Тероризам као фактор угрожавања

безбедности

Како би разумели сам појам тероризма морамо да кренемо од најосновније
ствари која се сагледава пре свега у самој дефиницији тероризма па надаље
вршењем додатне разраде и описа доћи до крајњег разумевања истог. У
основи тероризам би се могао разумети као пре свега један од многих
фактора којима се угрожава безбедност и сигурност сваке земње  и која је у
данашњем   свету   техничко   технолошког   развоја   све   више   присутан   као
могућност   и   реална   претња.   Једна   опште   прихваћена   дефиниција
тероризма би била у облику смисљеног незаконитог насиља или претње
истим ради усађивања страха, с намером присиљавања или застрашивања
власти и друштва како би се постигли циљеви који су политички, верски,
идеолошки. Наравно постоји и једна простија дефиниција која тероризам
дефинише   просто   као   владавину   насиља   чији   је   циљ   застрашивање   и
уништење противника. Сама дефиниција нам по себи говори да је јасно
циљ изазивање страха и владавина насиља у једном друштву, а ако и се у
томе и успело целокупно друштво би ушло у јендо јако критично раздобље
у   коме   се   преиспитују   његове   основне   вредности,   моралне   категорије
постају   ирелевантне,   а   и   стална   напетост   блокира   нормално
функционисање   целокупног   друштва.   Оно   што   је   људима   потребно   од
самог старта и почетка јесте стални мир и предидљивост у безбедоносном
смислу што је од самог основа и нарушено узимајући у обзир сталну борбу
за опстанак и егзистенцију човека. Факат је да данашње друштво није у
стању поднети дузи и сталан притисак који би био оличен кроз страх што је
још изразитије код друстава које су историјски либерално одређене.

Терминологија тероризма као и његова језицка историја поциње од реци
„терор“ која се први пут појавила у периоду Јакобинске диктатуре у
Француској а значи јасно и једноставно институционализацију насиља и
ширење страха међу грађанством. Ово је наравно био почетак самог
термина који се касније различито доживљавао у зависности од времена и

владајуће класе у државама, па тај доживљај креће од потпуног одбијања
до  делимичног  прхватања.  Међутим  јасан  став  по  том  питању  у  неком
универзалном   тј   глобалном   смислу   се   даје   1948   усвајањем   Универзалне
декларације о правима човека што некако и затвара полемику на ту тему
бар у неком генералном смислу, међутим остаје оно незванично а то је пре
свега   означено   у   самој   примени   и   порасту   терористичких   акција   и
деловање а широм света а и начин на које са сада делује је све бруталнији
са све више жртава што је по речима терористичких вођа потребно како би
се   што   пре   дошло   до   жељеног   интереса.   Оправданоста   оваковог
размишљања   се   огледа   у   фундаменталистичкој   идеологији   или
религијском   фанатизму.   Овакав   тип   тероризма   је   често   усмерен   ка
обичном недужном човеку који у решењу проблема немају никакву улогу
сем улогу жртве.

Са појавом глобализма и све већим његовим утицајем на сва друштва
широм света јавила се и нова могућност угрожавања безбедности што и
показује колики је недостатак и неспремност безбедносних органа да то
спрече. Јако брзо тероризам је доби глобалну размеру што се и показало
нападом на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001.

Савремени терористизки напади се карактеришу:

-прецизан одабир најосетљивијих циљева и времена напада

-масовне жртве и велика материјална штета

-ширење осећања беспомоћности, страха и несигурности

-велика медијска пажња

-ограничене могућности превенције напада

Планери   и   организа   тори   терористичких   акција   пре   сбега   усмеравају
нападе  на  слабо  заштићене  објекте  и  места  на  којима  се  често  окупља
велики број људи, пажљиво се бира и време напада како би дошло до што
већег одјека у медијима и међународној јавности. Последице тога су често
огроман   број   жртава   и   велика   материјална   штета,   поготову   од   стране
терориста   самоубица.   Са   повећањем   пажње   на   акције   терориста   и   с

Нуклеарни тероризам у себи садржи не само различите облике претњи које
могу укључивати не само нуклеарно оружје већ и генерално нуклеарне
материјале у терористичке сврхе. Без обзира не медијски сензационализам
када је реч о овоме а у смислу неминовне терористичке претње у облику
нуклеарног напада мора се рећи да опасност ипак није толика иако је
сасвим сигурно могућа. Најме након распада СССР-а дошло је до цурења
велике колилине нуклеарног материјала на црно тржиште где се јавља
могућност   куповине   и   само   склапања   истог   у   импровизовану   атомску
направу   која   би   послужила   као   средство   напада   терористичкој   групи.
Почетком 90-тих у ново створеним земљама а које су били бивши делови
СССР-а   на   чијој   територији   је   постојало   нуклеарно   оружје   све   оно   је
прикупљено   и   пренето   на   територију   данашње   Руске   Федерације.
Каснијеим доласком Путина на власти и јачањем централне власти дошло
је   и   до   јачања   војне   контроле   и   овог   наоружања,   њто   опет   доводи   до
закључка да су данас услови за нуклеарни напад од стране терориста много
мање него с краја прошлог века. Оно што је иманентан претња с друге
стране   јесте   константно   ширење   нуклеарног   оружја   и   на   друге   државе
попути   Индије,   Пакистана   и   Израела   док   се   сумња   да   своје   програме
развија   и   Иран   и   Северна   Кореја   што   је   прилично   проблематично   с
обзиром на политике ове две државе а и с обзиром на њихову унутрашњу
стабилност.   Све   у   свему   савремени   нуклеарни   тероризам   се   може
реализовати на три основна начина

