SADRŽAJ
UVOD
..........................................................................................................2
1.
GLOBALIZACIJA I TRANSNACIONALNE KOMPANIJE
..........8
2.
TRANSNACIONALNE KOMPANIJE I NIVO NOVIH
STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA
..........................................18
2.1. Pojam i trendovi stranih direktnih investicija.................................24
2.2. Faktori stranih direktnih investicija................................................31
3.
UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA
EKONOMSKI RAST I RAZVOJ
..................................................... 33
3.1. Prednosti stranih direktnih investicija............................................35
3.2. Rizici stranih direktnih investicija..................................................37
ZAKLJUČAK
............................................................................................39
LITERATURA
...........................................................................................42
PREGLED TABELA I GRAFIKONA
....................................................43
1
UVOD
Težnja ka razvoju, novim otkrićima i napretku je oduvek pokretala
čovečanstvo. Želja za znanjem i usavršavanjem je ono što čini ljudski duh
neuništivim. Nažalost, i pohlepa je stara koliko i civilizacija i stalna je pratilja svakog
novog poretka, pa i ovog obeleženog globalizacijom, globalnim tržištima i globalnim
delovanjem na svim nivoima. Nikada kao u prošlom veku nije bilo toliko otkrića u
elektronici, informatici, tehnici. Razvoj informacione tehnologije, transporta učinio je
svaki deo planete dostupnim. Vlasnici kapitala uvideli su svoju šansu i iskoristili je,
političari takodje, i tako je pokrenut talas globalizacije. Nemoguće ga je izbeći, pa
ostaje samo da naučimo da plivamo ili ostanemo nasukani na nekom izolovanom
pustom ostrvu. Bogate zemlje imale su odlične instruktore plivanja, a mi mali
moramo kao i uvek tokom istorije da se žestoko borimo. Globalizacija, hvaljena i
kritikovana, naša je stvarnost. Zato je neophodno dobro se upoznati sa svim faktorima
koji je uslovljavaju, sa svim prednostima i manama i sve to okrenuti u svoju korist.
Sam termin pojavio se još 1940.-tih godina prošlog veka 1961. godine reč
globalizacija korišćena je u u Websterovom rečniku
American Enlish
. Označava
potpuno ukidanje prepreka u međunarodnoj ekonomskoj razmeni, slobodno kretanje
ljudi, roba i kapitala uz delovanje integrativnih snaga. “Globalizacija je process
ekonomskog, socijalnog, kulturnog i političkog delovanja koje prevazilazi granice
nacionalnih država”, ističe profesor Petković. Pojam se danas često koristi ali
uglavnom označava proces povezivanja savremenih društava sa mnogim
protivurečnostima. Uz mnoge prednosti proces globalizacije je izazvao mnoge
negativne efekte na svetskoj ekonomskoj sceni. Jaz između bogatih i siromašnih je
postao toliko veliki da izgleda kao da ga je nemoguće preskočiti, siromaštvo i u
razvijenim i u nerazvijenim zemljama raste, jer se smanjuju prihodi, socijalna
sigurnost kao i izdvajanje za najsiromašnije. Nezaposlenost postaje ogroman problem
za sve zemlje sveta. Otud i potreba da se ovaj fenomen dobro upozna kako bi se
uhvatio korak sa vremenom.
Problemi svetskog ekonomskog razvoja i međunarodni ekonomski odnosi su
istovremeno i problemi egzistencije ogromnog dela čovečanstva, problemi koji sobom
nose i sasvim određene političke, socijalne, duhovne i opšte ljudske trajne posledice,
što danas izbijaju u prvi plan ljudskog društva, ne samo nerazvijenih zemalja, već i
visoko razvijenih, industrijalizovanih zemalja. Ovi problemi, zbog njihove životne
2
odnosa u svetu. Odnosi između država se mogu uređivati u celini ili po pojedinim
pitanjima, po parovima država (bilateralno) ili uz učešće više država (multilateralno).
