Наставни предмет:
Социологија
ТРАНСФОРМАЦИЈА МЕНАЏМЕНТА
Семинарски рад
Предметни наставник:
Студент:
Доц. Др Слободан Вуксановић
Милан Ђорђевић
003-26
Београд, 2015
1
економија, Веб економија, економија знања, друштво знања,
постиндустријско друштво, доба дисконтинуитета, доба неизвесности,
трећи талас, и сл. Информације и пораст знања постају све више кључни
развојни, економски и менаџмент ресурси. У ери дигиталних технологија
налазимо се око три деценије, а Интернет и Интранет окружење мења из
темеља начине пословања.
Да би организација у таквим условима била успешна, она мора
у своју структуру да угради: управљање променама, организовано
напуштање свега што ради, али и способност да креира ново.
Свака организација захтева стално унапређење свега што ради
(каизен како га називају Јапанци);
Свака организација мораће да научи да искоришћава, тј. да разрађује
нове примене из сопственог успеха (пример, начин на који је
јапански произвођач електронске робе широке потрошње развио
један производ за другим, разрађујући једно те исто америчко
достигнуће – магнетофон).
Свака организација мора да научи да иновација може и да треба да
се организује као системски процес.
Одговор на убрзање промена, у средини у којој предузећа
обављају своју пословну и ширу друштвену мисију, које имају све више
дисконтинуелни карактер, траже од менаџера да буду трансформациони
лидери, тј., да имају способност креирања визије, мисије, циљева,
политике и стратегија и њихове имплементације, постижући при том
значајно већу општу вредност за потрошаче и крупне трансформационе
заокрете у кратком року.
Сасвим је сигурно да пословање предузећа у условима
дисконтинуитета захтева преиспитивање досадашње теорије пословања.
Теорија пословања има три битна дела која морају бити у средишу
менаџмента:
Претпоставке о средини предузећа: друштва и његовој структури,
тржишту, потрошачима и технологији;
Претпоставке о специфичној мисији организције, и
4
Претпоставке о језгру (суштини) компетентности потребне да се
оствари организациона мисија.
Данас постоји општа сагласност теорије и праксе менаџмента да питање:
Како управљати променама и које методе еволутивних и/или
револуционарних промена примењивати?, постаје централно питања
менаџмента.
2. МОДЕЛИ СТРАТЕГИЈСКИХ И ОРГАНИЗАЦИОНИХ ПРОМЕНА
Модел еволутивних промена доживео је своју пуну афирмацију у
периода до 60-их година 20-ог века. До тада је, као што је познато,
пословна средина организације била релативно стабилна, а промене су
биле споре, предвидљиве на бази екстраполације прошлих трендова и
дешавале су се постепено, корак по корак. Еволутивно или инкрементално
понашање оганизације усмерено је на минимизирање одступања од
историјског понашања како унутар организације, тако и односа
организације и њеног окружња. Промене нису добро дошле и оне се
избегавају, а када је реаговање неопходно, акција је усмерена на очување
статус qуо-а. Решавање проблема је секвенцијално и прихвата се прво
задовољавајуће решење.
Модел еволутивних промена заснива се на прилагодљивости
организације инкременталних (малим, корак по корак) променама у
својој средини. Апликативност стратегијским променама врши се
постепено, путем парцијалних промена ниског интензитета који се обично
означавају као промене првог реда или алфа промене. То су промене
инкременталног карактера постојећег модела стратегије и организације.
Qeeun је истражујући девет великих корпорација идентификовао корене
стратегијске промене, које је назвао логичним инкрементализомом.
Менаџери достижу своје намеравано одредиште организације доносећи
одлуке логично повезане корак по корак.
Најпознатији програм еволутивних промена је, свакако, Организациони
развој (
Organization Development
), али и многобројни модели живитних
циклуса предузећа. Организациони развој представља скуп метода и
техника који примењују интерни, а чешће екстерни експерти, познати као
5
