1
PSIHOMOTORNI
I
PSIHOSOCIJALNI
RAZVOJ
U
DETINJSTVU
TEORIJE RAZVOJA DETETA
Tokom poslednjih pedeset godina teorije de
č
jeg razvoja kretale su se u okviru krajnjih
suprotnosti. Na jednom kraju su bile teorije prema kojima je mozak deteta na ro
đ
enju
»prazna plo
č
a« (tabula rasa) i celokupni razvoj je posledica u
č
enja i iskustva. Ovakvo
shvatanje bilo je pra
ć
eno ranim,
č
esto vrlo drasti
č
nim stimulativnim vežbama u pokušaju
da
se
razvoj
unapredi
ili
ubrza,
ali
su
takva
o
č
ekivanja
izneverena.
Na drugom polu nalaze se teorije prema kojima su sve sposobnosti deteta uro
đ
ene,
unapred sadržane u mozgu, a njihovo postupno razotkrivanje nastaje spontano, tokom
biološki odre
đ
enog procesa sazrevanja mozga. Ovakva shvatanja su negirala ili
minimizirala uticaj sredinskih
č
inilaca i iskustva na razvoj i vodila pasivnom stavu u
tretmanu dece sa usporenim razvojem, u iš
č
ekivanju da
ć
e se odre
đ
ena funkcija javiti
kada mozak bude za to dovoljno zreo. Najpoznatiji zastupnik ovakvih shvatanja bio je
Gesell.
Savremena shvatanja vide razvoj kao rezultat interakcije bioloških i sredinskih
č
inilaca,
odnosno, iskustva.
Teorije de
č
jeg razvoja razlikuju se i po tome da li razvoj sagledavaju kao diskontinuiranu
pojavu
(teorije
stadijuma)
ili
kontinuiranu
(ne-stadijumske
teorije).
Prema prvoj grupi teorija, razvoj deteta se odvija kroz stadijume koji su jasno definisani,
me
đ
usobno se razlikuju i hijerarhijski su organizovani, slede jedan za drugim u
nepromenljivom redosledu, i viši stadijum je uvek složeniji od prethodnog. Sredinski
č
inioci mogu modifikovati formu, ali ne i strukturu stadijuma. Najpoznatije teorije
stadijuma su Pijažeova i Frojdova.
Me
đ
u ne-stadijumskim teorijama najpoznatije su tzv. teorije socijalnog u
č
enja. One ne
vide razvoj kao nepromenjivu, rigidnu sekvencu unapred odre
đ
enih stadijuma, nego
smatraju da se ponašanje deteta oblikuje pod uticajem kognicije, jezika i iskustva. Tri
najvažnija tipa u
č
enja za razvoj deteta, prema ovim toerijama, jesu u
č
enje direktnim
potkrepljivanjem, u
č
enje imitacijom i u
č
enje indukcijom.
Me
đ
u brojnim teorijama de
č
jeg razvoja izdvajamo one koje su zna
č
ajno uticale na
savremene stavove i praksu pedijatara.
TEORIJE EMOCIONALNOG I SOCIJALNOG RAZVOJA
Tri teorije koje su izvršile najsnažniji uticaj na razumevanje de
č
jeg emocionalnog i
socijalnog razvoja jesu Frojdova, Eriksonova i Bolbijeva teorija. Iako su sve tri
ukorenjene u psihoanaliti
č
ki na
č
in mišljenja, me
đ
u njima ipak postoje zna
č
ajne razlike.
2
PSIHOANALITI
Č
KA TEORIJA FROJDA
Frojdova psihoanaliti
č
ka teorija je, u osnovi, biologisti
č
ka kao i Pijažeova. Ona zastupa
ideju o nepromenljivom redosledu razvojnih faza, stadijuma, kroz koje mora pro
ć
i svaka
jedinka na putu svog razvoja. To su oralni, analni, fali
č
ki stadijum, latencija i genitalni
stadijum. Nazivi poti
č
u od glavnih razvojnih zadataka kojima dete treba da ovlada u
datom periodu. Konflikti, odnosno, njihovo nepotpuno razrešavanje u pojedinim
stadijima razvoja, odgovorni su za neke karakteristike li
č
nosti u odraslom dobu.
Oralni stadijum (prva godina života).
Glavni izvor zadovoljstva za dete je oralni predeo (usne, usna šupljina, jezik) a proces
hranjenja je od presudnog zna
č
aja, ne samo za biološki opstanak nego i za psihološki
razvoj deteta. Nezadovoljenje potreba deteta u ovom stadijumu, bilo zbog neadekvatnog,
preobilnog ili oskudnog, ili neuvremenjenog hranjenja, može imati za posledicu
psihopatologiju u odraslom dobu u vidu adiktivnog ponašanja (pušenje, pijenje, preterano
jedenje).
Analni stadijum (2-3 godina života).
