одлуке, теоријска схватања и научна истраживања различитих приступа
одлучивању појавила су се тек средином 20. века. Но то не значи да научници и раније нису
посматрали и промишљали о различитим аспектима доношења одлука. Историјски развој
проучавања теорије одлучивања могуће је поделити на три периода: 8 античка фаза, пионирска
фаза и аксиоматски фаза.
1.1. Античка фаза
Баш као што је случај са већином научних дисциплина, и почеци развоја мисли о теорији и
пракси одлучивања потичу из античке Грчке. Још су од Сократа морални филозофи настојали
показати да су морални поступци уједно и рационални поступци, тј. Да је сваком човеку у
најбољем интересу бити моралан.9 Сократов ученик Платон наставио је проучавати везу између
одлучивања и рационалности, 10 баш као и Платонов ученик Аристотел, који је био упознат са
одређеним проблемима доношења рационалног избора. Иако су низ година проучавали
рационалност, стари Грци ипак нису развили рационалну теорију одлучивања, него су само
препознали одлучивање као једно од бројних подручја вредних даљњег проучавања.11 Након
пропасти грчке цивилизације, а током старога и средњег века, нису забележени никакви докази о
проучавању и развоју подручја одлучивања.
1.2. Пионирска фаза
Може се рећи да тек средином 17. века, тачније 1654. године, започиње пионирска фаза
развоја теорије одлучивања. Те је године започело дописивање о теорији вероватноће између
француског математичара и правника П. де Фермата и француског филозофа, математичара и
физичара Б. Паскала. Подстицај за њихов дијалог дошао је од једног француског племића са
склоношћу према коцкању, којег је занимало колика је вероватноћа добијања најмање једног пара
шестица ако се коцкице баце 24 пута. Уместо да понуде приближан одговор који ће се заснивати
на коцкарским покушајима, два су научника почела тражити конкретно, математичко решење
проблема, што је у коначници довело и до развоја теорије вјеројатности.12 Потребно је поменути
и допринос швајцарског математичара и физичара Д. -Бернули, који је 1738. представио идеју о
моралној вредности исхода као техничком појму који говори у којој је мери, са тачке гледишта
часописи који се баве проблематиком одлучивања (на пример Децисион Сциенцес, Тхеори анд
Децисион, Децисион Аналисис, Манагемент Децисион, Интернатионал Јоурнал оф Апплиед
Сциенцес Децисион и др.), Стручна удружења која окупљају научнике и стручњаке из области
економије (нпр . Децисион Аналисис Социети, Институте фор Оператионс Ресеарцх анд тхе
Манагемент Сциенцес, Социети фор Јудгмент анд Децисион Макинг, Социети оф Децисион
Профессионалс и др.) па чак и додељене Нобелове награде. Наиме, 1978. године ХА Симон
примио је Нобелову награду из области економије за своја пионирска истраживања процеса
доношења одлука унутар пословних организација. Након њега златну су Нобелову медаљу за своја
достигнућа уско везана за развој теорије одлучивања примили и ЈМ Буцханан, ЈФ Насх, Д.
Кахнеман те још неколицина других научника. Боље разумевање процеса одлучивања и доношење
квалитетних (исправних) одлука позитивно утиче на све сфере и нивое друштва.Теорија и пракса
одлучивања директно или индиректно утичу не само на сваку организацију и њен пословни
резултат него и на њене запослене, чланове њихових породица и друштво у целини. Добре одлуке
могу осигурати благостање, повећати задовољство и побољшати квалитет живота, али и избећи
сукобе, непотребне трошкове или да уштеди драгоцено време. С обзиром на то да последице
лоших пословних одлука могу бити далекосежне и неповратне, изузетно је важно проучити
досадашње теоријске спознаје како би и вероватноћа грешке била што мања.
