Vaspitanje je istorijsko civilizacijska karakteristika čoveka i društva. Bitan je uslov i faktor humanizacije društva.

Nastaje na samom početku ljudske civilizacije, korene pronalazimo u brizi mladih bića za opstanak. Ono što vaspitanje razlikuje od brige je svesno postupanje, namera i cilj.

Začetke vaspitanja pronalazimo kod čovekovog svesnog prilagodjavanja sredini. Monro smatra da prvobitno vaspitanje nije ništa drugo do neprogresivno prilagodjavanje sredini.

U odnosu čoveka i društva se umešao novi faktor – vaspitanje. Vaspitanje povezuje pojedince, generacije i društva. Čovek razvijajući proces medjusobnog komuniciranja formira vaspitanje kao namerno i svesno komuniciranje kojim želi nešto prenenti na druge i uticati na njih.

Vaspitanje je specifična ljudska delatnost, koja nije karakteristična za druga živa bića – npr životinje koje imaju urodjeni i nstikt za brigu mladih.
Razni oblici učenja npr učenje imitiranjem se poistovećuju sa procesom vaspitavanja koje nije mehaničko.
Vaspitanje se postepeno konstituisalo kao svesna, celishodna, sistematična i organizovana delatnost.

Pod pojmom vaspitanje možemo podrazumevati i postupke koji su nenamerni, nesvesni i slučajni. Ti postupci mogu uticati na razvoj ličnosti bilo pozitivno ili negativno.