томе и види једна од најзначајнијих занимљивости уговора о доживотном издржавању
због чега су његова истраживања и данас заступљена. Наиме, постојећа судска пракса,
заснована је на законским нормама за које се често везују тумачења која се не могу
одредити као прецизна и потпуна. Због тога, долази до дивергентних тумачења, а као
директна последица тога настаје и неконзистентна судска пракса, и то не по једном
одређеном питању, већ по више различитих спорних питања у вези са уговором о
доживотном издржавању.
1. УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Уговор о доживотном издржавању се на основу Закона дефинише као ,,уговор
којим се прималац издржавања обавезује да се после његове смрти на даваоца издржавања
пренесе својина на тачно одређеним стварима или правима, која постоје у тренутку
закључења уговора, док се давалац издржавања обавезује да га, као противнакнаду за то,
издржава, брине о њему до краја његовог живота и после смрти, углавном према месним
обичајима, сахрани''. Циљ овог уговора јесте да се обезбеди лице које због одређених
разлога (старост, самохраност, усамљеност) или које има неки здравствени или
егзистенцијални проблем, а при том ,,поседује неку непокретност, покретне ствари или
какво друго имовинско право (право потраживања, ауторско право, удео у брачној
тековини или привредном друштву и сл.) које би се могло уновчити, осигура за себе негу
и потребна материјална давања (најчешће у виду хране, лекова, одеће, обуће, давања за
свакодневне потребе и др.)''. Треба напоменути да се често у уговору договара и заједница
даваоца и примаоца издржавања, али ово ипак није услов који је неопходан, с обзиром да
је уговорним странама остављено дискреционо право да уреде права и обавезе које
проистичу из уговора на начин на који њима највише одговара.
Уколико пођемо од тога да је основни смисао уговора о доживотном издржавању
обезбеђивање слабијој страни потребне бриге и неге, на начин да је њој најпогодније у
што већој мери, наравно водећи рачуна о могућностима даваоца издржавања, за овај
уговор се може рећи да има неколико конотација, односно породичну, хуману, моралну,
социјалну и егзистенцијалну смисао. Поред наведених конотација, треба напоменути да
уговор о доживотном издржавању може да се посматра и као адекватан начин за
санкционисање нужних наследника, уколико они постоје у одређеном случају. Наиме,
уколико лице које има потребу за издржавањем и има одређену имовину, није збринуто од
стране нужних наследника, овим уговором оно имовину која је дата у замену за
издржавање ставља ван заоставштине. На тај начин, нужни наследници остају без имовине
која би им да уговор о доживотном издржавања није склопљен, припала.
1
1
У заоставштину не улази имовина која је предмет уговора о доживотном издржавању или других уговора
наследног права које је власник имовине, односно прималац издржавања, уговорио током живота.
