Kao što navodi Vladimir Vuletić (2009) u svakodnevnom govoru terminom globalizacija
označava   se   porast   obima   međunarodne   trgovine,   širenje   kapitalizma,   transnacionalna
organizacija proizvodnje, ujednačavanje stilova života u različitim zemljama, stvaranje i
poštovanje međunarodnih političkih i pravnih standarda itd. Savremeni talas globalizacije
ima ubrzani ritam i u njemu dominira proces sve gušće povezanosti i međuzavisnosti. On je
nastao pod uticajem ubrzane tehnološko-informatičke revolucije i usponom sve moćnijih
transnacionalnih i nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih institucija. Zapravo, sve veća
integracija tržišta sveta koja je proizišla usled sve veće prisutnosti liberalizacije kretanja
robe, kapitala, usluga, ljudi dovela je do ubrzanog razvitka trgovine i otvaranja tržišta. Jedna
zemlja svakako nije samodovoljna i sposobna za proizvodnju svega što joj je potrebno, a još
manje   može   sve   to   da   proizvodi   po   najpovoljnioj,   najnižoj   ceni.   Stoga,   potrebno   je   na
velikom   tržištu   sveta   naći   delove   i   komponente   koji   su   napravljeni   bolje   i   jeftinije   i
investirati kapital i tehnologiju tamo gde su produktivniji kako bi država imala sve potrebne
inpute  i  zadržala  konkurentnost.  Dakle,  razvoj  svetskog  tržišta  doveo  je  do  toga  da  se
vrednost proizvedenih roba unutar nacionalnih privreda meri upoređivanjem sa cenama na
svetskom   tržištu,   te   stoga,   ona   zemlja   koja   proizvodi   uz   najniže   troškove   proizvodnje
ostvaruje   najveću   dobit   na   svetskom   tržištu.   Svaka   zemlja   treba   da   se   opredeli   za
proizvodnju onoga što joj najbolje uspeva i razmenjuje te proizvode za druge kako bi se u
globalnoj ekonomiji postigla najefikasnija raspodela resursa i najviši nivo proizvodnje i
rasta u svim zemljama. Ovde se govori o uspostavljanju globalne kulture koja inspirisana
inovacijama, idejama, znanjima proizvodi najbolji mogući ishod za celi svet pod uslovom da
je raspodela pravična. Međutim, ovaj internacionalni fenomen sa sobom nosi i rizike.

Pretpostavka da povećana efikasnost, koju globalizacija pruža, dovodi do privrednog rasta
svake zemlje, podizanja nacionalnog nivoa, pa samim tim smanjenja siromaštva, nije u
potpunosti istinita. Kao i za sve na svetu, i ovde postoji opcija skretanja sa puta. Naime,
jedna od najvećih kritika ovog procesa je činjenica da do pravilne raspodele dohotka nije
došlo. Trgovina, koja je trebalo da doprinese kako bogatim tako i siromašnim, nije uspešno

rešila ovo pitanje. Antiglobalisti tvrde da je srednja klasa u potpunosti nestala i da zapravo
broj siromašnih raste, dok se ambis između bogatih i siromašnih još više povećao. Ova
činjenica zahteva, zapravo, da se reformiše međunarodni ekonomski sistem. Za uspešno
uvođenje novog poretka razvijene zemlje bi morale da obezbede još povoljniji tretman za
zemlje u razvoju, obezbede veće investicije i ozbiljno rade na otpisu zaostalih dugova. Kao
najvažniji igrač u tom procesu pojavljuje se Svetska trgovinska organizacija. Ova institucija
je zapravo čuvar trgovinskog procesa, i njen zadatak svakako postaje sveobuhvatniji jer joj
sledi aktivna uloga u procesu globalizacije svetske privrede i borba protiv antiglobalista.

Najotvoreniji sukob sa globalizacijom vode male nerazvijene zemlje. Naime, neke od njih
padnu u klopku siromaštva i nemoćne su da se izbave, dok druge globalizacija zaobiđe.
Njihova slabo razvijena ekonomija ih onemogućava da se bore sa velikim multinacionalnim
kompanijama čiji kapital često prevazilazi njihov državni, pa samim tim nemaju dovoljno
instrumenata da se izvuku iz zavisnog položaja u koji upadaju. Distribucija efekata trgovine
neproporcionalno odlazi bogatim zemljama i imućnim pojedincima i stranim rezidentima
unutar siromašnih zemalja. Obim međunarodnih investicija koje najsiromašnije zemlje
primaju konstantno opada i često imaju problema sa begom kapitala, pretnjama gubitka
kulturnog i nacionalnog identiteta i neusklađenom brzinom promena koje im svet nameće.

