1
1. UVOD
Sami vrh svetske trgovine i same svetske privrede predstavljaju transnacionalne
kompanije. Njihovo učešće u svetskoj trgovini se može porediti sa učešćem pojedinih zemalja.
Transnacionalne kompanije (TNK) ostvaruju rast po stopama koje prevazilaze stope rasta
mnogih zemalja. Usled njihovog delovanja nacionalni okviri su izgubili na značaju, a države
postale drugorazredni privredni subjekti. Od 100 najvecih privrednih subjekata 51 cine
kompanije, a 49 države, dok najveca transnacionalna kompanija ima veću prodaju od društvenog
proizvoda više od 150 država. Prema ovom poređenju, najveća transnacionalna kompanija u
svetu u 2000.godini bio je ExxonMobil rangiran na 45. mestu kombinovane liste zemalja i ne-
finansijskih kompanija, sa procenjenim iznosom dodate vrednosti od 63 milijarde dolara.
Veličina ove kompanije, u pogledu dodate vrednosti, jednaka je veličini država kao što su Čile ili
Pakistan. Tako velike i moćne, veće i od mnogih država, ove kompanije presudno utiču na
međunarodnu trgovinu. Najveći deo međunarodnih trgovinskih tokova se odvija posredstvom
ovih kompanija.One opredeljuju strukturu, obim i pravce odvijanja međunarodne trgovine. Više
od polovine najvećih privrednih subjekata, prema dodatoj vrednosti, činile su kompanije. Pošto
poređenje prodaja firmi i GDP-a zemalja nije konceptualno odgovarajuće, a kako je GDP mera
dodate vrednosti, to je i za firme utvrđena dodata vrednost koja je definisana kao zbir plata,
profita pre oporezivanja i amortizacije.
Nagli razvoj globalizacije poslovanja uzrokovao je porast konkurencije na
međunarodnom tržištu. Broj organizacija različite forme organizovanja se uvećavao u skladu sa
razvojem stepena poslovanja. Međutim, usled sve veće globalizacije, neophodno je izvšiti
klasifikaciju učesnika na globalnom tržištu, kako bismo imali jasniju sliku odnosa između aktera
globalnog tržišta.
Organizacje koje su prisutne na svetskom tržištu klasifikuju se prema:
Nivou tržišne angažovanosti
Veličini, imovini, dohotku, profilu, prodaji, zaposlenosti i sl.
Polazeći od eventualnog pristupa i nivoa tržišne angažovanosti, Keegen je izvršio klasifikaciju
preduzeća na:
Nacionalna,
međunarodna,
multinacionalna,
tansnacionalna i
globalna.
Transnacionalne kompanije zasnivaju svoje poslovanje na kapitalu jedne zemlje koja je
zastupljena u više zemalja. Transnacionalna kompanija posluje u jednoj do pet zemalja, odnosno
ima tri od pet afilijala; afilijale učestvuju sa 5 – 15% u ukupnom obimu prodaje. Transnacionalne
kompanije karakteriše veća deventralizacija kontrole poslovanja, kao i to da svoje rukovodioce
ne regrutuju samo iz sedišta kompanije.
2
2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE TNK
Strateške odluke TNK-a donose se nezavisno od zemalja u koje se investira. Međutim
suverenitet ih ne štiti od rizika ulaganja jer zavise od tržišnih uslova i političke situacije u zemlji,
geografske rasprostranjenosti, fleksibilnosti u procesu proizvodnje, specijalizacije u proizvodnji
dobara ili komponenti, sposobnosti da se integrišu. Specijalizacija u proizvodnji TNK-a je
glavni faktor efikasnosti. Međutim zahteva se dobra koordinacija aktivnosti, savršen protok
informacija, tehnologije i ljudskih resursa između filijala kao i sposobnost da obavljaju vise
operacija istovremeno na različitim tržištima koristeći ekonomske razlike u cenama, uslovima
proizvodnje, resursima i poreskim regulativama.
2.1 Faze razvoja i organizacioni oblik tnk
Transnacionalne komapnije prolaze kroz 5 faza:
1. Izvozne aktivnosti pretežno domaćih preduzeća, čime se osvajaju nova tržišta u svetu
povezivanja sa lokalnim dilerima i distributerima.
2. Sama kompanija preuzima te aktivnosti.
3. Kompanija počinje obavljati poslove marketinga, prodaje i ostalih funkcija na inostranom
tržištu.
4. Kompanija dominira na stranom tržištu, s potpunim poslovnim sistemom uključujući
istraživanje, razvoj i inženjering.
