TROŠKOVI POSLOVANJA
Preduzeća i preduzetnički organizovani subjekti su privredni subjekti u kojima se
realizuju ciklusi reprodukcije na temeljima društvene podele rada. Ovi
organizovani sistemi predstavljaju samostalne subjekte društvene reprodukcije,
koji se povezuju u makroekonomski sistem cirkulacijom vrednosti u pojedinim
fazama: proizvodnji, razmeni i potrošnji. Uvek kada se neki od resursa preduzeća
uloži u proces proizvodnje: kao na primer materijalni u obliku tekuće ili stalne
imovine, finansijska imovina, kao i čovekov fizički ili umni rad, a sve to iz razloga
stvaranja rezultata u obliku proizvoda ili usluge, nastaje
trošak
.
U procesu stvaranja zarade pojava troškova je nužna i neizbežna. Osnovni razlog
organizacije proizvodnje u preduzeću predstavlja
profit
. Profit je deo novonastale
vrednosti koja ostaje preduzeću nakon izmirenih svih troškova proizvodnje. Pošto
je profit neophodan uslov njegove egzistencije, preduzeće nastoji da u što većem
stepenu poboljša svoju profitabilnost i time ostvariti veći profit. Troškovi
poslovanja, koji nastaju u procesu proizvodnje, su činioci od kojih profitabilnost
poslovanja preduzeća najviše zavisi. Danas se sve više pažnje i planiranja
usmerava upravo na troškove poslovanja, što je i dobro, jer troškovi
predstavljaju sastavni deo proizvodnje tj. samog funkcionisanja preduzeća.
Pravilnim upravljanjem troškova poslovanja preduzeće štedi na jednoj strani da bi
moglo uložiti na drugoj ili jednostavno povećalo profit.
Troškovi predstavljaju novčanu vrednost utrošenih resursa u procesu proizvodnje
i stvaranja novih ili stvaranju određenih učinaka. U užem smislu pod troškovima
se podrazumeva potrošnja resursa zbog izrade novih proizvoda. Troškovi
shvaćeni na ovaj način imaju karakter prenete vrednosti. Može se i reći da
troškovi poslovanja - predstavljaju vrednosno izražene utroške rada, materijala,
trajne i tekuće imovine i tuđih usluga zbog ostvarivanja određenih učinaka
( proizvod, roba ili usluga).
Podelu troškova poslovanja moguće je izvršiti prema brojnim kriterijumima i to:
Prema elementima proizvodnje
:
troškovi materijala, sredstava za rad i troškovi radne snage
Prema mestu nastanka
:
troškovi režijskih poslova i proizvodnog izvršenja
Prema vezanosti za nosioce
:
pojedinačni i zajednički
Prema načinu obračuna po nosiocima
:
direktni i indirektni
Prema uslovljenosti proizvodnjom i njenom pripremom
:
fiksni, relativno fiksni i proporcionalni.
Svako preduzeće ima drugačiju strukturu troškova, koja se razlikuje zavisno od
vrste i veličine preduzeća, područja na kome preduzeće posluje, organizacije,
broja zaposlenih itd. Kako faktori koji se angažuju u procesu proizvodnje mogu
biti fiksni i varijabilni, tako i troškovi poslovanja u preduzeću mogu biti fiksni i
varijabilni.
Takođe razlikujemo i troškove u kratkom i dugom vremenskom periodu. Ova
podela proizilazi iz činjenice što su u kratkom vremenskom periodu neki inputi u
proizvodnji fiksni, a neki varijabilni, dok su u dugom vremenskom periodu svi
inputi u proizvodnji varijabilni. Troškovi nisu nepromenjiva kategorija. Oni se
kontinuirano menjaju u zavisnosti od promene korišćenja proizvodnog kapaciteta.
Pri ispitivanju kako stepen korišćenja kapaciteta utiče na pojedine vrste troškova,
može da se uoči da postoje izvesni troškovi na koje kapacitet nema uticaja (fiksni
troškovi),a postoje i takvi troškovi na koje ima uticaja (varijabilni ili promenjivi).
