73. Ugovor o finansijskom lizingu

Lizing poslovi su nastali kao poseban metod finansiranja u poslovnoj praksi (prvo u SAD). U pravnom
smislu, posao finansijskog lizinga je složeni pravni posao koji se sastoji od dva ugovora o isporuci i ugovora
o finansijskom lizingu. Oba ugovora zaključuje davalac lizinga.

Ugovor o isporuci

je ugovor koji davalac lizinga zaključuje sa isporučiocem (proizvođačem) koga je

odabrao   primalac   lizinga,   dok   ugovor   o   fin.   lizingu   zaključuje   davalac   lizinga   sa   primaocem   lizinga.
Davalac lizinga zaključuje ugovor o isporuci sa isporučiocem predmeta lizinga koga je odredio primalac
lizinga na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifikaciji primaoca i pod uslovima
koje odobrava primalac lizinga. Kod ugovora o isporuci, primalac nije ugovorna strana, već treće lice, ali
koje bitno utiče time što određuje isporučioca, daje specifikaciju predmeta i odobrava uslove ugovora.
Davalac   lizinga   najčešće   kupuje   predmet   lizinga,   pa   je   u   tim   slučajevima   ugovor   o   isporuci   zapravo
poistovećen   sa   ugovorom   o   prodaji.   Međutim,   kako   davalac   lizinga   može   steći   pravo   svojine   i   npr.
ugovorom o razmeni, to je ovaj posao u Zakonu o fin. lizingu označen kao ugovor o isporuci. Ugovor o
isporuci se razlikuje od ugovora o prodaji i zbog odlučujuće uloge primaoca kao trećeg lica, te ugovor nema
dejstvo samo

inter partes

. Primalac ima pravo da, ukoliko je predmet isporuke nesaobrazan, koristi ona

pravna sredstva koja stoje na raspolaganju strani iz ugovora, izuzev raskida ili poništaja ugovora i zahteva za
sniženjem cene.

Ugovor o finansijskom lizingu

zaključuje davalac lizinga sa primaocem lizinga, kojim se obavezuje da na

primaoca prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga
se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama. Differentia specifica ovog lizinga,
jeste finansijski aspekt. Finansijski aspekt se ispoljava kao interes dobavljača opreme da finansira njeno
delovanje davaocu lizinga koji mora biti jači od interesa za prodajom iste robe, koji zavisi od poreskih
pogodnosti i drugih poreskih uslova.

Ostale vrste lizinga

: različita dobra se mogu iznajmljivati i drugim poslovima koja spadaju u opšti pojam

lizinga, kao što su direktni i indirektni lizing; kratkoročni, srednjeročni i dugoročni; terminski, resolving, i
lizing sa opcijom kupovine; neto i bruto lizing. Najčešća je podela na operativni i finansijski lizing. Posao
operativnog lizinga karakteriše dvostranost u kome je davalac lizinga istovremeno i proizvođač, odnosno
isporučilac opreme sa kojim primalac lizinga neposredno zaključuje ovaj posao. U pitanju je kratkoročni
posao, u kome nema pune amortizacije predmeta lizinga, a davalac lizinga snosi rizik propasti ili
zastarelosti.

Pravna priroda ugovora o finansijskom lizingu.

Ugovor o finansijskom lizingu ima najviše sličnosti sa ugovorom o zakupu. Predmet lizinga se daje na
privremeno korišćenje, kao i kod zakupa. Ono što fin. lizing čini različitim je činjenica da ugovor o fin.
lizingu nastaje u sklopu šireg posla koji je označen kao posao lizinga. Nastanak finansijskog lizinga
pretpostavlja postojanje ugovora o isporuci, pri čemu davalac lizinga ima ulogu posrednika između
proizvođača i primaoca. Sadržina ugovora o isporuci opredeljuje pravno dejstvo ugovora o finansijskom
lizingu, i obrnuto. Međutim, nakon nastanka, ugovor o fin. lizingu je pravno samostalan posao u kome u
odnosi između ugovornih strana regulisani posebnim pravilima koje ovaj posao čine različitim poslom i
odvajaju ga od ugovora o isporuci.
Od ugovora o prodaji se razlikuje, iako ima i sličnost, po tome što ni davalac ni primalac lizinga nemaju
položaj klasičnih prodavaca i kupaca, ni u pogledu prava i obaveza, ni u pogledu odgovornosti, odnosno
raspoloživim pravnim sredstvima. Ugovor o fin. lizingu se razlikuje od ugovora o kreditu po tome što
davalac lizinga ne samo što praktično omogućava nabavljanje predmeta lizinga na kredit, već ima i neke
obaveze klasičnog prodavca opreme. Ugovor o finansijskom lizingu je posao građanskog i privrednog prava;
klasifikacija zavisi od toga da li se predmet lizinga koristi za privatne ili profesionalne svrhe.

