I УВОД
Транспортно осигурање, које је и прво осигурање које се помиње у
историји, спада међу најсложеније, а уједно је једна од најважнијих грана
делатности из области осигурања. За време транспорта, имовина (превозно
средство и роба) је у непрекидној опасности, изложена је разним врстама ризика од
природних сила, техничких недостатака или мана, па до људских грешака које су
продукт незнања, немарности, нехата и сл. Транспортно осигурање је област
осигурања коју чине осигурање превозних средстава, осигурање робе у превозу,
осигурање од одговорности возара и осигурање других интересакоји се појављују у
транспорту. Као и све врсте имовинског осигурања,транспортна осигурања имају
обештећујући карактер, са свим што из тога произилази.
Транспортно осигурање је прва врста осигурања која се помиње још пре
наше ере. Родски закон садржао је одредбу да штете које настају избацивањем
терета у море, за спасавање брода и остале имовине, имају сносити сви учесници у
дотичном поморском подухвату. Одредбе Родског закона прихватили су Грци и
Римљани, а унете су и у модерне законе, наравно, прилагођене духу нашег времена.
Најстарији, истина примитивни облици транспортног осигурања и сношења ризика
на рекама потичу из Кине још 3000 година пре нове ере, односно Вавилона пре
више од 2000 година пре нове ере. Да би лакше савладали тешкоће транспорта робе
реком Јангце, кински трговци су се удружуивали и договорили да робу распоређују
по свим чмцима, тако да ни један трговац у свом чамцу није имао сву робу, него
само један део. У Старом Риму се уместо ризика или заједничког сношења ризика
јавља преношење ризика.Ово је регулисано уговором о Поморском зајму. Бродар је
узимао зајам за брод и опремање брода, укључујући и набавку робе, уговарајући да
ће, уколико подухват успе, вратити зајам са високом каматом, а ако брод на
путовању пропадне нема обавезу да плати зајам. Први уговори јављају се почетком
XIV века у Италији. Поједини трговци су почели да уз накнаду од бродовласника
или власника робе преузимају у осигурање дeo вредности брода или робе, а пошто
је осигурање била њихова професионална делатност, прихватали су у осигурање
већи број делова бродова и роба и на тај начин код себе дeлимично изједначавали
ризик. Сматра се да је најстарији закон о осигурању на свету дубровачки закон из
1568. године, познат под називом”Уредба о осигуравачима”. Са развојем трговине
на копну и мору, развијало се и транспортно осигурање. Модерни систем
поморског осигурања везан је за лондонски “Lloyd`s”.Он представља синоним
организације за осигурање и реосигурање. Ова водећа осигуравајућа кућа у свету је
израдила низ правила и норми по којима се спроводи целокупно поморско
осигурање у свету. за поморски транспорт.
II ВРСТЕ ТРАНСПОРТНОГ ОСИГУРАЊА
Постоје више подела транспортног осигурања. Из разлога што осигурање има
врло широк домен, постоје различити критеријуми, а најчешћи су: предмет
осигурања (каско, карго,одговроност возара), вид транспорта – место настанка
ризика (поморско, копнено, речно, ваздушно, комбиновано осигурање, осигурање у
цевном и ПТТ транспорту), време трајања осигурања (појединачно и генерално),
простору – тржишту (домаће и међународно),степену обавезности (обавезно,
добровољно), валути (динарско и девизно). Овде ћемо објаснити само каско, карго
и осигурање од одговорности, будући да су остале поделе знатно
јасније. Осигурање робе за време транспорта (карго) – подразумева осигурање робе
која је за време транспорта изложена различитим ризицима, док осигурање
транспортних средстава (каско) – осигурање бродова и других пловила од
опасности којима су изложени за време пловидбе (удар, судар, пожар, потпнуће,
наседање), а у осигурање се укључују: бродске погонске машине од ризика лома
који није последица дотрајалости, замора материјала или неодржавања.
