SEMINARSKI RAD
PREDMET: PEDAGOŠKA PSIHOLPGIJA
ТEMA: UČENJE I UMOR
Мentor : Student:
S A D R Ž A J
U V O D .......................................................................................................3
I.
UČENJE…………………….................……………………………
… 4
1.1. Pojam učenja...............................................................................................4
1.2. Učenje i pamćenje......................................................................................6
II.
UMOR..................................................................................................
. 8
2.1. Pojam i vrste umora................................................................................ 8
III.
UČENJE I UMOR......................................................................... 10
3.1. Zavisnost učenja i umora...........................................................................10
3.1. Krivulje učenja..........................................................................................13
3.1.1. Plato ili visoravan krivulje učenja.........................................................14
3.2. Fluktuacija rada........................................................................................16
Z A K LJ U Č A K ...................................................................................... 17
L I T E R A T U R A ................................................................................... 18
2
zamora, bola, iscrpljenosti, razdražljivosti, a manifestuje se kao bezvoljnost i nedostatak
interesovanja za rad.
Veze između učenja i umora su značajne, u pogledu smanjenja količine i kvaliteta
znanja, veština i navika, koje čovek može primiti i steći, sa povećanjem intenziteta umora.
I.
UČENJE
1.1. Pojam učenja
Učenje predstavlja relativno trajne promene ponašanja stečene iskustvom. Zato pod
učenjem podrazumijevamo proces kojim se stiču iskustva i usvajaju znanja, koji je
usmeravan obrazovanjem, ali zavisi i od napora koji u njega ulaže ljudsko biće.
Učenje je vrlo složen proces koji obuhvata psihičku u telesnu stranu čovekovog života.
Počinje u prenatalnom periodu i veoma je značajno za život svakog pojedinca. To je složen
psihički proces koji se ogleda u sticanju znanja, veština i navika kao i formiranju ličnosti.
Uz pomoć učenja čovek otkriva i potvrduje ličnu ljudsku suštinu koja mu je zadata, a ne
data nasledjem. Oslonac za učenje predstavlja radoznalost, tj. želja za saznanjem koje se
može pojaviti i onda kada su sve ostale potrebe zadovoljene, i manifestuje se kroz želju da
se sve oproba, shvati, upozna i nauči.
Učenje treba razlikovati od nekih drugih promena ponašanja koje nisu plod iskustva.
Takve promene mogu nastati i zbog nekih bioloških faktora. Među biološkim faktorima treba
razlikovati one koji dovode do kratkotrajnih promena u ponašanju, kao što biva kod umora,
bolesti, alkoholizma i si., i onih koji trajno mijenjaju ponašanje, kao stoje zrenje i starenje.
Fiziološkim zrenjem čovek menja odnos prema okolini i sebi, rastu njegove mogućnosti i
menjaju se interesovanja. Starenjem opadaju mnoge funkcije i smanjuju se sposobnosti,
samim tim i interes i ponašanje pojedinca. Osnovna karakteristika promena ove vrste je da
su one plod razvitka organizma a ne iskustva. Zato su za čoveka su posebno značajne
promene ponašanja nastale delovanjem okoline. To su promene koje nastaju iskustvom.
Iskustvo može biti socijalno, odražava promene ponašanja svih pripadnika jedne socijalne
grupe, i individualno iskustvo, koje je karakteristika svakog pojedinca.
Dakle, pojam učenja je veoma složen i kao takav on se u psihologiji vremenom
menjao. Učenje se danas šire shvata, nego što su ga shvatali introspektivni psiholozi krajem
4
prošlog i početkom ovog veka. Iz tog razloga je i definisanje učenja u okviru psihologije,
prošlo kroz sledeće glavne stadijume
1
, počevši od toga da je: 1) Učenje je svesna, namerna,
cilju usmerena aktivnost, čiji je cilj sticanje znanja i veština i koja je vezana za namerno
ponavljanje; 2) Učenje je promena u aktivnosti individue koja je rezultat ranijeg iskustva; 3)
Učenje je relativno trajna i progresivna promena ponašanja individue koja je rezultat
prethodne aktivnosti (iskustva, vežbanja, prakse); 4) Učenje je trajna ili relativno trajna
promena ponašanja individue koja je rezultat njene prethodne aktivnosti; 5) Učenje je trajna
ili relativno trajna i relativno specifična promena individue koja se pod određenim uslovima
može manifestovati u njenom doživljavanju ili aktivnosti i koja je rezultat prethodnog
doživljavanja ili aktivnosti; 6) Učenje je trajna ili relativno trajna i relativno specifična
promena individue koja se pod određenim uslovima može manifestovati u njenom
doživljavanju ili ponašanju i koja je rezultat prethodnog doživljavanja ili ponašanja.
Prema mišljenju većine psihologa koji se bave ovom oblašću, pomenute definicije su
poređane prema ostvarenom kvalitetu. Poslednja navedena definicija se smatra najboljom i
trenutno najprihvatljivijom definicijom učenja u psihologiji. Kao takva
ova definicija ima
nekoliko komponenti:
- Prvo, učenje podrazumeva opaženu
promenu u ponašanju
,
što znači da mora postojati
objektivni dokaz da bi se konstatovalo da je nešto naučeno. Psihologija je nauka upravo
zbog toga što fenomene kojima se bavi meri objektivnim postupcima. Međutim, učenje i
pamćenje su procesi koji se odvijaju u nervnom sistemu, pa do skora nisu bili podložni
direktnom posmatranju. Zbog toga su oni tretirani kao intervenišuće varijable - procesi koji
posreduju između sredine (kojom možemo kontrolisano manipulisati) i ponašanja (koje
možemo objektivno meriti).
- Druga karakteristika učenja, prema gornjoj definiciji, podrazumeva promene u
repertoaru
ponašanja
.
To znači da sve što je naučeno ne mora odmah biti i ispoljeno u ponašanju.
Prema tome,
naučeno
ne podrazumeva
ispoljeno
,
već ono postoji kao mogućnost ili nova
stavka u repertoaru ponašanja.
- Treća karakteristika učenja naglašava da je ono
rezultat prethodnog iskustva
.
Može se
reći da je smisao ovog dela definicije da nas navede da postavimo pitanje šta je uzrok ili
izvor promene u ponašanju. Dete u određenom dobu dramatično menja svoje ponašanje i
počinje da hoda. Da li je ono
naučilo
da hoda ili je, naprosto,
sazrelo?
Isto pitanje možemo
postaviti i kada razmišljamo o govoru kod dece, ali i o pevanju kod nekih vrsta ptica. Prema
1
Radonjić, S. (1992).
Psihologija učenja.
Beograd: Savez društava psihologa Srbije, str. 173
5