2. КЛАСИФИКАЦИЈА И МЕЂУЗАВИСНОТ ТЕОРИЈА
ОДЛУЧИВАЊА
Теорија одлучивања није једнако дефинисана, него је могуће и потребно говорити о
неколицини различитих теорија. Реч је о врло активном подручју истраживања у којем се мешају
поједине теорије с неким школама или смеровима, у склопу других теорија, стога је тешко добити
конзистентну, опћеприхваћену и недвосмислену класификацију теорија одлучивања. Различити
аутори понудили су свој начин систематизације подручја. Тако П. Сикавица и сур.20 наводе
поделу на класичне, неокласичне и ситуационе теорије одлучивања, која недвосмислено подсећа
на класификацију теорија организације. класичне теорије одлучивања Теорије које не одвајају
објективне и субјективне елементе одлучивања као што не одвајају ни чињеничне и вредносне
аспекте, али стављају нагласак и темеље се на објективним односно чињеничним
елементима. неокласичне теорије одлучивања Теорије које се заснивају на процесу спајања
субјективних и објективних параметара са нагласком на субјективне елементе одлуке. ситуационе
или контингенцијске теорије одлучивања Теорије које доносиоца одлуке упућују на то да с
обзиром на ситуацију, контекст и / или окружење наглашава објективне или субјективне аспекте
одлуке. Р. Липсхитз и сур.21 као потподручја одлучивања описују класично одлучивање,
бихевиоралну теорију одлучивања, просудбено одлучивање, организацијско и натуралистичко
одлучивање, а ЦЗ Вилсон и М. Алекис22 разликују затворени (рационалне, класичне теорије) и
отворени модел одлучивања (модерне теорије). затворени модел одлучивања Под овим моделом
подразумевају се класичне ситуације одлучивања у којима доносилац одлуке располаже са
познатим скупом верзија и између њих, применом рационалног процеса, бира ону
најбољу. отворени модел одлучивања Овај модел обележава много сложенији поглед на процес
одлучивања јер се могућност избора протеже преко различитих димензија понашања и обухвата
његове рационалне и ирационалне аспекте. Поделу теорија одлучивања понудио је и РВ Гриффин,
23 који мисли да постоје три основне теорије: класична теорија одлучивања, бихевиористичка
теорија одлучивања и ирационална теорија одлучивања.Коначно, теорије одлучивања могуће је
поделити ис обзиром на њихов примарни фокус на теорије индивидуалнога или групног
одлучивања. С обзиром на то да су запослени па и сами менаџери све чешће приморани уско
сарађивати преко рада у тимовима, а неретко и заједнички доносити одлуке од кључне важности
за организацију, у последње време се све већи нагласак ставља управо на теорије групног
одлучивања. Ипак, као најбоља се и најшире прихваћена класификација током година наметнула
подела теорија одлучивања коју су у својој књизи предложили ДЕ Белл, Х. Раифф и А. Тверску, 24
и то на: · дескриптивне теорије одлучивања · нормативне теорије одлучивања и · прескриптивне
теорије одлучивања . Предложена подела произлази из досадашњих истраживања процеса
одлучивања, где су најзаступљенија два приступа. Одређени научници истражују на који се начин
психолошке особине човека одражавају на његово доношење одлука, а њихове колеге истовремено
покушавају утврдити како треба доносити одлуке, тј. Како изабрати "најбољу" верзију. Теорија на
којој се заснива први приступ одлучивању зове се дескриптивна теорија одлучивања, а други
приступ обухватају нормативна и прескриптивне теорија одлучивања. Сва три приступа имају
своју вредност за праксу одлучивања иу наставку ће бити детаљно објашњена. Притом ће укратко
бити приказана и неколицина најважнијих теорија које следе те приступе, као што је приказано на
слици 2.2.
2.1. Нормативни приступ одлучивању
Наведене се теорије односно приступи међусобно разликују с обзиром на питања која
постављају. Тако нормативни приступ одлучивању (енгл. Нормативе аппроацх) настоји истражити
следеће: Како бисмо требали вредновати размишљање, просудбу и доношење одлука? Према
којим стандардима? Реч је о методама које настоје утврдити које би изборе требало направити у
складу с постојећим теоријским спознајама.25 Нормативни модели одлучивања, развијени унутар
подручја математике, статистике и економије, наглашавају како би се одлуке требале доносити на
основу рационалних теорија избора. Овај приступ произлази из рефлексије и анализе, 26 при чему
се на доносиоца одлуке гледа као на идеално рационално биће. То значи да су циљеви
нормативних теорија одлучивања максимизација, оптимизација и конзистентност одлучивања у
различитим ситуацијама, независно о ограничењима која се појављују.
