Увод
Андрић се у свом уметничком заносу водио Гетеовом поруком
׃
„
Твори,
уметниче, не говори!”. Насупрот чињеници да је често и радо износио мишљење о
делима других уметника, по питању сопственог стваралаштва остао је нем.
Андрићева дела говоре за њега. Не може се рећи да се Иво Андрић чувао само за
монументална дела.
1
Напротив, његово стваралаштво обилује једноставним
тренуцима откинутих из континуума времена и преточених на неколико страна. У
свету Андрићевих сумњи, тражења и искустава есеј је нашао своје идеално
поднебље. На том пољу се писац приказао у безбројним видовима и показао читав
спектар нијанси између критичке мисли и песничке визије.
Стиче се утисак да је есејистика примарни начин његовог писања, бескрајни извор
олакшања и пут којим Андрићев стални немир даје себи одушка.
Може се приметити да су есеји врста увертире сложенијим књижевним
делима, мајсторске скице према којима је Андрић конституисао капитална дела свог
стваралаштва. Очигледно је да је есеј Мостови претходио роману о вишеградској
ћуприји. Након записа поводом јубиларне изложбе Гојиних слика уследио је
Разговор са Гојом, а после неколико огледа о Вуку настале су Три слике из живота
Вука Караџића. Наравно, не може се рећи да је у питању правило. Код писца код
кога се мотиви и књижевни облици укрштају и без престанка преплићу тешко је
поставити одређени след. Када је реч о месту есејистике у Андрићевом књижевном
стваралаштву не може се заобићи једна константа, а то је да писац своје непосредно
животно и мисаоно искуство саопштава најпре у виду лирске скице, чланка или
огледа, вероватно у намери да изврши одређени вид пречишћавања информација.
Након тога долази до ослобађања субјективне форме и тренспоновања чињеница на
другачијиниво.
2
Чини се да Андрићево приповедање није усмерено ка одређеној циљној
групи. Његов израз је пре ослобађање унутрашњих превирања пишчевих него
обраћање. Пишчеве изузетно тешке животне прилике, нарочито породичне и
здравствене, несумњиво су узрок преовладавања меланхолије, песимизма,
интровертности и ескапизма у нек и сопствени свемир.
1
Тартаља, И.
Приповедачева естетика
, стр 7.
2
Исто.
1
Страдање и тамна страна живота неминовност су у Андрићевим књижевном
стваралаштву. Великим делом његов избор су негативне појаве, скривени нивои
личности, неправда и зло у свету, константност патње, дубина очаја и пролазност
ионако бесмисленог живота.
Контрадикторно, Андрић својим животом и делом наводи на закључак да
стваралачки дух својом снагом може ојачати урушено тело, да један болешљив и
слабашан младић из породице коју је покосила туберкулоза, корачајучи уским рубом
изнад животног суноврата, може испловити и полетети неслућеним висинама, путем
феноменалне карактеризације комплексних ликова, суптилног осликавања лица и
наличја живота, сублимацијом љубави за човека са свим слабостима и врлинама. То
ће постати и остати константа његовог дела, која је осликана и кроз стил,
антитетичком структуром реченице, ослоњеном на антитезу, парадокс и
антиметафору.
2
