~ 1 ~

1. УВОД

Тифус

(abdominalis) (грч. Τύφος – дим, вртоглавица, ентузијазам и лат. абдомен –

стомак) је акутна, инфективна и заразна болест септичног и токсичног карактера изазвана
Eberth – Gaffky – јевим бацилом, код које се у клиничкој симптоматологији испољава
нарочито тифозно стање (статус typhosus), а у патолошко – анатомском смислу долази до
стварања карактеристичних чирева у танком цреву, нарочито на местима Peyerovih плоча
и отока слезине и мезентеријских лимфних жлезда. Узрочник је бактерија Salmonella typhi,
грам негативни бацил. Оболева само човек, те је он једино и резервоар Salmonellе typhi.
Болест је типична феко – орална инфекција и може се пренети на друге директно преко
мокраће и столице оболелог или клицоноше и индиректно преко заражене воде, али и
преко риба, шкољки, поврћа у које је доспела заражена вода.

Слика 1.

Salmonella typhi

[www.stetoskop.info]

~ 2 ~

2. ИСТОРИЈАТ БОЛЕСТИ

Сматра се да је тифус болест која је била позната још далеко пре наше ере, јер се из
Хипократових и других списа из тог времена, може на основу описа симптома назирати
клиничка слика трбушног тифуса.

      У   првој   половини   XIX   века,   славни   француски   лекар   Bretonneau   указивао   је   на
чињеницу   да   је   тифусна   или   живчана   грозница   заразна   болест,   проузрокована   неким
непознатим агенсом, док је 1850. године   енглески лекар Budd истицао могућност да се
преноси болесниковим изметом, али за ту претпоставку није имао никаквих доказа. У то
време   јављају   се   две   теорије   које   су   настојале   да   објасне   начин   инфекције:   тзв.

мијазматична

, коју је затупао Ch. Murchinson, по којој болест настаје удисањем мијазама

– гасовитих испарења из трулежних материја, мочвара и сл., и друга – тзв.

контагионистичка

, која је објашњавала настајање тифуса директним додиром човека са

човеком.

   Када је пронађен узрочник трбушног тифуса (Eberth, 1880., Gaffky, 1883.), постављало се
питање његовог продирања у човеков организам. Од историјског значаја је жучна борба
која се водила између два позната научника и њихових присталица. Немачки хигијеничар
Max V. Pettenkofer, творац тзв. земљишне теорије о настајању трбушног тифуса, заступао
је   гледиште   да   тифусни   бацил   не   постаје   за   човека   одмах   патоген   чим   га   тифусни
болесник, односно реконвалесцент или клицоноша избаци из тела, него је потребно да он
проласком кроз земљу стекне своју патогену моћ, и да испарењем загађеног ваздуха допре
до човека. Насупрот томе, K. Liebermeister бранио је мишљење да тифусни бацил улази у
човеково   тело   углавном   са   водом   за   пиће,   а   сумњао   је   у   то   да   је   тифусном   бацилу
потребно   да   прође  кроз   земљу   да  би   употпунио   своју   патогену   моћ.   Данас   се   сасвим
поуздано зна да узрочници тифуса веома вирулентни напуштају човеков организам, и да
не употпуњавају вируленцију у спољној средини, јер се тифус може пренети непосредним
контактом са једне особе на другу.

     После открића узрочника, следећи важни датуми у историјату трбушног тифуса су:
проналазак   вакцине   (Widal,   Chantemesse,   1888.);   откриће   и   проучавање   феномена
аглутинације (Gruber, Durham, 1895.) и његова практична примена у дијагностици (Widal,
1896.). Нешто касније култивисање клица из болесникове крви (Schottmüller, Castellani,
1900.),   што   је   нарочито   побољшало   дијагностику   и   допринело   бољем   упознавању
патофизиологије тифуса.

Од великог је значаја откриће клицоноштва (Koch, 1902.), и то не само за

епидемиологију тифуса, већ и многих других инфективних болести код којих постоји
клицоноштво.

~ 4 ~

Избачене из човековог тела, они се могу у спољном свету задржати неколико месеци
упркос виталној

конкуренцији од стране

других клица.Ако се налазе у стерилном

измету, они могу да се одрже у животу до две године (Chantemesse). Ниске температуре
испод 0°С – у леду – издржавају 3 – 6 месеци. На температури 58 - 60°С угину у току 20 –
30 минута. У киселом желудачном садржају угину утолико брже уколико је степен
киселости већи од 80.

Слика 2.

Тифус

[

www.stetoskop.info]

3.1. ТОКСИНИ

Мада се сматра да узрочници тифуса луче и егзотоксине (H. Vincent), и то у незнатној
мери, битно је да је сама њихова супстанца токсична (ендотоксини – J. Reilly, H. Vincent).
Посебним поступком Н. Vincent је издвојио врло термолабилан

неуротоксин

термостабилан

ентеротоксин

Помоћу ендотоксина, добијеним посебним поступком (Besredka) из култура узрочника
тифуса, J. Reilly је у огледима на лабораторијским животињама успео да изазове класична
тифусна оштећења на цревима и осталим органима.

~ 5 ~

4. ЕПИДЕМИОЛОГИЈА

    Спонтано обољење од тифуса познато је само код човека, и он је праизвор инфекције.
Узрочници   тифуса   се   не   налазе   ни   код   једног   другог   живог   бића,   ни   као   патогени
узрочници,   нити   као   сапрофити.   Као   извор   узрочника   тифуса   –   болестан   човек,
реконвалесцент, односно клицоноша или сејач клица (код кога нема основних података
даје било кад прележао тифус) избацује својим изметом, мокраћом и гнојем узрочнике
тифуса у спољни свет, где се оне одржавају у животу дуго времена у санитарним јамама,
каналском садржају, у загађеној води, зараженим намирницама и др., и често заобилазним
и замршеним путевима, пошто су у спољној средини отпорне, опет се враћају човеку, те
код осетљивих изазивају болест. Трбушни тифус се доста лако преноси: или

директно

–

од човека на човека преко заразних секрета (контактна инфекција), или пак посредно –

индиректно,

путем заражене воде, инфицираних животних намирница и разних предмета.

Директан начин преношења тифуса лако се остварује уколико особе које негују и лече
тифусног болесника не воде рачуна о чистоћи руку, а то је чешће случај код болесника
који се лече код својих кућа, или ако је неко од укућана клицоноша. Отуда се тифус с
правом назива » болест прљавих руку «.

Директно се тифус може пренети и од болесника који имају остеомијелитис,
периоститис, abscessus typhosus и др., и то преко гноја из тих процеса, који понекад
садржи чисту културу Eberthovih бацила.

Биотичке одлике тифусних бацила, а нарочито њихова отпорност према неповољним
спољним утицајима, дају им могућност да се дуго одрже у животу и ван човековог тела, па
да посебним путем опет допру до људи и изазову болест.

     Да би дошло до обољења од тифуса, тифусни бацил, мада и вирулентан, није једини
потребан фактор. Да би могао развити своје патогено дејство , тифусни бацил мора наћи
погодан,   осетљив   организам.   Као   што   без   узрочника   тифуса   не   може   бити   тифусног
обољења,  тако  ни  продирање вирулентних  узрочника  у  неосетљив,  отпоран организам
неможе довести до болести.