2.2. Дескриптивни приступ одлучивању
Дескриптивни приступ одлучивању (енгл. Десцриптиве аппроацх) настоји одговорити на
питање: На који начин размишљамо? Шта нас спречава да будемо бољи него што тренутно јесмо
према нормативним стандардима? Дескриптивне су методе усредсређене на анализу досадашње
праксе одлучивања и настоје утврдити оптималне изборе на основу тренутног стања или онога
што је било направљено.27 Теоретичари дескриптивне теорије одлучивања, најчешће психолози,
модела утврђује се с обзиром на њихову прагматичну вредност, тј. Способност да људима помогну
у доношењу бољих одлука. Иако међу њима постоје знатне разлике, потребно је нагласити снажну
међусобну повезаност и комплементарност основних приступа одлучивању.
Тако, на пример, добри дескриптивни модели помажу и предуслов су за креирање
квалитетних прескриптивних модела.Ако доносилац одлуке жели отклонити неки проблем, најпре
мора исправно снимити ситуацију и утврдити стварну природу проблема. Надаље, да би одредио
најпожељнији прескриптивни модел за решавање посматраног проблема, потребно је истовремено
познавање нормативног модела одлучивања, тј. Мора бити упознат са постојећим стандардима и
најбољом праксом решавања проблема.34 Другим речима, развој прескриптивног модела користи
се некима од логичних последица нормативног модела и емпиријским налазима садржаним у
дескриптивноме моделу.35
Свака прихватљива нормативна теорија одлучивања треба, између осталог, понудити и
савете које доносиоци одлука могу слиједити.36 Једнако тако, при употреби прескриптивних
модела потребно је бити свестан њихових изворишта у нормативној теорији, али и спознаја о
психолошким, организационим, културним и другим утицајима на одлучивање, којима се бави и
које проучава дескриптивна теорија.37 У коначници, баш као што прескриптивни модели служе за
унапређење дескриптивних модела, и дескриптивни модели могу побољшати квалитет
нормативних модела.38 Сваки резултат из нормативне теорије одлучивања мора важити за све
проблеме одлучивања који се могу моделовати уз помоћ модела на који се односи тај
резултат. Резултати се процењују провером њихове конзистентности с математичким принципима
на којима почивају. Резултати из дескриптивне теорије одлучивања добри су у оној мери у којој
објашњавају неку искуствену чињеницу из праксе одлучивања, а вредност резултата из
прескриптивне теорије одлучивања мери се преко повећања ефикасности у одлучивању. Иако
конкретнију улогу у пословном одлучивању имају нормативне и прескриптивне теорије
одлучивања, не сме се занемарити ни важност дескриптивне теорије. Резултати из дескриптивне
теорије одлучивања, заједно са резултатима нормативне теорије одлучивања, често су усмерени на
специфичне ситуације и проблеме одлучивања и не морају имати општу вредност. Но они су врло
важни за проучавање и разумевање специфичне ситуације, што може означивати вредан инпут за
развој нормативног модела. Доносилац одлуке врло лако може закључити да је коришћење
нормативним моделом заправо најбољи прескриптивни модел одлучивања. Такво размишљање,
међутим, наилази на два проблема. Најпре, развој нормативних модела одлучивања врло је често
временски захтеван и неисплатив. Утврђивање нормативног модела може захтевати детаљне
прорачуне вероватноће и пожељности различитих исхода. С обзиром на то да је време драгоцено,
покушај примене нормативних модела у неким ситуацијама може изазвати више штете него
користи. На пример, при спровођењу организационе анализе пројектант организације може
анализирати по-стојеће организацијско решење и до најмањег детаља, што ће му пак омогућити
развој норма-тивног (оптималнога) организационог модела.Ипак, могуће користи планираног
унапређења организационог решења могу бити осетно мање од уложених ресурса и трошкова
спровођења саме анализе што значи да најпре треба проценити да ли се исплати уопште
применити цео посту-пак. У парадоксалном случају већих трошкова развоја нормативног модела
одлучивања од користи које он доноси не треба нити започињати с тако детаљном организационом
анализом.
