врста уговора о превозу и сви су регулисани посебним законским прописима. Општа карактеристика за све уговоре је да за предмет имају обављање транспортних услуга. Код оваквих уговора јављају се три лица:
пошиљаоц,
превозник и
прималац робе.
Пошиљаоц може бити физичко или правно лице а код уговора у
привреди то је најчешће правно лице односно привредни субјект. Превозник или возар је лице које обавља транспортну услугу као своју делатност и за обављање те делатности добија одређену надокнаду.
У свакој грани саобраћаја приликом превоза робе долази до издавања
одговарајућих превозних докумената којима се олакшава не само правно регулисање међународног транспорта робе, него истовремено и обављање низа других комерцијалних и правних радњи. У међународном транспорту робе се углавном издају коносмани (теретнице) и теретни лист
Уговор о превозу робе (ствари) морем је такав правни посао у коме
се једна уговорна страна – бродар обавезује да изврши превоз одређене робе или превоз одређеним бродом на одређеној превозној релацији, а друга уговорна страна – наручилац превоза се обавезује да за то плати одређену возарину.
Реч је, дакле, о двостано обавезном и теретном уговору. Од воље
уговорних страна, наравно, зависи да ли ће овим елементима уговора додати и неке друге уговорно битне елементе (рок превоза, начин превоза и сл.). Уговор о превозу робе морем закључен је када су се уговорне стране споразумеле о његовим битним елементима. Реч је о неформалном уговору, који се „потврђује“ издавањем коносмана (или друге превозне исправе), те неиздавање ове исправе или њена неисправност не утиче на постојање и ваљаност овог уговора.
Уговор о поморском превозу робе закључују:
1. бродар - носилац пловидбеног подухвата и држалац брода, без
обзира на власништво брода и
2. наручилац превоза - сауговарач бродара, без обзира да ли сам или
преко заступника (крцатеља) предаје робу на превоз.
Поред уговорних страна у вези са овим уговором по правилу се јављају и одређена друга лица:
5
превозу морем, у коме се назиру данашње модерне клаузуле о битним елементима посла и правима и обавезама бродара и наручиоца услуге.
Foenus nauticum
римског права (поморски зајам са елементом
осигурања), посредно сведоче да је превоз робе и људи морем био развијен и у овом друштвено-економском поретку.
У средњем веку долази до декаденције свега што је у претходном
периоду постигло римско право, али касније оживљавање трговине доноси рецепцију римског права и неке нове облике код уговора о превозу робе на мору. Тако, на пример, сада се појављује писмени уговор о оваквом превозу, који се дели на два дела, ѕа сваку страну уговорницу. Преполовљени делови се поново спајају у луци искрцаја робе, чиме наручилац, односно прималац робе, доказује своје право и овлашћење да подигне терет са брода. Од латинског назива за преполовљени папир – „
carta partita
“, касније је настао енглески термин, општеприхваћен у
поморском праву „
charter partuy
“, којим се данас означава један
значајан облик уговора о превозу терета бродом.
Даље јачање поморства, све већа употреба механичког погона и
изградња великих бродова, доводе до специјализације превозних средстава на мору и облика превоза људи и робе, што има за последицу усавршавање правног регулисања ових послова и стварања бројних типова наменских уговора.