Ваздухоплови се осигуравају од опасности у вези са летом и нормалном
експлоатацијом. Могу се осигурати и пробни летови, акробатика или учешће на
такмичењу, али то мора бити посебно уговрено. На сличан начин могу се осигурати
и друга транспортна средства у експлоатацији. Што се тиче осигурања од
одговрности оно подразумева осигурање возара од одговорности за штету на роби
примљеној на превоз; осигурање од одговроности бродова за штете нанете трећим
лицима, осигурање од одговроности власника ваздухоплова за за штете нанете
трећим лицима, и др.
III ТРАНСПОРТИ РИЗИЦИ
Ризик је један од битних елемената обавезног односа из осигурања. У оквиру
транспортног осигурања осигуравају се транспортни ризици. Под тим се
подразумијевају оне опасности којима су изложена превозна средства и роба за
време превоза. Из дефиниције ризика као будућег неизвесног догађаја насталог
независно о искључивој вољи осигуранилка произлазе ови битни елементи
ризика: мора се радити о догађају који мора бити будући, неочекиван и независан о
искуљивој вољи осигураника. За време транспорта роба је изложена бројними и
разноврсним ризицима. Неки су од њих су последица одвијања транспортног
процеса, док су други резултат радњи односно пропуста странака и трећих особа
или су у вези са својствима саме робе. Сви ризике се могу поделити у четири
основне групе:
1. Основни ризици су : 1. саобраћајне незгоде (судар, удар, преврнуће,
насукање, потонуће, пад летелице и сл.); 2. елементарне непогоде (олуја, снежна
лавина, таласи, поплаве, земљотреси и сл.); 3. пожар (услед непажње, несрећног
случаја, удара грома, и сл.); 4. експлозија ( екисплозија осигураног предмета, неког
другог терета чииме бива оштећена и осигурана роба и сл.); 5. разбојништво
(одузимање имовине применом силе или претњом силом); 6.отплављење робе са
палубе брода (енгл. Washing overboard ), поморска незгода када велики таласи робу
избаце са бродда, оперу са палубе.
2. Допунске ризике можемо, пак, поделити на :1. крађу и неиспоруку (које се
заједно осигуравају да неби остале празнине у покрићу); 2. манипулативне ризике
(ризике којима је роба изложена за време руковања,утовара, истовара, претовара,
лом робе, оштећење амбалаже, цурење и сл.); 3. остале допунске ризике (чија је
редовног пословања осигуравач у својим тарифама имају скалу типичних случајева
према утицају појединих фактора на ризик уз широке могућности прилагођавања
покрића према специфичностима појединог случаја. Основни елементи који су у
осигурању робе значајни за процену ризика су: осигурани предмет (врста робе,
паковање), врста превоза, осигурана релација, особине и старост транспортног
средства.
IV ТРАНСПОРТНЕ ШТЕТЕ
Под појмом штета у транспортном осигурању робе се подразумева материјално
оштећење и губици осигуране робе услед остварења осигураних ризика. У
транспортном осигурању постоје следеће врсте штета: потпуни губитак осигураног
предмета (стварни и изведени) делимични губитак и оштећење осигураног
предмета, трошкови спасавања и трошкови непосредно проузроковани осигураним
случајем, заједничке хаварије, награде за спасавање, обавезе накнаде штете трећим
лицима и трошкови констације и ликвидације штете.
Стварни потпуни губитак је потпуни материјални губитак целог осигураног
предмета. Потпуни губитак само једног дела осигураног предмета – робе не
представља стварни потпуни губитак. До стварног потпуног губитка обично долази
услед: пропасти односно уништења целог предмета (нпр. ако потоне са бродом без
могућности вађења и сл.); оштећење робе које је учинило да је престала да буде
роба одређене врсте (нпр. шећер се услед деловања воде раствори и сл. ); нестанка
осигураног предмета (нпр. ако о роби и броду на којем се она налази нема никаквих
вести 90 дана па се може сматрати да су пропали); ако је осигураник лишен
осигуране робе без могуђности да му буде враћена.
Изведени потпуни губитак је економски губитак робе за осигураника, тј.