Izvori prava

nacionalni izvori su Zakon o finansijskom lizingu i raznim odlukama i uputstvima. Za pitanja koja nisu
regulisana ovim zakonom se primenjuje supsidijarno, ZOO. Na poslove koji imaju element inostranosti se
primenjuje Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Z o deviznom poslovanju, Carinski zakon, samo ako
nisu u suprotnosti sa ZFL.
Međunarodni izvori: U okviru UNIDROIT, Konvencija o međ. finansijskom lizingu. Konvencija se
primenjuje kada se davalac i primalac nalaze u različitim državama ako su u pitanju države ugovornice, ili
ako su oba ugovora regulisani pravima država ugovornica. Za primenu Konvencije mesto gde se nalazi
predmet nije od značaja. Ugovornice su slobodno da isključe primenu Konvencije.

Na ugovor će se primeniti pravo države u kojoj primalac ima mesto poslovanja, ukoliko države nisu
ugovorile koje će se merodavno pravo primenjivati, i ne postoje opšti principi koji bi regulisali određeno
pitanje koje nije na izričit način regulisano Konvencijom.

Konvencija se primenjuje u međunarodnim fin. odnosima. dok se Zakon primenjuje u unutrašnjim
odnosima, ali se može primeniti i na poslove lizinga sa elementom inostranosti (kada je davalac lizinga
strano lice). Odredbe Konvencije se mogu upotrebljavati u unutrašnjim odnosima, ali kao ugovoreno pravo.
Što se tiče hijerarhije, to zavisi od ustavnih propisa zemalja koje su ratifikovale Konvenciju (međ. ugovori
vs. zakoni).

Strane:
Davalac lizinga

je lice koje, uz zadržavanje prava svojine na predmetu lizinga, prenosi na primaoca

ovlašćenja držanja i korišćenja predmeta, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Prema ZFL je to
privredno društvo koje obavlja poslove u skladu sa propisima države u kojoj je osnovano, čiji novčani deo
osnivačkog kapitala ne može biti manji od 100.000 evra. Uplata se vrši u dinarskoj protivrednosti, ako je u
pitanju domaće lice, na osnovu čega dobija dozvolu NBS za obavljanje poslova fin. lizinga. Propisivanje
uslova koje treba ispuniti ima za cilj da spreči prostor za prevarne radnje. U međunarodnom prometu se
mogu pojaviti i specijalne lizing agencije i bankarske ustanove.

Primalac lizinga

je pravno ili fizičko licena koga davalac lizinga prenosi ovlašćenja držanja i korišćenja

predmeta lizinga na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu.
Isporučilac ili prodavac je lice koje snabdeva ili prodaje predmet lizinga davaocu, i po pravilu ga određuje
primalac lizinga. U praksi su to proizvođači poznate opreme ili postrojenja.

Predmet lizinga

– u lizing se mogu davati različita dobra koja su u Konvenciji označena kao postrojenja,

kapitalna dobra i druga oprema. ZFL ih određuje kao pokretne nepotrošne stvari.

Karakteristike finansijskog lizing posla:

1)primalac lizinga specifira opremu i odabira isporučioca, ne oslanjajući se uglavnom na stručnost i sud
davaoca lizinga
2)davalac lizinga nabavlja opremu u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključen ili će biti zaključen uz
znanje isporučioca
3)lizing naknada koja se plaća po ugovoru se izračunava tako što se naročito uzima u obzir amortizacija cele
opreme ili njenog bitnog dela

Bitni elementi ugovora

su precizno određenje predmeta lizinga, iznos naknade koju plaća primalac, iznos

pojedinih rata, njihov broj i vreme plaćanja, kao i rok na koji je ugovor zaključen (koji mora biti određen ili
odrediv – minimalni rok je 2 godine).
Domaći ZFL propisuje obaveznu pisanu formu, kao i obavezno upisivanje ugovora, izmene i dopune, i
prestanak, u poseban registar finansijskog lizinga. Upis je dužan da obavi davalac lizinga u roku od 7 dana
od dana zaključivanja.

