TV - kriterijumi za vrednovanje
Sasvim je sigurno da bi lice dvadesetog veka izgledalo sasvim drugačije
da ga nije oblikovao komunikaciono najdominantniji mas-medij –
televizija. Svi mediji masovnog komuniciranja ostavljali su I još uvek
ostavljaju izvestan trag u individualnom I socijalnom životu ljudi, ali
samo postojanje televizije ima civilizacijski pečat po kome će se I u
dalekoj budućnosti prepoznavati ova epoha. Njen razvoj još nije
okončan, niti su isrpljene njene mogućnosti imajući u vidu informatičku
tehnologiju koja je svakim danom sve jača, brža I bolja.
Možemo da pišemo redove I redove o prvim pokušajima prenosa najpre
statične, a zatim I žive slike. Počelo je od opata Đovanija Kazelija koji je
još 1855. Godine patentirao pronalazak prenosa statične slike. Zatim
preko Nemaca, Rusa, a svi pokušaji trajali su bezmalo dve decenije. Tek
1925. Godine ostvaren je prvi uspešan prenos žive slike čime je rođena
televizija u modernom smislu te reči. Škotlanđaninu Džon Lodži Beru
pošlo je za rukom da iz potkrovlja svoje kuće prenese živu sliku svog
pomoćnika do prodavnice u prizemlju. Godinu dana kasnije Amerikanac
Filo Farnsfort usavršio je katodnu cev, osnovu elektronske televizije,
zahvaljujući čemu je 7. Aprila 1927. Godine realizovan televizijski
prenos na znatno većoj udaljenosti – iz Vašingtona u Njujork.
Redovan televizijski program prvi je počeo da emituje BBC u Engloskoj
1936. Godine, a ova I dan danas prestižna javna korporacija 1937.
Godine prenosila je krunisanje Kralja Džordža VI. Nešto kasnije
televizije pokreću I Sovjetski savez I Francuska, a 1939. Godine NBC
osniva prvu televizijsku stanicu. Samo godinu dana kasnije SAD je
imala već 23 televizijske stanice I više desetina hiljada vlasnika
televizijskih prijemnika.
Televizija je nastavljajući delo dnevnih listova otišla korak dalje,
odnosno predaleko. Mediji, poneti tržišnom logikom počeli su da ruše
demokratski poredak zasnovan na poštovanju vrednosti. Previše
informacija ubija informaciju zar ne? Tržište je u medije uvelo
vladavinu mnoštva mišljenja čija je logička posledica da sve postaje
vredno, što znači da na kraju više ništa I ne vredi. Svako ima svoju
istinu, svoj ukus, svoj dogovor s Bogom ili sopstvenom savesti.
Televizija je stekla prevlast nad svim drugim medijima: sada ona
određuje pravila. Ona odlučuje I o učešću informacije, zabave I culture u
program: istovremeno, daje sebi pravo da određuje I krajnje ciljeve
samog društva, intelektualnih I političkih zbivanja.
Da je januara 1933. Godine postojala televizija I da smo mogli da
čujemo, a pogotovo vidimo, novoizabranog kancelara Trećeg rajha kako
daje intervju u nekoj emisiji poput “Ćirilica” kod Marića možda bi se
demokratska društva brže osvestila? Događaj koji nije snimljen “realno”
se nije ni dogodio. Sukob manjih razmera, ali prikazan na televiziji,
imaće veću težinu od katastrofe koja se odigrala negde daleko od
kamera.
Prosečno dnevno vreme gledanja televizije iznosi 6 sati I 37 minuta, a to
je strašno! Više nego u školi, više nego na efektivnom radu – više od
svega ostalog osim od sna, a televizija je zakoračila I u san jer od njenog
dolaska prosečno vreme spavanja se smanjilo za pola sata.
Delovanju televizije najizloženiji su najmlađi. Istraživanja su pokazala
da deca predškolskog uzrasta često ne razlikuju televizijsku I fizičku
stvarnost. S obzirom da je detinjstvo period učenja, dakle socializacije, u
kojem se nekritički prihvataju modeli ponašanja iz bliske socijalne
