S K R I P T A

TRGOVINSKO PRAVO

sa osnovama prava

AUTOR:

Dr Ţarko ANĐELKOVIĆ

RECENZENT:

Prof.dr Radosav MOMĈILOVIĆ

UREDNIK:

Prof.dr Ţika STOJANOVIĆ

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

LESKOVAC,Durmitorska 19

L E S K O V A C, 2006.

1. PRAVNO-ISTORIJSKI IZVORI

Ostaci  prošlosti  koji  nam  kazuju  o  drţavi  i  pravu  odreĊenog  istorijskog  perioda.  Postoje  kao  spomenici
materijalne kulture/oruĊa, oruţja, nakit, posuĊe, crteţi/ i kao pisani  spomenici (opšti pisani i pravni pisani
spomenici). Opšti pisani su: carski natpisi, prepiska, literarni tekstovi i tekstovi molitve, dok su pravni pisani
spomenici: zakonici, povelje, ugovori, sudski protokoli, udţbenici.

2. NASTANAK DRŢAVE I PRAVA

Pravo, kao skup pravila ponašanja koja sankcioniše drţava, je nastalo sa nastankom drţave. Drţavi prethodi
prvobitna zajednica u kojoj nije bilo prava,ali su drţave preuzele od nje neka pravila poznata kao primitivno
pravo“. Pretpostavka je da je drţava mogla nastati kao posledica odrţavanja unutrašnjeg reda i mira ili kao
zaštita  plemena  od  spoljnih  neprijastelja.  RaĊanje  suprostavljenih  interesa  izmeĊu  siromašnih  i  bogatih,a
potom  osvajanja  drugih  teritorija  i  konaĉna  pjava  robnonovĉanih  odnosa  karakterisali  su  drţavu  i
pravo,odnosno sankcionisana pravila ponašanja.

3. ISTORIJSKO-PRAVNE TEORIJE

Poĉetkom XIX veka u Nemaĉkoj se pojavila istorijsko pravna škola koja smatra da postoje samo prava
pojedinih naroda i negira postojanje jednog opšteg svetskog prava. Pravo je podloţno istorijskim
promenama i predstavlja proces koji ĉine tri faze: obiĉajno pravo,nauĉno pravo i faza zakonodavstva. Etapa
zakonodavstva, po ovoj teoriji, predstavlja najbolji izraz zajedniĉke pravne svesti jednog naroda. Izuzeci su
mogući.

4. TEORIJA PRIRODNOG PRAVA

Javlja se već na poĉetku ljudske misli o pravu i drţavi.Antiĉki filosofi su pošli od ideje postojanja prirodnog
prava, koje je jedno i  nepromenljivo jer izvire iz dobroga i pravde. Antiĉki  mislioci  su  tvrdili  da  prirodno
pravo dolazi od bogova. MeĊutim, racionalisti XVII veka su polazili od razuma kao izvora prirodnog prava.
Naši  pravni  teoretiĉari,na  ĉelu  sa  akademikom  Slobodanom  PEROVIĆEM  su  osnovali,  1987.  godine,
Kopaoniĉku školu prirodnog prava. Prema njoj, pozitivno pravo mora biti saglasno i uvaţiti šest/heksagon/
prirodnih  prava:  pravo  na  ţivot-vita,  pravo  na  slobodu-  libertas,  pravo  na  imovinu-proprietas,  pravo  na
intelektualnu tvorevinu-humanitas, pravo na pravdu-justitia i pravo na pravnu drţavu-ius.

5. MARKSISTIĈKA TEORIJA

Suština ove teorije jeste da je drţava ona organizacija sa legitimno priznatom i najvišom silom u društvu
koja ima za cilj da uĉestvuje i odrţava društvene odnose koji su u interesu jedne društvene grupe (klase).
Ono što drţavu ĉini razliĉitom od ostalih vlasti unutar nje same jeste suverenitet i to: unutrašnji i spoljašnji.

6. NORMATIVISTIĈKA TEORIJA

Istiĉe da pravo ĉine samo ona pravila koja drţava stvara i sankcioniše pod pretnjom svog aparata prinude.
Pozitivnost pravne norme proistiĉe iz druge, više pravne norme. Iznad najviše pozitivne norme nema niĉeg-
ona je izvorna. Predstavnik H.Kelzen.

