ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП АНАЛИЗИ ПОСЛОВАЊА ПРЕДУЗЕЋА
1.
1. ЦИЉ И ЗАДАЦИ АНАЛИЗЕ ПРЕДУЗЕЋА
Реч анализа потиче од грчеке речи
„analysis“
што значи растављање или
рашчлањавање неке целине на њене саставне делове, док не дођемо до
њених елемената који су даље недељиви.
Најважније аналитичке методе су
рашчлањивање
и
упоређивање
.
Анализа се као научна метода примењује у разним наукама, а
сврха анализе
у економији је да припреми материјал из документације на основу кога ће се
моћи створити суд о стању и пословању предузећа
.
Анализа пословања је проистекла из анализе биланса, који је дуго времена
био једина наука помоћу које се вршило квантитативно испитивање и оцена
успешности предузећа. Анализа пословања се још више развија и
унапређује са појавом нових научних дисциплина: кибернетике, теорије
система, теорије информација, технике рачунара.
Могућност да се остваре циљеви знализе условљена је личношћу која врши
анализу, временом које је за то расположиво, документацијом која је
стављена на располагање и околностима под којима се врши анализа.
Разликују се две
врсте анализе
:
интерна
је она која се врши унутар
предзећа и врши је власник или руководилац предузећа, а свака друга
анализа се сматра
екстерном
и врше је углавном повериоци, банка,
ревизори.
Према
Schmaltz-
у, циљеви и задаци анализе пословања зависе од
заинтересованих који је спроводе, а то су:
власник предузећа
(анализа средстава, анализа успеха),
деоничари
(анзлиза добити),
повериоци
(анализа кредитне способности предузећа),
порески органи
(утврђивање праве основице за опорезивање),
привредна штампа
(биланси и пословни извештаји),
званична статистика
(опште развојне тенденције привреде и
предузећа).
Овакви циљеви захтевају свеобухватну анализу, али се у пракси често срећу
и парцијалне анализе.
1.
2. ПРЕДМЕТ АНАЛИЗЕ
Анализа пословања представља нужну основу управљања која се са
развојем технике рачунара још више унапређује.
Предмет анализе
пословања је привредна делатност са становишта основних пословних
процеса.
Коришћењем књиговодствених тј. рачуноводствених података и
информација омогућава се увид у предмет анализе пословања.
Предмет анализе је сваки привредно правни субјект и то са становишта
пословних и радних процеса
.
Предмет
економске анализе у ужем смислу
је
биланс предузећа
и то
биланс стања, биланс успеха и биланс токова новца. Анализа која за
предмет има биланс назива се
анализа биланса или финансијска анализа
.
Предмет
економске анализе у ширем смислу
обухвата биланс стања,
биланс успеха и биланс токова новца, анализу функција и пословно
извештавање.
Пословно извештавање садржи серију систематизованих
информација о квалитету економије пословања предузећа.
Предмет анализе
пословања може да се сагледа са неколико аспеката:
Елементни
– предмет анализе чине елементи тј. делови предузећа као
што су основна средства, обртна средства и радна снага,
Организационо-функционални
– неопходна је анализа не само
основних пословних процеса, тј. функција набавке, производње и продаје,
већ и осталих извршних функција – кадровске, финансијске
Аспект ефеката
– привредна делатност предузећа се разматра и
оцењује посредством резултата који се остварују, по обиму, структури,
динамици.
1.
3. МЕТОДЕ ИСПИТИВАЊА
Анализа пословања има своје специфичне методе испитивања које су
засноване на познатим теоријским научним поставкама.
Основне методе
којима се користи су упоређивање и расчлањивање
. Метода упоређивања се
Најчешће долази до изражаја у анализи биланса и анализи трошкова .
Предмету
– Поређење два предмета истог периода једног одређеног
предузећа, где оба квантитативна израза морају бити изражена у истим
јединица мере.
Месту
– Упоређује се један предмет истог периода за два предузећа
(места) и то посматрањем једне исте величине:
o
са становишта две пословне јединице у оквиру предузећа
o
са становишта два предузећа
o
са становишта једног предузећа у односу на најбоље, најгоре
или просечно.