Prema izveštajima Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (u daljem tekstu UNDP)   1996-
2003.godine samo 5 milijardi od 23 biliona dolara svetskog GDP-a potiče iz zemalja u
razvoju, iako u njima živi gotovo 80% svetskog stanovništva. Dohodak 20% najsiromašnijeg
svetskog stanovništva u globalnom dohotku pao je sa 2,3 na 1,4% u poslednjih dvadeset
godina, dok je udeo 20% najbogatijih porastao sa 70 na 85%. To je udvostručilo odnos
udela najbogatijih i najsiromašnijih sa 30:1 u 1960. godini na 74:1 u 2001. godini. Imovina
358 svetskih milijardera premašila je ukupne godišnje prihode zemalja u kojima živi 45%
svetskog stanovništva… Tako su 1998.godine nekretnine trojice najbogatijih ljudi na svetu
bile veće od zajedničkog GDP-a 48 najnerazvijenijih zemalja u kojima živi 600 miliona ljudi.
Jaz u prihodu po stanovniku između industrijskih zemalja i zemalja u razvoju utrostručio se
sa 5700$ u 1960.godini na 15.000$ u 1995.godini. Da bi se uspostavila pravična i efikasna
pravila   igre   potrebno   je   da   se   razvijene   zemlje   međusobnim   dogovorima   usklade   sa
siromašnim   i   kroz   interakcije   ponude   tržištu   zemalja   u   razvoju   direktne   i   indirektne

politikama svojih filijala; donosi i primenjuje poslovne strategije u proizvodnji, marketingu,
finansijama i drugim funkcijama koje prevazilaze nacionalne granice, postajući globalne –
orijentisane na ceo svet.

Svoje definicije transnacionalne kompanije daju i međunarodne

organizacije (OECD, MMF, Svetska banka, UN) koje statistički prate i proučavaju aktivnosti
ovih   kompanija   u   svetskoj   privredi.   Tako   je,   na   primer,   OECD   definisao   da   su
transnacionalne   one   kompanije   ili   druge   poslovne   jedinice   u   privatnom,   državnom   ili
mešovitom vlasništvu koje su osnovane u različitim zemljama i povezane na takav način da
može jedna (ili više njih) da u značajnoj meri utiče na aktivnost drugih, pre svega, u pogledu
raspodele znanja i resursa. Prema UNCTAD-ovoj definiciji, transnacionalne kompanije su
inkorporirana   ili   neinkorporirana   preduzeća   koja   se   sastoje   od   matičnih   preduzeća   i
njihovih filijala u inostranstvu. Prema definiciji Ujedinjenih Nacija (UN) transnacionalna
kompanija je ona koja ima filijale ili grane u najmanje dve zemlje, stvara sistem upravljanja
kako   bi   se   osiguralo   sprovođenje   zajedničke   strategije   i   politike   i   povezuje   sve   oblike
zavisnih filijala koji su u međusobnoj interakciji.

3. Osnovne karakteristike transnacionalnih kompanija

Strateške   odluke   TNK-a   donose   se   nezavisno   od   zemalja   u   koje   se   investira.   Međutim
suverenitet ih ne štiti od rizika ulaganja jer zavise od tržišnih uslova i političke situacije u
zemlji, geografske rasprostranjenosti, fleksibilnosti u procesu proizvodnje, specijalizacije u
proizvodnji   dobara   ili   komponenti,   sposobnosti   da   se   integrišu.     Specijalizacija   u
proizvodnji   TNK-a   je   glavni   faktor   efikasnosti.   Međutim   zahteva   se   dobra   koordinacija
aktivnosti, savršen protok informacija, tehnologije i ljudskih resursa između filijala kao i
sposobnost   da   obavljaju   vise   operacija   istovremeno   na   različitim   tržištima   koristeći
ekonomske razlike u cenama, uslovima proizvodnje, resursima i poreskim regulativama.

Root, Franklin R., International Trade and Investments, South-Western Publishing Co., Cincinnati, Ohio, 1990, p.

583.