7. SOCIOLOŠKE TEORIJE

Su pojave novije pravne misli. Ova teorija posmatra pravo kao društvenu pojavu i tvorevinu zasnovanu na
antagonizmu  razliĉitih  društvenih  grupa  i  pojedinaca.  Zato  društvo  kroz drţavu  donosi  pravila  ponašanja  i
sankcioniše  ih.  To  se  ĉini  u  cilju  uspostavljanja  i  odbrane  opšteg  interesa.  Pravo  je,  dakle,  instrument
izmirenja društvenih suprotnosti radi egzistencije društva.

12. POJAM PRAVNE NORME I VRSTE -

Društvenu normu definišemo kao pravilo ponašanja u

društvu,odnosno zapovest društva  koja traţi od lica odreĊeno ponašanje,da nešto ĉini ili ne ĉini ili se uzdrţi.
Norma  je,  dakle,  regulator  ponašanja  ljudi  u  društvu,  za  razliku  od  nagona  koji  je  regulator    ponašanja
ţivotinja u ţivotinjskom carstvu.  Pravna norma je osnovna ćelija prava. Pravnu normu moţemo definisati
kao pravilo ponašanja ljudi u društvu koje je zaštićeno drţavnim aparatom prinude (sankcije).  Pravna norma
je  sankcionisana  društvena  norma.  Primer:  Ko  drugome  priĉini  štetu    duţan  je  nadoknaditi  je.  Uslovne
norme se donose za situacije koje treba da nastupe,a bezuslovne za situacije koje su već date. Pravne norme
zatim mogu biti opšte (koje se odnose na neodreĊeni broj  sluĉajeva) i pojedinaĉne (one koje se odnose na
taĉno odreĊeni sluĉaj). Opšta pravna norma je npr: Svi graĊani su duţni da plaćaju porez, a posebna npr:
Jovana  je  duţna  da  plati  200,00  dinara  poreza.    Postoji,  po  nekim  autorima,  i  podela  na:  naredbodavne,
zabranjujuće i ovlašćujuće norme.

13. ELEMENTI PRAVNE NORME -

Svaka pravna norma ima dva osnovna elementa:dispoziciju i

sankciju. I dispozicija i sankcija su pravila ponašanja, ali se primenjuju alternativno,nikako oba istovremeno.
Sankcija se primenjuje kad se nije postupilo po dispoziciji kao pravilu ponašanja. Uslovne norme, meĊutim,
imaju  ĉetiri  elementa:  hipotezu  dispozicije,  dispoziciju,  hipotezu    sankcije  i  sankciju.  Dispozicija  kao
element  norme jeste zapovest  o ponašanju. Ako ţele da izbegnu sankciju ljudi  će postupiti po dispoziciji.
Dispozicija moţe biti nareĊujuća: Roditelj je duţan  da vaspitava svoju decu, ili zabranjujuća: Zabranjeno je
ubijati, ili ovlašćujuća npr: Svako ima pravo na zaštitu zdravlja. Sankcija je onaj deo pravne norme-element
koji  „kaţnjava“  lice  zbog  nepoštovanja    dispozicije,  tj.pravila  ponašanja.  Postoje  sankcije  prema  licima
(sankcije  za  kriviĉna  dela-  kazne  i  sankcije  u  graĊanskopravnom  smislu-naknada  štete)  i  sankcije  prema
aktima.

14. IZVORI PRAVA -

Pravni akt se smatra aktom volje pa se i naziva izjava volje. Postoji

materijalizovani  pravni akt koji se javlja u pravnom ţivotu, koji stvarno dejstvuje u pravu i on je odvojen od
psihiĉkog  akta.  Za  razumevanje  pravnog  poretka  najvaţnija  podela  pravnih  akata  je  podela  na:  opšte  i
pojedinaĉne akte. Pojedinaĉna pravna norma proistiĉe iz opšte pravne norme. Zato se opšti  akti i nazivaju
„izvori“  prava.  Izvori  prava  mogu  biti:  materijalni  društveni  suprostavljeni  odnosi  koji  se  usmeravaju
normama i predmet su nastanka prava, vrednosni utvrĊivanje poloţaja lica u pravnim  odnosima i formalin
(pravni  akti koji stvaraju opšte prav)-Lukić, Košutić. Formalni izvori prava su: ustav, zakon, meĊunarodni
ugovori, podzakonski i unutrašnji  opšti akti/uredbe, pravilnici, odluke, statuti...,zatim obiĉaj, sudska praksa
i pravna nauka.

