Уговор о факторингу
Факторинг се може обављати искључиво на основу уговора закљученог у
писаној или електронској форми.
Уговор о факторингу је
продаја потраживања банци
од привредног друштва
где продавац после продаје потраживања нема никаква овлашћења у вези продатих
потраживања. Уговором о факторингу се преносе садашња и будућа појединачна,
краткорочна потраживања.
Факторинг представља финансијску услугу купопродаје
постојећег недоспелог
или будућег краткорочног новчаног постраживања
, насталог по основу уговора о
продаји робе или пружања услуга.
Предмет
факторинга, дакле, може бити свако постојеће недоспело или будуће,
цело или делимично, краткорочно новчано потраживање које је настало
по основу
уговора о продаји робе или пружања услуга
, закљученог између предузетника и
правних лица.
Краткорочним потраживањем
, у нашем праву, се сматра потраживање
које доспева на наплату
у року до годину дана
од продаје робе или пружања услуга.
Предмет факторинга може бити и свако постојеће недоспело или будуће, цело или
делимично, краткорочно новчано потраживање правног лица и предузетника које је
настало по основу уговора о продаји робе или пружања услуга закљученог са
корисником средстава буџета Републике Србије, буџета аутономне покрајине или
буџета јединица локалне самуправе, као и корисником средстава организација за
обавезно социјално осигурање.
Субјекти, односно учесници, у факторингу су:
1.
уступилац
који продаје фактору своје потраживање од дужника; то
може бити банка, привредно друштво, предузетник са седиштем у
Републици Србији, односно та лица са седиштем у иностранству,
регистрована у складу са домицилним прописима;
2.
фактор
који купује потраживање од уступиоца; фактор може бити
банка
,
привредно друштво
организовано као акционарско друштво
или друштво с ограниченом одговорношћу, са седиштем у Републици
Србији,
које има одобрење
министарства надлежног за послове
финансија за обављање послова факторинга или страна банка и страно
привредно друштво – искључиво у међународном факторингу;
3.
дужник
може бити банка, привредно друштво и предузетник са
седиштем у Републици Србији, односно та лица са седиштем у
иностранству, регистрована у складу са домицилним прописима.
Као што је већ речено, факторинг може обављати, банка или привредно друштво
основано у Републици Србији, али под одређеним условима: привредно друштво,
односно факторинг друштво мора испуњавати услове прописане Законом о факторингу
у погледу капитала друштва и које има одобрење за обављање посла факторинга.
Факторинг друштво може обављати само посао факторинга и са факторингом
сродне или повезане послове. Основни новчани капитал не може бити мањи од
40.000.000 динара и увек мора бити у висини која није мања од овог износа.
Закон о факторингу предвиђа више врста факторинга. Факторинг можемо
поделити на домаћи и међународни. Даље, према обавези преузимања ризика наплате
потраживања, факторинг може бити без регреса и са регресом.
Домаћи факторинг
представља факторинг чији је предмет продаја
потраживања насталог продајом робе или пружањем услуга између домаћих лица на
унутрашњем тржишту, а
међународни факторинг
је факторинг чији је предмет
продаја потраживања насталог у спољнотрговинском промету робе, односно услуга.
Међународни факторинг се обавља: у
једнофакторском систему
(у факторингу
учествује само један фактор) или у
двофакторском систему
(у факторингу учествују
фактор са седиштем у Републици Србији и фактор са седиштем у иностранству).
Факторинг без регреса
подразумева да је фактор преузео ризик наплате
потраживања на себе. Ризик наплате потраживања обухвата ризик неспособности
плаћања од стране дужника.
Факторинг са регресом
подразумева да уступилац одговара фактору за
наплативост потраживања – на дан доспелости потраживања. Када је факторинг
уговорен са регресом, фактор има право да захтева намирење од дужника и уступиоца.
Фактор је дужан да обавести уступиоца да наплата потраживања није извршена у року