U ovom stadijumu dete nalazi zadovoljstvo u sve izraženijoj sposobnosti da kontroliše
svoje ekskretorne i digestivne funkcije. Navikavanje na
č
isto
ć
u predstavlja prvu pravu
saradnju izme
đ
u deteta i roditelja, ali,
č
esto, i prvo poprište sukoba. Zbog nezrelosti
deteta i njegovog uživanja u protivljenju navikavanju na
č
isto
ć
u, roditelji moraju biti
osetljivi na ponašanje deteta i prilago
đ
avati mu se. Usvajanjem roditeljskih zabrana ra
đ
a
se i ose
ć
aj stida kod deteta. Preterano krut ili preterano popustljiv stav roditelja u ovom
stadijumu može voditi razvoju preterane ili nedovoljne funkcije kontrole li
č
nosti, koja
ć
e
se ispoljiti u vidu opsesivnosti, tvrdoglavosti, preterane urednosti ili, suprotno, u vidu
krajnje neurednosti, nemarnosti u odraslom dobu.
Fali
č
ki stadijum (3-5 godina)
Glavni izvor zadovoljstva u ovom stadijumu jesu genitalni predeli. Sve više raste interes
deteta za razlike me
đ
u polovima, za seksualne odnose, trudno
ć
u, dolazak beba na svet.
Konflikt izme
đ
u deteta, prvenstveno de
č
aka, i roditelja u ovom periodu, Frojd naziva
Edipovim kompleksom. Pojednostavljeno, ovaj proces se odlikuje izraženom željom
deteta da poseduje svu ljubav, pažnju i vreme roditelja suprotnog pola, zna
č
i, svoje
majke. Dete razvija erotske fantazije prema svojoj majci i istovremeno ose
ć
anje
suparništva u odnosu na oca. Me
đ
utim, dete uvi
đ
a da mu je otac previše mo
ć
an suparnik,
i u strahu od o
č
eve osvete (kastraciona anksioznost) odustaje od erotske privrženosti
majci i, umesto toga, teži da se poistoveti, identifikuje sa svojim ocem, da postane mo
ć
an
kao on da bi se, jednog dana, oženio nekim kao što je njegova majka. Analogni konflikt
kod devoj
č
ica u ovom stadijumu naziva se Elektrinim kompleksom, i njegovo razrešenje
4
Erikson je smatrao, kao i Frojd, da se razvoj odvija kroz jasno definisane stadijume,
č
ija
uspešnost zavisi od uspešnog razrešavanja prethodniih faza Ali, za razliku od Frojda,
Erikson je pridavao mnogo ve
ć
i zna
č
aj ulozi sredine u razvoju, smatraju
ć
i da krajnji
ishod
razvoja
zavisi
od
aktivne
interakcije
izme
đ
u
deteta
i
sredine.
Erikson razlikuje pet razvojnih stadijuma u detinjstvu:
Faza I – Stadijum bazi
č
nog poverenja (prva godina života)
Zadovoljavaju
ć
i osnovne potrebe deteta za toplinom, udobnoš
ć
u i hranom, majka pomaže
razvoj bazi
č
nog poverenja deteta. Dete po
č
inje da veruje da je svet predvidiv, siguran i
prijatan i da je ono sposobno da uti
č
e na ishod doga
đ
aja. Ukoliko potrebe deteta u ovom
periodu ostaju nezadovoljene, dete ima doživljaj da je svet okrutan, nepredvidiv, da nije u
stanju da zadovolji njegove potrebe, tako da razvija ose
ć
aj bazi
č
og nepoverenja.
Faza II – Stadijum autonomije (2 -3 godina)
Brzi napredak lokomotornih sposobnosti i bolja kontrola funkcija sfinktera ja
č
aju težnju
deteta za autonomijom, za mo
ć
i i za novim iskustvima. Uspeh ovog procesa vodi razvoju
i ja
č
anju samopouzdanja deteta dok neuspeh vodi razvoju ose
ć
aja stida, niskog
samopouzdanja. Roditelji, naro
č
ito majka, imaju odlu
č
uju
ć
u ulogu u ishodu ove faze.
Faza III – Stadijum inicijative (3-5 godina)
Brzo napredovanje govora i drugih sposbnosti deteta omogu
ć
avaju preduzimanje akcija s
ciljem istraživanja i osvajanja sveta oko sebe. Ukoliko se inicijativa i entuzijazam deteta
stalno ko
č
e, prigušuju ili
č
ak kažnjavaju, dete razvija ose
ć
aj malodušnosti, bezna
đ
a i
krivice. U ovoj fazi se sve više ispoljavaju i razlike me
đ
u polovima u bazi
č
noj
orijentaciji, u smislu intruzivnosti kao odlike muškosti i prijem
č
ivosti kao odlike
ženskosti. Erikson smatra, kao i Frojd, da je Edipov konflikt važna odlika ove faze.