15. ZAKON KAO IZVOR PRAVA -

Posle ustava (Ustav Republike Srbije je donet 10.11.2006.), zakon

(iama ih mnogo) je najviši pravni akt u pravnom poretku. Pravni poredak nalaţe da svi zakoni i drugi pravni
akti moraju biti u saglasnosti sa ustavom (princip ustavnosti), ali i da svi drugi propisi  moraju biti u skladu
sa  zakonom  (princip  zakonitosti).  Pravna  sigurnost  se  ne  moţe  garantovati  bez  pravednih  zakona.  U
Deklaraciji  o  pravima    ĉoveka    stoji  da  je  „zakon  izraz  opšte  volje“,  koji  donose  graĊani  preko  svojih
predstavnika u parlamentu. Zakon u formalnom smislu je svaki pravni akt koji donese zakonodavni organ u
propisanoj proceduri. U materijalnom smislu to je opšti pravni akt za koji je bitna   sadrţina,a ne postupak.
Postoje  i  posebni,individualni  zakoni,  koji  ne  vaţe  za  sve  liĉnosti  ili  odnose,  npr:Zakon  o    nacionalnom
parku Kopaonik i sl.

16. PODZAKONSKI AKTI -

Su opšti pravni akti niţe pravne snage od zakona i koje donose:šef

drţave,vlada  i  uprava,a    potom  i  lokalni  organi  samouprave.Ovde  spadaju  i  unutrašnji  opšti  pravni  akti
javnih  preduzeća i drugih privrednih  uštava. Najznaĉajniji podzakonski akt je uredba. Ona je neposredno
niţi  pravni  akt  od    zakona,  koju  donosi  vlada.Uredbe  moraju  biti  u  skladu  sa  zakonom.  TakoĊe,vaţan
podzakonski  akt  je  odluka  parlamenta,  vlade  ili  uprave,  a  potom  postoje  i  odlukeopština  (gradova),  kao  i
odluke organa privrednih društava. Najznaĉajniji  unutrašnji opšti pravni akt u privrednom društvu je statut.
On je „ustav“ preduzeća. Statut ureĊuje organizaciju preduzeća, utvrĊuje organe i njhovu nadleţnost i dr.

17. MORAL I OBIĈAJ

Pravo  je  povezano  i  s  moralom,  kao  idejnim  izvorom  njegove  sadrţine  i  njegovim    krajnjim  ciljem.  Ne
postoji saglasnost ni u vezi sa reĉi moral. To zato što je problem  odrediti šta je to dobro. Po nekima dobro
se  sastoji  u  uţivanju,  a  po  drugima  da  je  to  opšta  sreća  itd.  A  opet  postoji  pojedinaĉan  moral  i  moral
grupa,kao i opštedruštveni moral. U svakom sluĉaju i moral i pravo su nuţni za razvoj i opstanak drţave.
Obiĉaj je pravilo ponašanja koje se formira dugotrajnim ponašanjem na isti naĉin, te se stvara svest kod ljudi
o njegovoj obaveznosti.

18. OBIĈAJNO PRAVO

Obiĉaj  je  bio  vaţan  izvor  tradicionalnog  prava.  Obiĉaj  je  kao  nepisano  pravo  odigrao    znaĉajnu  ulogu  u
razrešavanju  društvenih  konflikata  i  drugih  društvenih  pojava.  Neki  od  obiĉaja  (npr.trgovaĉke  uzanse)  su
sakupljeni  u  posebne  „knjige“  ili  zbirke  koje  nazivamo  „zbornici“  obiĉajnog  prava.  Obiĉajno  pravo  je
naroĉito  bilo  prisutno  u  drevnom  pravu,  zatim  rimskom  i  kanonskom  pravu,  ali  i  atinskom  pravu  i  dr.
Obiĉajno pravo moţe biti generalnog, regionalnog i lokalnog karaktera.