74. Ugovor o franšizingu

Nastao je krajem XIX veka u praksi američkih kompanija SINGER i GENERAL MOTORS. Danas

ima veliki ekonomski značaj ne samo u SAD, već i u drugim razvijenim zemljama. Prava ekspanzija je
nastala posle II svetskog rata. U početku se davanje franšize uglavnom odnosilo na lance hotela i restorane
za brzu hranu, a kasnije je obuhvatao i vrlo sofisticirane proizvode i usluge. U nekim oblastima u trgovini
pojedinim robama, po svom značaju potiskuje klasične metode prodaje i distribucije.

Vrste franšizing sistema

: u američkoj praksi se pravi razlika između tri vrste franšizing posla:

I Pod jedinstvenim ili direktnim franšizingom se podrazumeva sistem u kome franšizer direktno franšizira
individualne   poslovne   jedinice   (outlets)   dajući   individualnim   primaocima   pravo   da   posluju   koristeći
franšizerovo trgovačko ime ili marku na posebnoj teritoriji na kojima pružaju usluge i trening uz značajan
stepen kontrole nad franšizatom
II Višestruki ili složeni franšizing postoji u slučajevima kada franšizer jednom trgovcu daje pravo da osnuje
više   franšiziranih   poslovnih   jedinica   u   okviru   određene   teritorije.   Ovakav   metod   se   može   realizovati
ugovorom o master franšizi i tzv. razvojnim sporazumom i zajedničkim poduhvatom.
III Sporazumom o master franšizi franšizer daje trgovcu koji je poznat kao subfranšizer ili master franšizer
ekskluzivno pravo da razvije franšizirani posao na datoj teritoriji i da daje pravo drugim stranama koje su
poznate kao subfranšizeri da koristefranšizirane poslovne jedinice, kao pravo subfranšize.
Kod razvojnog sporazuma o franšizi franšizer daje ekskluzivna prava drugoj strani da razvija teritoriju, tako
što će lično otvarati jedan broj lokala na toj teritoriji, ali bez prava ovih drugih da svoje pravo dalje prenose
na subfranšizante. Posebna vrsta je i franšizing o zajedničkom poduhvatu u kome franšizer ulazi u zajednički
posao sa stranim partnerom sa kojim deli profit i rizik i zajednički upravlja poslovnim poduhvatom.

U pravu EU postoje

tri vrste

: a)industrijski ili proizvodni koji karakteriše pravo franšizanta da proizvodi

robu, uglavnom hranu i piće. ili obavljanje nekih faza u tehnološkomprocesu u proizvodnji po licenci
franšizera, pa se izjednačava sa ugovorom o licenci. b)kod ugovora o robnom franšizingu franšizat prodaje
robu sa znakom franšizera, odnosno u prodavnicama koje nose znak franšizera ili njegovo poslovno ime ili
simbol.c)kad distributeri koji su na određenom tržištu razvili svoj sistem prodaje i uspostavili mrežu, daju
pravo drugim nezavisnim trgovcima da se koriste njihovim imenom i poslovnim metodima, reč je o
uslužnom ili franšizingu usluga.

Izvori prava

. Međunarodni:Regulisan opštim uslovima poslovanja, formularnim ugovorima, pravnim

vodičima, i model zakonom. Evropski kodeks o etici u franšizingu je vrlo značajan.
Nacionalni: Mogu se razlikovati tri pristupa: norme kojima su regulisani odnosi između davaoca i korisnika
franšizinga, norme kojima je regulisana obaveza predugovornog davanja podataka, i administrativne norme
o registraciji i odobrenju. Srpski građanski zakonik poseduje pravila o franšizingu.

Pojam

: Ugovorom o franšizingu se jedna ugovorna strana, davalac franšize (franšizer), obavezuje da će

drugom licu korisniku franšize (franšizatu) ustupiti pravo prodaje robe ili usluga pod posebnim znakom ili
imenom franšizera, ili pravo da koristi njegov jedinstveni način prodaje, a druga ugovorna strana se
obavezuje da za to plati naknadu i da se u svom poslovanju pridržava preuzetih obaveza.