-употреба нуклеарне експлозивне направе

-напад на постојећа мирнодопска нуклеарна постројења

-употреба тзв прљаве бомбе

Први   облик   би   био   тероризам   је   онај   високе   технологије   што   умањује
његову вероватноћу што потврђује предходно речено на тему чувања и
бележења   материјала   а   и   сама   скупоћа   и   руковање   овим   материјалом
додатно   доприноси   немогућности   да   овакав   пројекат   буде   тајан.
Поседовање   технологије   и   материјала   као   и   знање   да   се   конструише
атомска бомба је ограничавајућ фактор терористицким групама па је зато
и мало вероватан.

Други облик нуклеарног тероризма је напад и саботажа на постојеће војене
објекте или мирнодопска постројења доста је реалније опција што
потврђује и повећав догађај од 11. септембра 2001. Од тог тренутка свака
земља која на својој територији има ова постројења је и предузела кораке
ка обезбеђењу и заштити истих чиме се терористима ограничава
могућност избора циљева.

Трећа могућност која је представљена у конструисању прљаве бомбе којом
би се изазвала већа или мања радиолошка контаминација је јако реална с
обзиром на раширеност разних врста радиоактивног материјала који се
користи од медицине па до релативно великог броја земаља које развијају
неки   од   нуклеарних   програма.   Чување   и   складиштење   материјала   овог
типа је јако ризично и често недовољно обезбеђено па је оно и релативно
лако доступно. Транспорт и добављање оваквог материјала не представља
никакв проблем терористичким мрежама као и кријумчарење. Расејавање
прљавог материјала је на другој страни јако једноставно и изводљиво је чак
обичном експлозивном направом из кућне радености, а сама прљава бомба
не   мора   нужно   изазвати   велику   материјалну   штету   или   чак   јаку
контаминацију   али   оно   што   изазива   је   несигурност   и   страх   па   чак   и
паничну реакцију што би испунило неке од циљева терористичке групе.

Хемијски тероризам је знатно мање захтеван у смислу припреме и
планирања, употребе и може се реализовати кроз два облика што зависи од
циљева који се желе постићи.

-у циљу изазивања масовних страдања и великих материјалних штета (што
је тровање водовода као пример овог напада)

-у циљу уношења страха и осећаја несигурности или циљаног изазивања
економске штете (тровање тачно одређених пројзвода)

Разлика од конвенционалног је што је различитост хемикалија од којих се
могу   призвести   врло   отровне   материје   прилилно   доступне   и   широко
распорстрањене.   Посебан   облик   овоф   облика   нападан   је   и   напад   на
хемијска   постојења   што   доводи   до   знатне   штете   и   велике   количине
особођених штетних материја може изазвати страдање једнаког па чак и

Мора се међутим рећи и нешто о самом облику теророизма и о његовој
тренутној подели на периоде и то

-либерални тероризам и то 70-тих година XX века

-тероризам током XX и XXI

-исламски тероризам

Либерални тероризам

Период   “либералног”   тероризма   почео   је   крајем   шездесетих   година   и
трајао до девете деценије XX века. У том периоду, већина терористичких
организација  “оперисала”  је  у  Западној  Европи,  Јапану  и  на  Блиском  и
Средњем  Истоку  а  неке  и  у  Јужној  Америци.  Организације  су  настајале
спонтано и аутохтоно, као реакција на економско-социјалну ситуацију у
њиховим   земљама.   То   је   био   период,   мање-више,   “искреног
револуционарног   заноса”,   насталог   услед   појачаног   незадовољства
политиком Запада и Јапана. Томе је допринело и неколико социолошких
збивања и реаговања, од којих су значајнији: студентски бунт 1968. године у
западноевропским   зермљама,   који   се   брзо   проширио   ван   граница
појединих   земаља   и   захватио,   поред   осталих,   и   Југославију;   протести
против рата у Вијетнаму (најбројнији су били у САД – многи, сада познати
људи, били су захваћени идејом о прекиду рата, односно одбијању захтева
државе   да   се   одазову   војном   позиву);   окретање   тероризму   појединих
палестинских   ослободилачких   организација,   нарочито   после   победе
Израела у рату 1967. године (терористички акт који је узнемирио свет збио
се на Олимпијским играма у Минхену 1972. године, када су палестински
екстремисти   убили   више   израелских   спортиста   у   олимпијском   насељу);
почетак буђења исламског екстремизма у неким земљама, традиционално
осетљивим на исламски верски фанатизам (тих година је почело комешање
у редовима иранске муслиманске емиграције, у САД је почела реализација
шиитског   плана   о   преобраћању   црначког   становништва   у   ислам,   у
Југославији   је   Алија   Изетбеговић   објавио   своју   чувену   “Исламску