ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ
ДРУГИ ЦИКЛУС СТУДИЈА
СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ РАЗРЕДНА НАСТАВА
ТРАДИЦИОНАЛНЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ У НАСТАВИ
МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ
Семинарски рад из предмета Методика наставе музичке културе
Н А С Т А В Н И К С Т У Д Е Н Т
Доц. мр Радиша Рачић Горан Дедић
Број индекса: MРН 1 112/17
Бања Лука, јун 2018. године
1. Традиционална народна пјесма
Појам народна пјесма подразумијева ,,анонимног ствараоца у поређењу са
професионалном, умјетничком поезијом и музиком чији су нам ствараоци добро познати,
а њихова дјела заштићена ауторским правом“ (Девић, 1975, стр. 1). Поезија и музика су,
како истиче чувени српски етномузиколог Драгослав Девић, сједињене у народном
стваралаштву. У пракси је уобичајен назив народна пјесма, али се у етномузиколошкој
литератури срећу и термини „попевка“, „напев“ и „песма“ (Ibidem, стр. 1).
У народу је већ познато да народну пјесму ствара даровити, али непознати
појединац. Прави аутор народне пјесме се не може дознати, а народ је прихвата (или не
прихвата), бирајући тако оне најљепше и најкарактеристичније. Оваквих појединаца није
мало и чврсто су везани за своју средину, те се сматрају њеним ,,гласовима народа“.
Преносећи се ,,од уста до уста“ и ,,с кољена на кољено“, усменим путем, она се често
мијења и расте, добијајући тако обиљежје многих пјевача, те постаје колективна својина
једне друштвене заједнице. Према томе, из народне, односно, колективне пјесме,
произилазе сва њена обиљежја: анонимност, варијабилност, усмено предање.
Свака народна пјесма је у почетку индивидуална творевина, а затим колективна,
путем преношења и препјевавања. Каткада, нова пјесма настане у колу – ору. На већ
познату мелодију играчи/пјевачи пјевају стих по стих и на тај начин испјевају заједничку
пјесму. Та пјесма по својој мелодијској линији остаје иста, а њен текст се надограђује.
Као таква се преноси у друге крајеве гдје ће поново бити препјевана, промијењена према
приликама, извођачима, њиховој надарености и способностима. Велики број таквих
пјесама, са различитим текстовима, а истим напјевима настало је у
„Козарачком
колу“/„Густом колу“
и потекао је из заједничког стваралачког импулса неколико
појединаца.
Када се нове пјесме „спјевају“, стварају, поставља се питање шта се догађа с
напјевом. Истраживање етномузиколога потврђује мишљење да у народу има много
више текстова него мелодија којим се ови текстови пјевају. Велики број текстова изводи
се на један или више устаљених мелодијских модела. Тако је у појединим подручјима и
код одређених категорија пјесама, посебно код обредних. Међутим, народна пјесма, њен
текст и мелодија подложни су сталној промјени. Прелазећи из једне у другу етничку
средину, из једног у други социјални слој и преносећи се са кољена на кољено, текст
заједно са својом мелодијом доживљава мање или веће промјене. Чињеница је и то да је
једном отпјевана пјесма уникат и више се не може поновити, чак ни кад исту пјесму
одмах понови исти пјевач. У овоме видимо оправдање и основу за појаву сличних
народних пјесама, тзв. варијанти, за које је Вук Караџић рекао: „Исто то само мало
другачије“.
Ако издвојимо и посматрамо само мелодије, упоређујући их, појавиће се ове
могућности:
мелодија је у основи заједничка, али има више различитих садржаја − текстова,
више различитих мелодија, а у основи исти садржај – текст,
различите мелодије одвојене и по настанку и у извођачкој пракси и два различита
садржаја, такође самостална и независна, спајањем стварају нову, сложену
„попевку“ као резултат синтезе двију раније формираних „попевки“ (Ibidem, стр.
8 - 10).
Према Девићу, спојени различити „напеви“ и садржаји често мијењају и своју
функцију. Наиме, један „напев“ са својим садржајем постаје нека врста рефрена, другом
„напеву“ и садржају. Ова појава позната је као музичка контаминација или, другим
ријечима, то је специфично међусобно прилагођавање двију различитих и самосталних
4
„попевки“. На тај начин се ствара нова сложена „попевка“ која је честа појава у изузетно
прометним крајевима гдје се укрштају „попевке“ многих подручја.
