UNIVERZITET U PRIŠTINI
MEDICINSKI FAKULTET
SEMINARSKI RAD
Predmet:
Farmakologija
Tema :
Terapija peptičkog ulkusa
Maj 2016.
SADRŽAJ
4
2. Terapija peptičkog ulkusa
Lečenje peptičkog ulkusa je veoma kompleksno, lekovi koji se primenjuju u farmakoterapiji
peptičkog ulkusa su:
-
Antacidi
(neutrališu već izlučenu HCl)
-
Mukoprotektivi
(štite želudačnu sluznicu)
-
Gastrični
antisekretorni lekovi
(smanjuju ili potpuno zaustavljaju sekreciju HCl tu
spadaju :
Inhibitori protonske pumpe, H2 antihistaminici i Antimuskarinski lekovi)
2.1. Antacidi
To su lekovi koji, posle oralnog unošenja, neutrališu HCl u želucu. Postoje četri razloga za
primenu antacida u terapiji peptičkog ulkusa:
-
Uslov za pojavu ulkusa je pojačavanje sekrecije HCl. Smanjivanjem aciditeta smanjuje se
korozivno delovanje kiselina na sluznicu, posebno na površinu ulkusa, a time se
odstranjuje bol.
-
Smanjivanjem aciditeta želučanog soka smanjuje se i aktivnost pepsina, za koji se takođe
smatra da doprinosi nastajanju ulkusa.
-
Postoje ubedljivi eksperimentalni dokazi da antacidi, pod određenim uslovima, mogu da
spreče pojavu ulkusa.
-
Neutralisanjem kiselina se, verovatno, ubrzava zarašćivanje ulkusa. Međutim, nema
ubedljivih dokaza koji je nivo pH potreban da bi se omogućilo zarašćivanje ulkusa.
Preovladava mišljenje da želudčani sadržaj treba neutralisati do pH 4,0 – 5,0 jer pri ovim
nivoima pH sprečava se korozivno delovanje HCl i pepsina na sluznicu.
Neki antacidi deluju isključivo lokalno, neutrališući HCl u želucu. Tako npr. deluje aluminijum
fosfat. Drugi se, pored lokalnog delovanja, u želudcu, resorbuju iz gastrointestinalnog trakta pa
mogu prouzrokovati i sistemske efekte. Neki antacidi su u stanju da potpuno neutrališu želudačni
sok. Na ovaj način deluju:
Kalcijum karbonat
CaCO
3,
Magnezijum oksid
MgO,
Magnezijum
karbonat
MgCO
3
i
Natrijum hidrogenkarbonat
NaHCO
3.
S druge strane, postoje antacidi pod
čijim delovanjem pH želuačaog soka nikada na prelaze tačku neutralnosti. Ovde spadaju :
Aluminijum hidroksid
Al ( OH )
3 ,
Aluminujum fosfat
Al PO
4
,
Magnezijum trisilikat
.
5
Aluminijum hidroksid i aluminijum fosfat
imaju relativo slabo antacidno delovanje. Dejstvo
oba preparata traje oko 80 minuta, a za to vreme se pH odražava na vrednostima između 4 i 5.
Ovi preparati ne prouzrokuju sekundarnu sekreciju HCl. Pored sposobnosti neutralizacije,
aluminijum hidroksid gel i aluminijum fosfat gel deluju kao adsorbensi i adstrigensi, vezujući na
ovaj način toksine i bakterije sa površine grizlice, ali delujući adstrigentno i na samu površinu
ulkusa. Kao produkt reakcije između aluminijum hidroksida i HCl stvara se AlCl
3
. Koji u
crevima reaguje sa fosfatima dajući nerastvorljivi aluminijum fosfat, koji se kao takav izlučuje u
stolici. A to je razlog što posle dugotrajne primene velikih doza aluminijum hidroksida, ili
kombinovanih antacida koji sadrže i aluminijum hidroksid, može nastati hipofosfatemija i
značajno smanjenje izlučivanja fosfata u mokraći. Nasuprot aluminijum hidroksidu, aluminijum
fosfat ne ometa resorpciju fosfata iz digestivnog trakta i ne prouzrokuje hipofosfatemiju.
Najčešći neželjeni efekat preparata aluminijuma je opstipacija. Osim toga ovi preparati adsorbuju
mnoge lekove ako se primenjuju zajedno sa njima ( na primer, kardiotonične glikozide,
antibiotike, preparate gvožđa ) a time otežavaju njihovu resorpciju pa i delovanje .
Magnezijum trisilikat
deluje sporo ali dugotrajno ( oko 4 časa ). Kao produkt reakcije između
magnezijum trisilikata i HCl stvaraju se magnezijum hlorid i koloidna silicijumova kiselina, koja
navodno stvara zaštitni sloj na površini ulkusa i štiti ga od dejstva HCl. Međutim ovo nije
pouzdano utvrđeno prilikom gastroskopskog pregleda. U kombinovanim antacidnim preparatima
magnezijum trisilikat je vrlo često pomešan sa aluminijum hidroksidom, i to u odnosu 1:2.
Kalcijum karbonat
je snažan antacid koji brzo deluje i može kompletno neutralisati svu pristunu
količinu HCl. Kao produkt reakcije između kalcijum karbonata i HCl stvara se CaCl
2
koji se
najvećim delom u crevima pretvara u nerastvorljive kalcijumove sapune koji deluju opstipantno.
Posle hroničnog uzimanja većih doza kalcijum karbonata, posebno ako se uz kalcijum karbonat
uzimaju i veće količine mleka, što se inače ponekad savetuje bolesnicima sa ulkusom, moguća je
resopcija većih količina kalcijuma. Ovo dovodi do tzv. mlečno–alkalnog sindroma koji se
karakteriše hiperkalcemijom, taloženjem kalcijuma, glavoboljom, anoreksijom,konjunktivitisom,
stomačnim bolovima, opstipacijom, osećajem žeđi i poliurijom, a u retkim slučajevima čak i
oštećenje bubrega. Pored opisanih neželjenih efekata nezgodna osobina kalcijum karbonata je i u
tome što sekundarno prouzrokuje sekreciju HCl. U velikom broju kombinovanih antacidnih
preparata nalazi se i kalcijum karbonat, koji obezbeđuje brzo delovanje preparata.