19. TUMAĈENJE NORME I VRSTE TUMAĈENJA

U primeni  prava (zakona), odnosno  pravnih  normi  ĉesto  dolazi  do  nerazumevanja   norme,  te se pojavljuje
potreba  njenog  tumaĉenja.  Tumaĉenje  je  delatnost  kojom  se    utvrĊuje  smisao  pojave.  Materijalna  pojava
koja je nosilac znaĉenja naziva se znak. Pravi cilj tumaĉenja nije da utvrdi smisao samih znakova, nego da
se  putem  njih  utvrdi    sadrţaj  svesti  koji  je  odašiĉjaĉ  izrazio  pomoću  njih.  Tumaĉenje  prava  je  utvrĊivanje
taĉnog  (ili  pravog)  znaĉaja  (smisla)  pravnih  normi.  Ĉim  norma  nije  jasna  pojavljuje  se  potreba  njenog
tumaĉenja.  Tumaĉeći  bilo  koju  normu  mi  u  stvari  uvek  tumaĉimo  celokupan  pravni  sistem  ĉiji  je  ona
deo,odnosno tumaĉimo pozitivno (postojeće) pravo.  Tumaĉenje prava je od znaĉaja za saznanje norme,jer
bez  toga  nema  ni  primene  norme.  Norma  je  pravilno  saznata  tek  ako  je  pravilno  protumaĉena.  Predmet
tumaĉenja  u  uţem  smislu  je  pravna  norma,  a  u  širem  predmet  tumaĉenja  je  pravni  sistem  (sve  norme).
Postoji  autentiĉno  tumaĉenje  (kad  zakonodavac  tumaĉi  zakon  koji  je  doneo)  i  sudsko  tumaĉenje  normi,  a
potom i ĉitav niz metoda tumaĉenja norme: jeziĉko, logiĉko, istorijsko...

20. ŠTA JE GRAĐANSKO PRAVO I NJEGOV PREDMET

Spada u najstarije i najizgraĊenije pravne nauke. MeĊutim, nauĉnici se još ne slaţu oko  njegovog predmeta.
GraĊansko  pravo  nije  samo  nauka  (teorija),  jer  se  sreće  u  svakodnevnom  ţivotu  (u  praksi).  Kada  ujutro
kupimo  novine,  vozimo  se  tramvajem  ili  ruĉamo  u  restoranu,  u  svim  tim  situacijama  mi  stupamo  u
graĊanskopravne  odnose,  a  da  toga  nismo  ni  svesni.  Ali  kada  kupujemo  kuću  ili  sklapamo  ugovor  o
doţivotnom  izdrţavanju,mi toga postajemo i te kako svesni zato što su to krupniji graĊanskopravni  odnosi.
Svaki  graĊanskopravni  odnos  je  konkretan,  odreĊeni  ţivotni  odnos,  taĉnije  reĉeno  društveni  odnos.  Npr.
svaka kupoprodaja je konkretan pravni odnos koji se vrši izmeĊu odreĊenih,konkretnih liĉnosti, odnosi se na
odreĊen  predmet,  na  konkretno  ustanovljenu  cenu,  zakljuĉuje  se  na  konkretnom  mestu,  ima  odreĊene
konkretne uslove itd. Ali u teoriji sve ove liĉnosti koje uĉestvuju u kupoprodaji su „lica“, dakle apstrakcija-
apstrahuje se da li se konkretno radi o Urošu ili  Marku ili Miki. Bitno je da imamo nekog nosioca prava i
obaveza  iz  odnosa  kupoprodaje.  Jedno  od  tih  lica  zove  se  „kupac“,  a  drugo  „prodavac“.  I  to  su  apstraktni
pojmovi. Svaka konkretna stvar koja se prodaje zove se „predmet“, a svaki novĉani iznos koji se za nju daje
zove  se  „cena“.  Dakle,  graĊansko  pravo  reguliše  društvene  odnose  propisujući  norme.  Norme  propisuju
pravila  ponašanja,  a  iza  njih  stoje  sankcije  i  to  su  pravne  norme.  To  je  sluĉaj  i  sa  graĊanskopravnim
normama. GraĊansko pravo izuĉava one norme koje ĉine sistem graĊanskog prava.  Reguliše robne odnose.

25. GRAĐANSKO ZAKONODAVSTVO -

Po svom istorijskom znaĉaju i svojoj unutrašnjoj vrednosti

najvaţniji zakon graĊanskog prava je

Cod civil

, tj. francuski graĊanski zakonik. On je izraz zahteva i

potrebe graĊansko- pravnih principa nakon burţoaskih revolucija. Ovaj zakonik je donet 1804. godine kao
kodifikatorsko delo pod Napoleonom, koji je zaveo diktaturu u Francuskoj i ţeleo da bude prvi na svim
poljima.