Predmet ugovora o franšizingu čini franšiza

. Pod

franšizom

se podrazumeva pravo na prodaju robe ili

vršenje usluga na ugovorenoj teritoriji na određeni način, koji se naziva i provereno uspešni poslovni
koncept ili poslovni format, i pod određenim franšizantovim obeležjima – određenim znacima razlikovanja,
kao što su robni ili uslužni žig.

Karakteristike posla

:pet elemenata: 1) prenos prava i ovlašćenja – pod pravima koja se ustupaju se

podrazumeva paket prava industrijske ili intelektualne svojine koja se odnose na trgovačku marku,
trgovačko ime, know how, znak prodavnice, korisne modele, dizajn, autorska prava, koja će biti korišćena
kod preprodaje robe ili kod pružanja usluga. Sličnosti distributera i franšizera – i jedan i drugi prodaju robu

na ugovorenom tržištu pod posebnim, povlašćenim uslovima. Elementi ugovora o intelektualnoj svojini se
nalaze u pravima koja se odnose na trgovačku marku, ime, znak, model, dizajn, autorska prava, znanje.
2)obuka primaoca je obaveza davaoca franšize, 3)nadzor nad poslovanjem primaoca obuhvata ne samo
kontrolu da li se korisnik u svom poslovanju kreće u granicama prenetih prava i obaveza, već i pravo
franšizera da daje instrukcije franšizatu., 4)naknada za ustupljena prava takođe karakteriše posao
franšizinga, koa teretnog posla, s tim što se naknada može plaćati ili kao naknada za ulazak u lanac ili sistem
franšzinga ili kao periodično plaćanje. 5)na kraju, ugovor karakteriše i samostalno istupanje ugovornih
strana i njihova pravna i ekonomska nezavisnost. S druge strane, u pitanju je odnos poverenja.

Elementi ugovora

: Evropskim kodeksom je preporučeno da bi ugovorom trebalo regulisati sledeća pitanja:

prava i obaveze franšizata i franšizera, robe ili usluge kojima će biti franšizer snabdevan, trajanje ugovora,
uslove plaćanja, uslove prodaje, način korišćenja ustupljenih prava, prestanak ugovora, predaja pokretne i
nepokretne imovine franšizatu nakon prestanka ugovora.
Uredbom 4087 navedena su samo tri bitna elementa: 1)upotreba zajedničkog imena ili žiga i jednoobrazni
poslovni prostor i sredstva prevoza, 2)prenos know how, 3)odredbe o trajnom prenosu komercijalne i
tehničke pomoći za vreme trajanja ugovora.

Ugovorne strane: davalac franšize, franšizer, i primalac franšize, franšizat
Davalac franšize

je poznati proizvođač robe široke potrošnje ili trgovac na veliko, ili preduzeće koje je

razvilo i obavlja određenu vrstu usluge ili pruža uslugu na način koji je široko prihvaćen ili prepozantljiv.

Primalac franšize

može biti pravno ili fizičko lice koje ima status nezavisnog trgovca (privredno društvo ili

preduzetnik) koje se ugovorom o franšizingu obavezuje da će trajno u svoje ime i za svoj račun prodavati
robu i davati usluge.

Forma ugovora

: preporučuje se pismena forma, ali nema posebnih propisa koji bi regulisali ovo pitanje.

Obaveze franšizera:

1)da da franšizu, da ustupi pravo prodaje proizvoda ili obavljanja usluga i pravo upotrebe imena, žiga, i
drugih prava intelektualne svojine, know how, određena znanja i iskustva. Davalac franšize je obavezan a)da
dato pravo ne daje drugim licima na ugovorenom području, b)da ne otvara poslovne jedinice na tom
području, c)da ne isporučuje robu ili usluge koje su predmet franšize na tom području.
Franšizer praktično daje na korišćenje kompletan sistem koji je oproban i spreman za rad. Kao dobavljač
franšizer mora garantovati franšizatu da će ga snabdevati redovno i dovoljnim količinama.
2)pravo franšizera na kontrolu poslovanja franšizata. I davalac može tražiti od franšizera da prodaje samo
njegovu robu, pri čemu može uticati na cene, ali nema pravo da ih fiksira.