У зависности од намјене и садржаја текстови народних пјесама су разврстани у
више група. Прву подјелу је дао Вук Караџић подијеливши све наше народне пјесме на
епске (мушке) и лирске (женске), које се гранају на многе врсте и подврсте. Због
разноликости лирских пјесама и напјева којим се пјевају, њихова класификација по
врстама је отежана, тим прије што се неке пјесме могу уврстити у двије различите
категорије. Такве су, на примјер, обредне које су по садржају сличне љубавним. Многе,
током времена, промијениле су своју првобитну функцију, тј. пјевају се и у другим
приликама, а не само уз какав обред или обичај.
Народној лирици припада већина наших народних пјесама. За њу је
карактистично да представља израз свакидашњег човјековог живота и рада. Према томе,
можемо говорити о више облика народне лирике, почевши од најстарије - обредне, па до
тзв. љубавне.
Постоји и другачији начин подјеле пјесама у којима се полази од календара или,
чак, од датума када се пјесме у народу пјевају. Према овој подјели, све народне лирске
пјесме и игре уз пјевање, током године, сврставају се у двије групе:
1. календарске лирске пјесме и игре и
2. некалендарске лирске пјесме и игре.
Календарске, пјесме прве групе, везане су за годишња доба. Најпознатије пјесме
зимског циклуса јесу коледарске пјесме и игре, а код Срба Крајишника се пјевају и тзв.
вучарске пјесме које пјева поворка мушкараца идући кроз село и носећи кожу убијеног
вука, испуњену сламом, окићену паприком, тежином и звонцима (Ibidem, стр. 15). Пјесме
прољећног циклуса различите су намјене. По М. Васиљевић, ту најчешће спадају:
лазаричке пјесме које се пјевају недељу дана прије Васкрса и оне су најбројније,
ђурђевданске за Ђурђевдан, а на Јеремијин дан − јеремије. Пјесме љетњег циклуса су
разврстане по намјени и садржају. По народном вјеровању најбољи знак да је љето
почело је ројење пчела, те се с разлогом пчелске или пчелиње пјесме пјевају приликом
ројења пчела. Сродне лазаричким и коледарским пјесмама, по намјени својих текстова,
јесу краљичке пјесме. И оне су као и све обичајне и обредне пјесме у сталном процесу
трансформације највише због сукоба са црквеним властима и прилагођавања времену и
крају гдје су се изводиле. Постоји разлика како у облачењу извођача, тако и у броју
учесника. Додолске пјесме и игре се изводе у вријеме љета како би, по народном
вјеровању, пала киша. У додолске пјесме убрајају се и крстоношке пјесме које су везане
за заједничке славе цијелога села. Љетни циклус затвара се жетварским пјесмама које су
везане за поједине моменте у току рада на пољу (Ibidem, стр. 25). Пјесме јесењег циклуса
су берачке и сједељачке пјесме и најмање су сачувале своју обредну функцију.
Сједељачке или прелске пјесме спадају у календарске, јер се пјевају у јесен и зиму у
мирно доба године када се обично и праве сједаљке. То су често љубавне пјесме,
љубавног садржаја, а посебно се издвајају „припојке“ или „припјевушке“ са шаљивим и
локалним љубавним мотивима. У својеврсном јединству са плесом, глумом и другим
елементима обреда, пјевање је у прошлости имало велики, могло би се рећи –
егзистенцијални карактер. Временом, ,,ослобађањем“ од обреда, ,,односно сопственом
десакрализацијом, оно је промијенило функцију, постајући тако само себи циљ, или
пјевање у правом смислу те речи“ (Големовић, 2006, стр. 11). Тако су пјесме посталe
саставни дио човјековог народног живота, пјевајући се у многим приликама, невезано за
обреде.
Некалендарске пјесме су карактеристичне по томе што се не пјевају у одређено
доба године, тј. не везују се за одређен датум у календару. Оне се, практично, пјевају
током цијеле календарске године. Три важна момента у животу: рођење, женидба и смрт
5