Ono što danas pretenduje da bude svetski poredak, u stvari je transnacionalni
poredak, to jest, poredak grupe razvijenih zemalja. Taj transnacionalni poredak nije ni
konzistentan zato što neke odnose uopšte ne reguliše (međunarodna kretanja
kratkoročnog kapitala, sa kojim može da se razori svaka država) ili pokušava da ih
reguliše na konfliktan način u odnosu na druga rešenja (nacionalni tretman stranih
direktnih investicija u odnosu na nacionalni suverenitet).
Takav nekompletan transnacionalni poredak je većini zemalja nametnut.
Nacionalne strategije razvoja su sve manje moguće, a sve je više tvrdnji da je sve
manje potrebe za nacionalnim strategijama i makroekonomskim politikama za
njihovo ostvarivanje. Institucije i mehanizmi transnacionalnih kompanija predodre-
đuju i razvojnu i makroekonomsku politiku.
Poslednje dve decenije 20. veka dobijaju karakteristiku koja se ne može
jednostavno objasniti povećanim intenzitetom protoka robe, kapitala i radne snage tj.
povećanom internacionalizacijom u globalnim razmerama, koja se identifikuje kao
globalizacija. U dubini svoje suštine globalizacija je proces koji ima prave nosioce ili
unutrašnje porive koji čine ovaj proces objektivnim i nužnim, a to su naučno-
tehnološki poredak, informacione tehnologije, delovanje transnacionalnih kompanija i
tendenciono opadanje profitne stope, usavršavanje saobraćajnih sredstava, sve veći
broj malih otvorenih privreda, internacionalizacija finansijskih tržišta.
U svetskoj privredi transnacionalne kompanije su sve više nosilac aktivnosti i
alociranja proizvodnih činilaca. Apsolutna sloboda kretanja ljudi, roba, ideja, usluga,
znanja i kapitala je ideal transnacionalnih kompanija kao nosioca procesa
globalizacije. Važna karakteristika transnacionalnih kompanija jeste znatan stepen
njihove autonomije. Ove kompanije ne samo što imaju šire mogućnosti i veći
manevarski prostor od nacionalno orijentisanih kompanija, već izmiču i kontroli
država i međunarodne zajednice i teže da se osamostale.
Transnacionalne kompanije nisu vezane za jedno tržište ili specifičnu
tačku investiranja. Njihovo područje aktivnosti je dispergovano na širokom
geografskom planu. Izlaskom ovih kompanija van okvira nacionalnih granica,
metodi njihove delatnosti, razmere operacija, struktura spoljnih veza pretrpeli
su bitne promene
; u meri u kojoj razvijaju jednu specifičnu strategiju, suočene sa
4
specifičnim problemima, transnacionalne kompanije su struktura koja se ponaša
relativno autonomno prema nacionalnim ekonomskim sistemima.
Transnacionalne kompanije kontrolišu džinovske akumulacije kapitala, a
nacionalne države, čak i one veoma snažne, u podređenom su položaju, bilo kada
daju koncesije inostranom kapitalu, bilo kada daju u interesu ekspanzije svojih
sopstvenih firmi
. To ukazuje na činjenicu da su transnacionalne kompanije u odnosu
na državu u prvom planu kada je reč o konkurentskoj borbi u svetskoj privredi,
posmatrano kroz prizmu stranih direktnih investicija i njihov uticaj na ekonomski rast
i razvoj.
Transnacionalne kompanije objedinjuju razne proizvode, trgovinske,
istraživačke i finansijske aktivnosti, imaju monopol tehnologije, kapitala, marketinga.
One tim putem vladaju svetskim tržištem, najviše utiču na ponudu i tražnju i diktiraju
cene i druge uslove kupoprodaje. Ove kompanije ostvaruju povoljne uslove u
proizvodnji i trgovini, a osnovni motiv njihovog poslovanja je veći profit.
Transnacionalne kompanije su giganti, čije se ponašanje mora dobro upoznati da bi se
moglo s njima uspešno poslovati. Krajem osamdesetih godina, vrednost njihove
proizvodnje u inostranstvu premašivala je 2/3 izvoza svih kapitalističkih zemalja, a
obim prodaja između filijala unutar ovih kompanija, iznosio je oko 60 odsto ukupnog
svetskog izvoza.