Obaveze franšizata:

2 grupe – one koje se odnose na korišćenje franšize i one koje se odnose na plaćanje.
1)U obaveze da prodaje robu ili vrši franšiziranu uslugu na određeni način spadaju: da će prodavati
isključivo ugovornu robu davaoca, da neće obavljati sličnu privrednu aktivnost izvan ugovorenog područja,
da će uložiti napore pri prodaji robe ili vršenju usluga koje su predmet franšizinga, da će održavati objekat,
poslovni prostor, opremu,i sredstva u skladu sa ugovorom i standardima, da će čuvati kao poslovnu tajnu sve
informacije koje mu davalac franšize prenese, da prodaje samo robu koju mu isporučuje franšizer ili uz
njegovu saglasnost.
2)u obaveze koje se odnose na korišćenje prava intelektualne svojine spadaju: da štiti know how, ili da
zadrži reputaciju ili zajednički identitet franšizirane mreže, da će sva ustupljena prava koristiti u samo
ugovorenoj poslovnoj jedinici, da koristi znanje i iskustvo dobijeno od franšizera samo u svrhe eksploatacije
franšize, da informiše franšizera o povredama prava intel. svojine, da preduzme akcije protiv prekršilaca, da
obaveštava franšizera o svim stečenim iskustvima u korišćenju franšize.
I sledeće obaveze: da primalac ili njegovi članovi prisustvuju trening kursevima, da davaocu dozvoli
provere, da ne menja mesto ugovorenih prostorija, da plati davaocu deo za reklamiranje.

75. Ugovor o faktoringu

Ugovorom o faktoringu se jedna strana, faktor, obavezuje da od druge strane, klijenta, otkupljuje nedospela
potraživanja koja klijent ima prema trećim licima.

Vrste faktoring posla:



Prema vrsti osnovnog posla: izvozni faktoring i faktoring u ostalim poslovima. Izvozni se naziva i
opšti, a faktoring u ostaim poslovima posebni.



Prema pravu na regres faktoring organizacije: pravi i nepravi, odnosno istinski i prikriveni. Pravi
postoji kod ugovora kod kojih faktor nema pravo regresa prema klijentu čija je potraživanja otkupio
u slučaju da otkupljena potraživanja ne može o dospelosti da naplati od trećeg lica, dužnika iz
osnovnog posla. Kod nepravog, faktor zadržava pravo regresa prema svom klijentu u slučaju da o
dospelosti ne naplati otkupljeno potraživanje od trećeg lica.



Prema otvorenosti faktoring posla koji se mjeri u odnosu na obavještenost dužnika o potraživanju:
otvoreni i skriveni. Kod otvorenog izvoznik je obavezan da obavjesti dužnika o prenosu potraživanja
na novog faktora. Kod skrivenog ne postoji obaveza.



Prema sadržini obaveze koju faktor preuzima F poslovi mogu biti : stari i faktoring o dospelosti. Kod
starih faktor otkupljuje sva potraživanja koja njegov klijent ima u dužem periodu. Kod faktoringa o
dospelostim faktor naplaćuje potraživanja tek po njihovoj dospjelosti.

Ugovorne strane:



izvoznik ili prodavac robe ili usluga,



faktoring organizacija ili faktor i



kupac ili uvoznik ili primalac, odnosno korisnik usluga (dužnik iz osnovnog posla). Mora biti
obavešten o prenosu.

Faktor može biti svako lice koje ima interese da obavlja ovaj posao i pretpostavlja se da raspolaže značajnim
finansijskim sredstvima.

Klijenti su lica koja imaju valjana nedospjela potraživanja po bilo kom osnovu prema inostranim licima.

Predmet



otkup nedospelih potraživanja u dužem vremenskom periodu na osnovu okvirnog ugovora
između faktora i njegovog klijenta



Postojeća i pojedinačna potraživanja



Buduća potraživanja

U pogledu ročnosti uglavnom kratkoročna (90-120 dana). Potraživanja mogu poticati iz ugovornih odnosa
faktorovog klijenta, a ne iz prenosivih hartija od vrednosti.

Izvori

: nacionalni i međunarodni.



Nacionalni:



u Engleskoj bio regulisan već od 1823. godine Zakonom o faktoru (

Factor's Act

), u SAD isti

zakon postoji od 1889. godine



Autonomni (opšti uslovni poslovanja, formularni ugovori)

