Pisani tragovi starih naroda pokazuju da se još tada u pomorskom prevozu sve više tražila
sigurnost da će skupoceni tereti i brodovi koji taj teret prevoze, bezbedno prispeti na odredište, tj.
da će se u protivnom za njih obezbediti adekvatna naknada za pretrpljenu štetu. Tragovi o
osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz 2250. p.n.e. koji razmatra osnovne elemente
ugovora, vraćanje zajma i naplate. Dalje su ga razvijali Vavilonci, Feničani i Indusi i preneli ga u
poboljšanoj verziji Grcima sa Rodosa. U veku p.n.e. na Rodosu se razvija i produbljuje pomorski
zajam koji veoma podseća na klasično osiguranje (koje je zasnovano na naplati
premije). Rimljani su ove ugovore značajno unapredili i oni su već tada obuhvatali elemente
poput: osigurane sume, rizika, plaćene premije osiguranja i naknade iz osiguranja. Posle
raspada rimske imperije (V vek) sve do XI veka o osiguranju nema nikakvih tragova, dok je
od XII do XV veka sačuvano više od 400 polisa, što svedoči o visokom stepenu razvoja
pomorskog osiguranja. Pomorsko osiguranje koje je započelo sistematski razvoj u Italiji raširilo
se brzo u Španiju, Holandiju, Englesku i Francusku, a prvi zakoni u ovoj oblasti donose se
u Barseloni 1435. i Firenci 1522.
Značajno mesto u istoriji pomorskog osiguranja pripada Dubrovniku u periodu od XIV do XVI
veka, koje predstavlja vreme njegovog najvećeg procvata, i jake trgovačke mornarice. Zakon o
pomorskom osiguranju donet je 1526. godine, i iako su sve te akcije i institucije imale svrhu
nadokanđivanja onoga što se izgubi u dejstvu slučaja, to još nije bilo osiguranje kakvo danas
poznajemo u svetu.
Od druge polovine XIX veka počinje treći period u istoriji osiguranja, kada je država uvidela
ogroman ekonomski i socijalni značaj osiguranja i iskoristila pogodnosti osiguranja za svoje
interese, recimo za akumuliranje kapitala. Koreni ugovora o osiguranju u Srbiji nalaze se još
u Dušanovom zakoniku (XIV vek), koji pominje kolektivnu odgovornost za naknadu štete, ali se
osiguranje u pravom smislu na ovim prostorima sreće tek polovinom XIX veka

1. POJAM I ZNAČAJ

1.1. Značaj i funkcije osiguranja

Osiguranje je kompleksna aktivnost usmerena na čuvanje dobara i obnovu oštećene imovine, a
kad se radi o osiguranju lica, to je onda sistem mera za očuvanje života, zdravlja i životnog
standarda. Ciljevi osiguranja su ekonomska zaštita imovine i lica, a ti ciljevi se ostvaruju
isplatom naknade štete za oštećenje i propale stvari, odnosno isplatom ugovorenih iznosa o
osiguranju lica, kad nastane osigurani slučaj.

Osiguranje ima i psihološki efekat – stvara osjećaj sigurnosti, uvjerenja da ih štetni događaji neće
oštetiti ili suviše oštetiti. Štetni događaj tako neće imati dejstvo potpuno neočekivanog slučaja.
Rizik prelazi na zajednicu. Osiguranje se zasniva na iskustvu da se neke pojave u prirodi i
društvu dešavaju izuzetno, ali se ipak dešavaju. Ako se udruže svi oni koji su izloženi takvim
pojavama, štetne posljedice se mogu ekonomski ublažiti ili otkloniti.

Osiguranje može izvršiti svoju ekonomsku funkciju samo ako postoji masa osiguranika.
Osiguranje uključuje i preventivne mere, zbog toga su osiguravači dužni pri utvrđivanju uslova
osiguranja, odnosno prilikom zaključivanja ugovora sa osiguranicima, predvidjeti i mere koje
imaju svrhu otklanjanje uzroka i smanjenja šteta (gubitak prava na naknadu, davanje premije
pažljivijim i sl. )

Funkcija osiguranja je trojaka:

1. čuvanje imovine – preduzimanje preventivnih i represivnih mera, te naknada štete

2. akumulacija novčanih sredstava – koja se stavljaju na raspolaganje poslovnom svetu

3. socijalna sigurnost - ublažavanje materijalnih nezgoda

Ugovor   o   osiguranju   je   ugovor   kojim   se   obavezuje   ugovaratelj   osiguranja   da,   na   načelima
uzajamnosti   i   solidarnosti,   udružuje   određeni   iznos   u   zajednici   osiguranja   (osiguravatelj),   a
zajednica   se   obavezuje   da,   ako   se   desi   događaj   koji   predstavlja   osigurani   slučaj,   isplati
osiguraniku ili nekoj trećoj osobi naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.

2. grupa:

-poslovi posredovanja u ugovaranju osiguranja

-zastupanja u osiguranju

-snimanje rizika,

-snimanje i procena štete

-prodaja ostatka osiguranih uništenih stvari

-pružanje pravne pomoći i drugih intelektualnih i tehničkih usluga u osiguranju

1.3. Pravna priroda posla osiguranja

O pravnoj prirodi osiguranju postoji više teorija koje se mogu podeliti u dve grupe: ugovorna i
protivugovorna shvatanja. Protivugovorna teorija tvrdi da je posao osiguranja rezultat delovanja
ekonomski jače strane – osiguravača pa zbog toga nije ugovornog karaktera. On unapred, poput
zakonodavca, propisuje pravila za buduće slučajeve osiguranja. Nema ravnopravnosti volja, pa
prema tome ni ugovora. Drugi, pak, tvrde suprotno tj. da je ovaj pravni posao ugovornog
karaktera i to je potkrepljeno sa 5 teorija i to:

a) teorija naknade štete – po kojoj se osiguranik ovim ugovorom obezbjeđuje od štetnih
posljedica

b) mešovita teorija – po njoj je ugovor o imovinskom osiguranju ugovor o šteti koja se može
dogoditi, a ugovor o ličnom osiguranju predstavlja aleatorni pravni posao

c) aleatorna teorija- tvrdi da ne postoji ekvivalentnost između osiguravača i osiguranika jer je
moguća nepodudarnost uplaćenih premija sa naknadom štete

d) Teorija prestacija – tvrdi da je ugovor ekvivalentan jer on obavezuje obe strane na vršenje
određenih obaveza (plaćanje premije i otklanjanje štete)

e) Teorija organizovanja zaštite od rizika – osiguravač se za premiju obavezuje da će naknadom
štete obezbediti osiguranika.