Transnacionalne kompanije prate i jake banke, kojima pripada važna
uloga u spoljnoj trgovini. One prikupljaju i plasiraju slobodna finasijska
sredstva i proširuju finansijski potencijal privrede
. One obavljaju poslove
međunarodnog platnog prometa, daju garancije, daju i uzimaju kredite i vrše transfer
novca i kapitala, finansiraju i na taj način stimulišu izvoz.
Pojava i uspon transnacionalnih kompanija, kao sve značajnijih subjekata
međunarodnih ekonomskih odnosa, neretko važnijih i od samih država, jeste jedno od
najvažnijih obeležja ekonomske globalizacije.
Svoju globalnu moć transnacionalne kompanije ostvaruju putem kontrole
tri najznačajnija tržišta
:
tržišta roba i usluga, finansijskog tržišta i tržišta
informacija
. U svim zemljama gde deluju TNK, preko ovih tržišta se ostvaruje
efektivna kontrola proizvodnje, robnih tokova, cena, štednje i investicija, ali i
neekonomskih procesa (politički, kulturni, ideološki itd). U toj činjenici treba tražiti
najvažnije razloge pružanja otpora prisustvu transnacionalnih kompanija u
nerazvijenim zemljama, čak i kada je ono zbog ekonomskih razloga dobrodošlo.
5
njihove odluke. Sila koja najviše voli «razvoj dužničke ekonomije». Tu je i MMF i
Svetska banka čija pomoć nerazvijenim ima prividan karakter.
U trećem poglavlju, koje je ujedno i težišno poglavlje ovog završnog rada,
predstavlja se neoliberalizam kao instrument sve bržeg stvaranja bogatstva i njegovog
koncentrisanja u rukama najbogatijih. Traži se najjeftinija radna snaga i zone
najmanjih socijalnih izdataka. Drastično se smanjuju socijalna davanja i pomoć
nerazvijenim zemljama. Država se razgrađuje, a građanin je bez zaštite izložen
socijalnim rizicima. Društvo se približava «modernom varvarstvu». Kulturni, etički i
nacionalni sukobi bukte kao odgovor na pretnje «globalizacije odozgo». Strane
direktne investicije mogu pomoći da se poboljša pristup savremenim tehnologijama i
upravljačkim znanjima kao i pristup međunarodnim distributivnim kanalima. Sem
toga, strateški inostrani investitori mogu pomoći da se reše problemi korporativnog
upravljanja u privatizovanim preduzećima. Empirijski podaci pokazuju da preduzeća
sa inostranim učešćem pokazuju iznadprosečne stope rasta produktivnosti i
profitabilnosti. Zatim, SDI u zemljama u tranziciji uglavnom su bile predominantno
izvozno orijentisane. Preduzeća sa inostranim učešćem su imala iznad proporcionalni
udeo izvoznih prihoda u ovim zemljama. Na taj način strane direktne investicije su
pomogle da zemlje steknu sposobnost sticanja inostranih deviznih sredstava (deviza) i
da na kraju smanje svoju zavisnost od priliva stranog kapitala. U prvim godinama
tranzicije, značajan deo stranih direktnih investicija priliva bio je povezan sa
privatizacijom državnih preduzeća. Kako se privatizacija približavala kraju, ovaj izvor
priliva stranih direktnih investicija je presušio. Relativno povoljno stanje ljudskog
kapitala pruža perspektivu naprednijim zemljama u tranziciji da ostvare porast učešća
u intra industrijskim granama koje karakteriše visok stepen znanja i kvalifikovane
radne snage. Razmatranje se završava sa ukazivanjem na prednosti i rizike stranih
direktnih investicija, kao i njihov uticaj na ekonomski rast i razvoj u uslovima
globalizacije.
U zaključku se daje rezime međunarodnih tokova kapitala, gde su i kuda idu
strane direktne investicije u uslovima globalizacije?
7