Faza IV – Stadijum marljivosti (6-12 godina)
Ovaj stadijum se odlikuje težnjom za uspehom u školi i me
đ
u vršnjacima. Delimi
č
an ili
potpuni neuspeh u školi, neuspešnost u odvajanju od porodice ili neprihva
ć
enost od
strane vršnjaka vode ose
ć
anju manje vrednosti.
Faza V – Stadijum formiranja identiteta (13-18 godina)
Osamostaljivanje u odnosu na porodicu, u
č
vrš
ć
ivanje seksualnog identiteta, razvoj
sopstvenog sistema vrednosti i uspešan izbor životnih ciljeva u kasnoj adolescenciji od
5
izuzetnog su zna
č
aja za ose
ć
aj
č
vrstog, stabilnog identiteta i samopouzdanja. Teško
ć
e u
odnosima sa vršnjacima, nesigurnost i neuspešnost u izboru zanimanja ukazuju na
opasnost formiranja nejasnog identiteta i konfuzije uloga u odraslom dobu.
BOLBIJEVA TEORIJA PRIVRŽENOSTI
U osnovi teorije privrženosti, koju je postavio Bowlby (1969) a Mary Ainsworth (1982)
dalje razvila, nalazi se shvatanje da je težnja ka uspostavljanju jakih emocionalnih veza
sa posebno zna
č
ajnim osobama, duboko ukorenjena u ljudsku prirodu i prisutna ve
ć
na
ro
đ
enju.
Kod roditelja je ta afektivna veza prisutna odmah nakon ro
đ
enja deteta, dok se kod deteta
ona razvija kasnije. U po
č
etku, dete nije privrženo nekoj posebnoj osobi, ali njegovo
uro
đ
eno ponašanje u vidu pla
č
a, traženja kontakta o
č
ima, priljubljivanja i sli
č
no,
izazivaju približavanje i odgovor odraslog. Kroz me
đ
uigru zadovoljavanja bioloških i
psiholoških potreba razvija se
č
vrsta emocionalna veza izme
đ
u deteta i majke. Tek
kasnije, na uzrastu od oko 6-7 meseci, dete razvija pravu privrženost prema nekoj
posebnoj osobi, naj
č
eš
ć
e prema majci, i aktivno traži njenu blizinu. U njenom prisustvu
dete se ose
ć
a sigurno i udobno, i iz te “sigurne baze” ono polazi u otkrivanje i
istraživanje sveta, da bi se vratilo u maj
č
ino okrilje svaki put kada se oseti ugroženo.
Na uzrastu od oko deset meseci, dete ne samo da koristi majku (odnosno, osobu kojoj je
privrženo) kao sigurnu bazu, nego i kao klju
č
za razumevanje novih situacija. Suo
č
eno sa
nekom nepoznatnom osobom ili novom igra
č
kom, dete tog uzrasta prvo
ć
e pogledati u
majku,
i
prema
njenom
izrazu
lica
podesiti
i
svoj
odgovor.
U tom periodu formiranja
č
vrste privrženosti dete po
č
inje da ispoljava i strah od
nepoznatih osoba i protestuje pri odvajanju od drage osobe. Pojava je retko prisutna pre
5-6. meseca života, dostiže vrhunac izme
đ
u 12. i 16. meseca, a zatim opada.
Rani odnosi privrženosti
č
ine osnovu za razvoj tzv. “unutrašnjeg radnog modela
socijalnih odnosa”, koji, jednom kada je formiran, oblikuje slede
ć
a iskustva i ose
ć
anja,
usmerava pažnju i ponašanje deteta. U svakom novom odnosu dete pokušava da nanovo
uspostavi ve
ć
usvojen, poznat obrazac odnosa. Drugim re
č
ima, kvalitet prvih odnosa
privrženosti odlu
č
uju
ć
i je za uspešnost ili neuspešnost me
đ
uljudskih odnosa koji se
uspostavljaju kasnije tokom života.
Na osnovu posmatranja ponašanja velikog broja dece u standardizovanoj
eksperimentalnoj situaciji, tzv. Nepoznatoj Situaciji, Mary Ainswort je opisala tri tipa
privrženosti: sigurnu privrženost i dva tipa nesigurne privrženosti: izbegavanje i
ambivalentnost. Kasnije je opisan i
č
etvrti tip, tzv. nesigurna/dezorganizovana
privrženost (Main and Solomon, 1985), koja se uglavnom sre
ć
e kod dece koja su bila
zlostavljana
i
doživela
teška
traumatska
iskustva.
Sigurno privrženo dete traži blizinu i održava kontakt s majkom, pla
č
e pri odvajanju i
obraduje se ponovnom susretu sa majkom.
U slu
č
aju nesigurne privrženosti – tip izbegavanje, dete ne traži blizinu majke, izbegava