Fiksni troškovi ne reaguju na oscilacije stepena korišćenja kapaciteta. Dele se na:
apsolutno fiksne i
relativno fiksne.
Visina ukupnih fiksnih troškova preduzeća je pri postojećem, neproširenom
kapacitetu stalna i od obima proizvodnje nezavisna. Ovi troškovi su najvećim
delom uslovljeni tehničko proizvodnom opremom preduzeća, veličinom
proizvodnog kapaciteta, pa se nazivaju i troškovima proizvodne pripremljenosti.
Pošto je visina fiksnih troškova uslovljena određenom veličinom kapaciteta ovi
troškovi se nazivaju i troškovima kapaciteta. Svako povećanje kapaciteta
povećava i fiksne troškove, ali takvo povećanje nije prouzrokovano porastom
stepena korišćenja kapaciteta, nego novim osnovnim sredstvima pomoću kojih se
postojeći kapacitet proširuje.
Pored fiksnih troškova koji su uslovljeni kapacitetom i koji postoje i onda kada
preduzeće ne proizvodi (to su: vremenska amortizacija osnovnih sredstava,
troškoviosiguranja, kamate, troškovi održavanja, razne zakupnine, itd.),
pojavljuju se i fiksni troškovi koji su uslovljeni neposredno proizvodnjom, kao što
su: plate radnika koji upravljaju mašinama i drugim proizvodnim uređajima, plate
inženjera, znatan deo troškova pogonske i upravne režija, kontrole itd. Visina
ukupnih fiksnih troškova je stalna i od obima proizvodnje nezavisna.
Međutim, posmatrani u odnosu na jedinicu proizvoda, fiksni troškovi su
promenjivi. Što se intenzivnije koristi instalisani kapacitet preduzeća, fiksni
troškovi po jedinici proizvoda biće sve niži, jer se ukupni fiksni troškovi preduzeća
tada raspodeljuju na sve veći broj proizvoda. U odnosu na jedinicu proizvoda,
fiksni troškovi su obrnuto srazmerni obimu proizvodnje.
Varijabilni troškovi su oni troškovi koji se ne prilagođavaju srazmerno
oscilacijama stepena kapaciteta. Povećanje obima proizvodnje imaće za posledicu
i povećanje ovih troškova, ali ne u istoj srazmeri u kojoj se proizvodnja povećava.
Takvi neproporcionalni varijabilni troškovi, koji rastu sporijim intenzitetom od
porasta stepena kapaciteta, nazivaju se degresivnim ili ispod proporcionalnim
troškovima. Varijabilni troškovi, čiji je rast jači od rasta stepena korišćenja
kapaciteta, nazivaju se progresivnim troškovima.
Proporcionalni troškovi se srazmerno prilagođavaju oscilacijama stepena
korišćenja kapaciteta. Ovi troškovi su elastični. Povećanje stepena korišćenja
kapaciteta proporcionalno utiče na povećanje ukupnih proporcionalnih troškova
preduzeća. Isto tako, svako smanjenje obima proizvodnje izaziva smanjenje
ukupnih troškova, srazmerno smanjivanju proizvodnje.
Profitabilnost direktno zavisi od uspešnog i racionalnog upravljanja troškovima.
Posebno je bitno za preduzetnika koji počinje nov posao da odradi temeljnu
analizu troškova pokretanja novog biznisa kako bi se predupredila i ne tako mala
stopa neuspešnosti novih malih i srednjih preduzeća. Podaci koji se dobijaju iz
svih ovih analiza neiskorišćenih resursa, odnosno, unutrašnjih rezervi, treba da
budu korišćeni u svrhu pronalaženja načina za njihovo korišćenje na pravi način i
u što većoj meri ili za traženje nekih drugih rešenja da bi se njihova
neiskorišćenost svela na što je moguće manju meru. To bi bila, na primer,
prodaja osnovnih sredstava koja se ne koriste, otpuštanje viška radne snage,
razvijeniji kontrolni mehanizmi raznih oblika, počev od kontrole kvaliteta, pa do
sprečavanja otuđivanja, nemara i sl u slučaju srednjih i velikih preduzeća.