осигурана роба и даље физички постоји, али за осигураника више не представља
никакву економску вредност.Најчешћи случајеви изведеног потпуног губитка су
они када је стварни потпуни губитак неизбежан и када су трошкови потребни за
оправку, очување и спасавање осигуране робе већи од њене вредности.
Заједничка ( генерална ) хаварија је сваки намеран и разложан ванредан трошак
и свака намерна и разложна штета коју направи односно проузрокује заповедник
брода или друго лице које га замењује, предузети ради спасавања имовинских
вредности учесника у истом поморском подухвату (транспорту робе истим
бродом). Заповедник брода чим услед одређене акција и настане штета или дође до
трошкова који се сматрају заједничком хаваријом, најави заједничку хаварију и о
томе обавести све заинтересоване стране. Након тога бродар одређује ликвидатора
заједничке хаварије ( специјализоване институције или појединци ), а од власника
робе тражи да потпише хаваријску обвезницу ( average bond ) којом се власници
робе обавезују да ће платити доприносе у заједничку хаварију, који по ликвидацији
заједничке хаварије падну на њих. Суштина је да сви учесници који су били
изложени заједничкој опасности у току поморског транспорта, поднесу сразмеран
део губитка намерно учињен ради заједничког спаса.
Хаваријска јемства - бродар или ликвидатор може од власника терета – робе
затражити да поред потписа хаваријске гаранције положи новчани депозит или
хаваријско јемство осигуравача ( General Average Guarantee). Јемство се даје без
ограничења, али се осигуравач обезбеђује узимањем контра гаранције од
осигураника, којом се овај обавезује да ће му надокнадити све износе које по својој
гаранцији буде платио преко обавезе коју има по полиси. У жељи да поједноставе
поступак бродари користе формулар “Average undertaking“ који потписује само
осигуравач а власник терета не мора да потписује хаваријску обвезницу.
Засебна партикулна хаварија је делимични губитак или оштећење осигуране
робе као непосредна последица остварења осигураног ризика, изузев делимичних
губитака или оштећења који се признају у заједничкој хаварији. Засебна хаварија се
ликвидира директно између осигуравача и осигураника.
Награда за спасавање - Уколико брод и терет који се налазе на њему дођу у
опасност да пропадну, спасилац који пружи успешну помоћ има право на покриће
стварних трошкова и на награду за спасавање. Награда за спасавање се уговара
између брода који се спасава и брода спасиоца, или се утврђује након спасавања.
Уколико се спашавани и спасилац не договоре о висини трошкова и награде,висину
одређује арбитража или суд. Награда за спасавање најчешће се третира као трошак
заједничке хаварије.
Обавеза накнаде штете причињена трећим лицима - Осигурање одговорности
брода, чамца или авиона је познато, али и власник робе може бити одговоран и
бива обавезан да надокнади штету трћим лицима. До таквих штета најчешће долази
кад се роба превози у неодговарајућој амбалажи, па услед тога дође до загађивања
друге робе, брода или околине. Одговорност за такве штете, које могу бити велике,
осигуравачи примају у покриће само изузетно.
V I 1. КОНСТАТАЦИЈА И ЛИКВИДАЦИЈА ШТЕТЕ
Трошкови констатације и ликвидације штете надокнађују се из осигурања у
потпуности и ако је штета на коју се односе покривена осигурањем. Уколико
осигураник одбије да плати хаваријском комесару трошкове констатације штете, па
се овај обрати осигуравачу, осигуравач ће платити ове трошкове и уколико штета
на коју се односе није покривена осигурањем. У трошкове констатације штете
увршћују се и трошкови продаје оштећеног предмета, а са циљем утврђивања
висине штете.
VI 2. КАУЗАЛНИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ РИЗИКА И ШТЕТЕ
Код штета се мора имати у виду каузални (узрочни) однос између ризика и
насталих штета. Код нас, у транспортним осигурањима је у примени теорија
непосредног узрока (causa proxima). Теорија непосредног узрока каже да је
осигуравач дужан да надокнади само ону штету која је непосредна последица
осигураног ризика, док за посредне последице осигураног ризика не одговара.