Cod civil

je pisan jezgrovitim jezikom, bez glomaznih definicija, jasnom sistematikom. On sadrţi

nauĉne  tekovine  dotadašnjeg  razvoja  francuske  pravne    nauke.  Imao  je  veliki  uticaj  na  graĊansko
zakonodavstvo tadašnjih zemalja. I danas je na snazi u Francuskoj. Druga znaĉajna kodifikacija je Austrijski
graĊanski  zakonik  (AGZ),  s  poĉetka  XIX  veka,  iz    1811.godine.  Rad  na  njemu  trajaoje  oko  20  godina.
Bazira  kao  i

Cod civil

na principima rimskog prava, ali zakonik sadrţi neke odredbe još iz feudalnog

društva. Zakonik, pored apsolutne svojine, poznaje i podeljenu svojinu. Zakonik je pisan jasnim, jezgrovitim
stilom. Njegov uticaj nije bio tako veliki kao

Cod civila

. Postoje i drugi zakonici toga doba, kao što su

Nemaĉki  i  Švajcarski  graĊanski    zakonik.Kasnije,  s  poĉetka  XX  veka  dolazi  do  Sovjetskog  zakonika  itd.
Knez Miloš je još 1829. godine poverio Georgiju Zaharijadesu da prevede Cod civil i još neke zakone.Ovaj
projekat  nije  po  stao  zakonik,  pa  je  povereno  Jovanu  Hadţiću  da    prevede  AGZ  i  ovaj  projekat  je  1844.
odobren kao Zakonik Kneţevine Srbije.

26. NEVAŢEĆI PRAVNI POSLOVI -

Su oni pravni poslovi koji su suprotni zakonu, tj. pravnom poretku

ili moralu ili imaju mane volje. Nevaţeći pravni poslovi mogu biti ništavi i rušljivi. Ništavi su oni pravni
poslovi  koji  uopšte  ne  proizvode  pravno  dejstvo,  a  smatra  se  da  nisu  ni  zakljuĉeni.  Rušljivi  su  oni  pravni
poslovi  koji  su  zakljuĉeni  u  zabludi,  prevari,  pretnji  ili  prinudi.  Zabluda  je  pogrešna  predstava  o  nekom
elementu pravnog posla  (npr.ugovora).

27. POJAM STVARNOG PRAVA -

Objektivno stvarno pravo je skup opštih pravnih normi kojima se

regulišu  subjektivna  stvarna  prava,  a  subjektivno  stvarno  pravo  se  odlikuje  što  je  apsolutno  i  time  deluje
prema svima, a za svoj objekt ima stvar. Stvarna prava se bitno razlikuju od obligacionih (relativnih) prava,
koja postoje izmeĊu taĉno odreĊenih subjekata (deluju inter partes) i korelativna su obavezama. Obligaciono
pravo  se  nikad  ne  sastoji  u  neposrednoj  vlasti  na  stvari.  Posledica  apsolutnog  dejstva  stvarnih  prava
(dejstvuju  erga  omnes)  je  postojanje  prava    sledovanja  (pravo  imaoca  stvarnog  prava  da  ga  moţe  vršiti
prema svakome u ĉijim se rukama stvar nalazi) i prava prvenstva koje se ogleda u tome da je stvarno pravo
jaĉe  od  obligacionog  prava,  a  jaĉe  je  i  od  stvarnog  prava  kasnijeg  datuma  (

Prior tempore, potior iure

Stvarna prava su:pravo svojine, sluţbenosti, ruĉna zaloga, zakup, zakup stana i pravo graĊenja.

28. POJAM I PODELA STVARI

Stvar (res)  je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti. Dakle, stvar ima fiziĉki uslov, da je u
ljudskoj vlasti i pravni, da na njoj postoji svojina ili neko drugo stvarno  pravo.  Po pravilu telesne stvari u
graĊanskopravnom smislu su istovremeno i roba u smislu politiĉke ekonomije. Veštaĉki delovi ĉoveĉjeg tela
(proteze) jesu stvari i to u prometu, ali samo dok su odvojeni,  tj.dok nisu spojeni s telom.

Stvari se dele na:

proste i sloţene,

glavne i sporedne,

stvari u prometu i van prometa,

deljive i nedeljive,

procenjive i neprocenjive,

potrošne i nepotrošne,

zamenljive i nezamenljive,

individualno odreĊene stvari i stvari odreĊene po rodu i

pokretne i nepokretne stvari.