САДРЖАЈ
- Увод....................................................................................................... 1
1. Маргинална корисност.................................................................. 2
2. Измерљивост корисности.............................................................. 6
Теорија кардиналне корисности............................................ 6
Теорија ординалне корисности.............................................. 7
Теорија „откривених преференци“........................................ 8
3. Теорија избора потрошача............................................................. 9
Буџетско ограничење.............................................................. 9
Укуси потрошача.................................................................... 11
Избор потрошача.................................................................... 12
Теорија избора потрошача и теорија вредности.................. 12
- Закључак............................................................................................... 14
- Литература............................................................................................ 15
1. МАРГИНАЛНА КОРИСНОСТ
Потребе потрошача представљају својеврсни хијерархијски
систем, структурисан према релативној важности коју потрошач
придаје потрошњи одређеног производа у односу на потрошњу
других производа. Ова градација изражава различити степен
корисности предмета или скупа предмета који се троше, као и
различите укусе – преференце (склоности) према тим предметима,
уколико потрошач прави избор између њих.
Рана маргиналистичка школа везивала је однос потреба и њиховог
задовољавања за хедонистички принцип: појединци желе да
обезбеде потрошњом неког производа
максимум задовољства
,
односно смањење патње коју одсуство потрошње условљава.
W.S.Jevons: „Задовољство и патња су, несумњиво, основни предмет
калкулуса у економској теорији. Задовољити наше жеље до
крајности с најмањим могућим напором – снабдети се оним што се
жели у највећој количини, уз најмањи утрошак оног што је
непожељо – другим речима, максимизирати задовољство, јесте
основни проблем економске науке.“
У основи ове оријентације стоји учење енглеског филозофа
Џеремија Бентама (Jeremy Bentham) о људском понашању, иза кога
стоје две покретачке силе које је природа наметнула човечанству –
бол и задовољство. Она је касније замењена неутралнијом
методолошком поставком о тежњи за
максималном корисности
,
коју појединац извлачи и употребе неког економског добра.
Потребе потрошача, као субјективно обележје његове личности, не
подлежу интер – персоналном поређењу (другим речима, „о
укусима се не расправља“), као што се не може утврђивати ни
интензитет појединих конкретних потреба код самог потрошача.
Међутим, може се претпоставити да се преференце потрошача
према предметима потрошње испољавају у избору структуре
2
потрошње који он врши. Теорија претпоставља да је овај избор
конзистентан: потрошач увек у потрошњи прави исти редослед,
другим речима, увек више цени један производ од другога,
придајући му на тај начин вишу субјективну вредност.
Добра која не представљају непосредан предмет потрошње (него се
троше у производњи потрошних предмета, у процесу тзв.
производне потрошње) могу се посматрати, са становишта ове
теорије, као добра чија је потрошња посредна, односно, као
„непотпуна потрошна добра“ (K. Menger).
Потрошач у задовољавању потребе троши одређени производ све
до границе до које осећа задовољство тим трошењем, односно до
момента засићења његовом потрошњом. Може се претпоставити
да задовољство трошења опада са сваком додатном јединицом
производа који се троши:
„Потребе које имамо за стварима или корисност коју ствари имају
за нас, смањују се у току трошења. Што неко више једе, мање је
гладан; што више пије, мење је жедан.“ (L.Walras).
Редослед и начини задовољавања потреба аустријски
маргиналиста Bem Baverk изразио је путем тзв.
лествице потреба
(табела 1).
У овој табели римски бројеви I – X представљају различите
категорије потреба, а арапски бројеви 10 – 0 означавају интензитет
потребе за конкретним добром и задовољство које потрошња
сваког следећег, додатног добра пружа потрошачу. Додатно добро
повећава количину потрошње за једну јединицу, а последња
(екстра) јединица која доводи до засићења потрошње, назива се
гранична
или
маргинална јединица.
Лествица потреба илуструје
да интензитет жеље потрошача за неким производом опада са
сваком додатном количином тог производа који се троши, и то на
равномеран (монотон) начин, све до засићења потреба потрошњом
тог производа.
Табела 1- Лествица потреба
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
3