Облици примене методе упоређивања:
Облици у којима се изражава примена методе упоређивања су:
Метода упоређивања сукцесивних биланса стања –
суштина се састоји
у сагледавању промена финансијске ситуације кроз промене износа
основних група активе и пасиве, као и кроз изналажење узрока ових
промена.
Метода пресецања биланса стања
– састоји се у хоризонталној подели
биланса на одређене делове, тј. подбилансе, који одговарају основним
групама активе и пасиве, па постоје
подбиланси основних средстава,
обртних средстава, посебних средстава и пословних средстава
и долази се
до сазнања о равнотежи тј. неравнотежи одређеног подбиланса.
Метода одступања
– подразумева
упоређивање и по времену и по
предмету и по месту
, потребно је сагледати не само где су настале разлике,
њихов квантитет и обим, већ и основне карактеристике одступања, тј. да ли
су позитивне или негагивне, као и узроке насталих одступања.
Метода пословно аналитичхих показатеља
– састоји се у
поређењу
одређених пословно економских величина
. Основни извор су књиговодствени
подаци као што су биланс стања, биланс успеха и њихови прилози,
статистичке, оперативне, планске и др. евиденције. За оцену бонитета
пословања правних лица најчешће се користе показатељи ликвидности,
солвентности, рентабилности, економичности, обрта, продуктивноцти,
раста и сл.
Специјалне методе анализе
Међу овим методама напознатије су оне које се примењују при анализи
биланса.
Према
Schmaltz-
у, методе аналитичког испитивања биланса треба поделити
у три групе:
1.
Метода односних вредности
– састоји се у стављању у однос
вредности појединих група у билансу или појединих пословних
величина; реч је о најједноставнијој, али врло погодној методи за
обраду аналитичких података;
2.
Метода индексних бројева
– примењује се сама или у комбинацији са
методом односних вредности. Помоћу индексних бројева се приказује
динамика посматране појаве у односу на базу која служи као основ за
упоређивање, а изражава се бројем 100 ((х*у)/100). Постоје
чиста
индексна метода, комбинована метода и метода оцене односних
вредности
.
Индекс
је однос две величине који показује њихову
релативну промену у одређеном периоду;
3.
Метода стандардизације
– пружа показатеље неког предузећа у
једном броју чији се значај пореди са показатељима читаве привредне
гране. Обзиром на основу која служи за утврћивање стандардних
Статичка анализа
се бави испитивањем
појаве или стања у тренутку
њиховог уочавања
, што обично бива и квантитативно изражено; предмет
анализе се посматра на одређени дан, па је негативна страна управо то што
не испитује кретање појаве или стања, па не може уочити тенденције
развоја или стагнације, па закључци нису поуздани.
Динамичка анализа испитује појаву или стање у кретању
и изводи
констатације о насталим променама на предмету анализе и узроцина који
су их условили.
Мора се водити рачуна да ли је у питању
нето
(резултат компарације два
стања) или
бруто кретање
(резултат динамике једне категорије).
Са статичком и динамичком анализом су комплементарне:
визуелна анализа
(стиче се општи увид у слику биланса стања, биланса
успеха и биланса токова новца и доносе опште оцене о финансијском
положају и успешности пословања предузећа),
анализа помоћу рачуна покрића
(заснива се на билансу стања, тј. на
хоризонталним и вертикалним правилима финансирања, помоћу ње се
утврђује структура имовине и капитала предузећа и покриће средстава
капиталом) и
рацио анализа
(заснива се на анализи односа елемената биланса
стања, биланса успеха и биланса токова новца, на основу ње се одређује
финансијски положај и бонитет предузећа).
Комплексна и парцијална анализа
Комллексна анализа посматра предмет анализе у целини, врши
рашчлањавање и мерење сваког дела предмета анализе,
па тиме изискује
дуже време и веће трошкове.
Парцијална анализа испитује само део, тј.
елементе предмета анализе
, па је потребно мање времена и трошкови су
мањи.
Објективност парцијалне анализе се умногоме остварује ако се задатак
јасно и детаљно постави, уз услов да се парцијална анализа ослања на
комплексну која је извршена у неком претходном периоду. При спровођењу
комплексне, односно парцијалне, анализе увек мора бити присутна
међузависност односа делова и целине.
