Проблеми регионалне подјеле неког простора су многоструки и сложени, просутне су
различите дилеме и отворена бројна питања, са појавом просторног планирања у
савременом свијету, и потребом за усмјеравање развоја, организацијом и уређењем
геопростора, регионализација се намеће као најадекватнији пут политичко-територијалне,
али и просторно-функционалне организације. Стога, регионализација као сложен и
вишестран теоријско-методолошки поступак не представља само интересантну
научноистраживачку тему, већ и задатак од изузетног друштвено-практичног и развојног
значаја.

Регионално планирање почива на принципима неједнаког регионалног развоја. То је
резултат сложених економских, социјалних и политичких фактора који дјелују дужи
период на природну основу. Већи број приступа и модела који покушава објаснити процес
просторног економског развоја, може бити на Глобалном и Националном нивоу.
Најизраженији проблеми неразвијености у свијету поред недостатка капитала и
технологије, лошег образовања и неразвијене инфраструктуре су: Ниски доходак; Велика
незапосленост. Последице неразвијености у свијету су: наионалне економије су
неинтегрисане, а територије подјељене на централну језгру са главним градом и
периферију. Кључни фактори који су утицали на развој система учења регионалног
планирања:

Урбана индустриализација

– Урбано утемељена, њен развој условљава,

диверзификацију производње и концентрацију у градаовима-условио
поларизовани урбани развој. Објашњава се локацијским ( ресурси и доступност ) и
агломерацијским факторима- радна снага, социјално преструктурирање и
мобилност становништва. Позитивни ефекти индустријализације: већа
запосленост, увећан земљ. посјед. Негативни ефекти индустријализације

депопулација, деаграризација, старење.

Теорија локације

– у 19. вијеку изврешен је утицај на систем учења

регионалног планирања. Економисти обухватају законитости размјештаја
економских дјелатности у простору и оптималну локацију, док је по географији
локација подразумјева просторни однос. Према томе економисти се баве
локацијом економске дјелатности а географи размјештајем становништава и
насеља. Неке од теорија локације су: Теорија локације аграрних
дјелатности( Тинен), потом индустрије ( Вебер) трошкови сировине, радне снаге и