5. Svi su u kompaniji zaposleni lokalno, funkicje kompanije nisu više vezane za zemlju
porekla, stvaraju novi sistem vrednosti čiji su nosioci menadžeri kompanije koji posluju u
celom svetu.
Transnacionalne komonanije se javljaju u tri osnovna organizaciona oblika i to:
1. Vertikalno integrisane (rudarstvo, energetika, prerađivačka industrija)
2. Horizontalno integrisane su one kada kompanija ima iste vrste pogona u različitim
zemljama.
3. Konglomerati su kompanija koje imaju diversifikovane poslove u različitim delatnostima
i granama proizvodnje.
4
finansijski sistem u bliskoj vezi sa bankarskim sistemom kao u SAD nego u finansijskim
sistemima zemalja u razvoju. Uprkos padu priliva SDI u razvijenim zemljama najveći deo SDI
otišao je članicama Evropske unije.Njihova vrednost iznosila je 503 milijardi dolara.Priliv u
Aziji u 2008.godini je iznosio 388 milijardi dolara.Godina 2008 je bila izuzetno korisna i za
Afriku, pogotovo kada govorimo o prilivu stranih direktnih investicija, koje su iznosile 87
milijardi dolara.To je rekord u istoriji.Investicije transnacionalnih kompanija u najsiromašnijim
zemljama mogu imati negativne efekte, jer povećavaju nejednakost.
4. ULOGA TRANSNACIONALNIH KOMAPNIJA U
MEĐUNARODNOJ PRIVREDI
Povećanje vrednosti prodaje
Međunarodni politički uticaj TNK ostvaruju mešanjem u međunarodne odnose dveju država i u
odnose imeđu država i međunarodnih organizacija. Uticaj ostvaruju preko instrumentalizovanih
država, međunarodnih poslovnih organizacija i neformalnih političkih grupa, a krajnji objekti
uticaja su države i međunarodne organizacije. Suverenitet država i politički značaj TNK su
obrnuto proporcionalne kategorije – ako suverenitet država opada, uticaj TNK se povećava i
obrnuto. Najčešći vid poslovanja TNK je u formi stranih direktnih investicija. Strane direktne
investicije su danas najbolji metod finansiranja spoljnog duga, naročito u zemljama u razvoju,
koji može da bude vrlo visok i održiv. Ustanovljeni su pozitivni efekti SDI na zemlju domaćina
koji mogu značajno da poboljšaju performanse jedne privrede: transfer znanja i tehnologije,
povećanje produktivnosti i konkurentnosti, povećanje izvoza, naročito u zemlju iz koje
investicije potiču. Tranzicione zemlje mogu iskoristiti prednosti novih tehnologija i znanja koje
sa sobom nose SDI jer su relativno razvijene i imaju obrazovnu radnu snagu.
Potrebno je napraviti razliku između dva tipa stranih direktih investicija.
Horizontalne SDI su vrsta ulaganja koja ima za cilj osvajanje tržišta zemlje domaćina i
kada je proizvodnja u toj zemlji isplativija nego izoz iz zemlje porekla.
Vertikalne SDI su umserenje ka minimiziranju troškova proizvodnje multinacionalnih
kompanija, kada se vrši odabir lokacija za svaku kariku proizvodnog lanca u cilju
smanjena ukupnih troškova.
Mnogobrojni faktori kao što su veličina tržišta, trgovinske restrikcije i transportni troškovi, imaju
različite efekte na horizontalna i vertikalna ulaganja. Postoji dosta argumenata da su horizontalne
SDI preovalđujuće. Ipak, u zadnje vreme priliv SDI u zemlje u razvoju je bio pretežno karaktera
vertikalnih ulaganja. Istraživanja pokazuju da su veličina tržišta i blizina zemlje investitora
najvažnije determinante SDI.
Nizak nivo razvijenosti institucija, slaba vlada jedne zemlje na investitore imaju isti uticaj kao i
porez na investicije. Nasuprot uravnoteženom mišljenju da niska cena radne snage ima značajan
uticaj na investitore, studije ukazuju da je nivo osposobljenosti, obučenost radnika mnogo bitniji.
Kvalifikovanje radne snage jedne zemlje privalči industrije sa visokim tehnolgijama, što jebio
slučaj sa Centralnom i Istočnom Evropom, gde je cena rada bila niža nego u ostalim delovim
Evrope, tako da je ostvaren visok nivo investicija, pre svega iz Austrije i Nemačke. Matične
