trampi je prethodnica ugovora o prodaji. Pojava viška proizvoda i delovanje zakona vrednosti
uslovilo je razmenu po principu jednakih vrednosti. Pojavom novca kao merila vrednosti robe,
javlja se ugovor o prodaji koji podrazumeva razmenu dobara posredstvom novca. U rimskom pravu
ovaj ugovor je nazivan "emptio-venditio" (kupovina-prodaja).

Ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu

stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

Ako

je predmet prodaje drugo pravo, prodavac se obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad
vršenje tog prava zahteva državinu stvar, da mu i preda stvar. Kad prodaju zakljucuju između sebe
trgovinska ( privredna ) društva, banke, zadruge,preduzetnici i tako dalje, ona ima za predmet
prodaju robe. Od svih ugovora u obligacionom pravu prodaja je najznačajniji ugovor. Pomoću
prodaje se obavlja najveći deo predmeta dobara u okviru svake zemlje i u međunaraodnim
odnosima.

Ugovor o prodaji, ili kako se uobičajno naziva, vodi poreklo od trampe, a kao takva javlja se

sa pojavom novca, koji preuzima ulogu opšteg ekvivalenta. Još u rimskom pravu razlikovala su se
dva vida kupoprodaje. Jedan gde se kupoprodaja sadržavala u aktu mancipacije, koji je značio i
prenos svojine i priznavanje prodavca da je primio cenu, i drugi vid koji se kasnije razvio, na
osnovu koga je kupoprodaja proizvodila samo u obligaciono pravna dejstva, a sam prenos stvari i
cene odvijao se posebnim aktom – tradicijom. U savremenim pravima prihvaćeno je drugo rešenje.
U strogo planskim privredama sa centralističkim sistemom upravljanja, kupoprodaja je u velikoj
meri gubila na značaju. Međutim, sa procesom transformacije državne, odnosno društvene svojine i
sa afirmacijom privatne svojine ugovor o prodaji dobija na značaju.

Osnovana obaveza prodavca je da na kupca prenese pravo svojine na stvar, a osnovna

kupčeva obaveza je da prodavcu isplati cenu. Zaključen je ugovor o prodaji i kada se prodavac
obaveže kupcu da mu pribavi prodato pravo za određenu cenu u novcu. Predmet prodaje može, na
primjer, biti pravo stvarne službenosti, imovinsko intelektualno pravo i potraživanje.

Ukoliko se prodavac ne obaveže da će kupcu potpuno preneti u svojinu stvar ili mu preneti

pravo, za određenu cenu, ne nastaje ugovor o prodaji. Tako , ako se jedna strana obaveže da ce
drugoj predati određenu stvar na upotrebu, za određeni iznos novca, a druga da ce, posle određenog
vremena, istu stvar vratiti prvoj nastaje ugovor o zakupu. Prenošenje prava svojine na stvar ili
nekog imovinskog prava sa prodavca na kupca obavlja se za određenu cenu u novcu. Na osnovu
ove obaveze kupca prodaja se razlikuje od razmjene. Naime, ugovorom o razmeni svaki ugovarač
se obavezuje prema svom saugovaracu da prenese na njega svojinu na neke stvari i da mu je u tu
svrhu preda, odnosno da jedan drugom prenesu neko prenosivo pravo. Ugovor o prodaji razlikuje se
od ugovora o delu. Ugovor kojim se jedna strana obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od
svog materijala smatrase u sumnji kao ugovor o prodaji. Ako se naručilac obavezao dati bitan deo
materijala potreban za izradu stvari zaključen je ugovor o delu. Nezavisno od okolnosti koje dao
materijal ugovor se smatra ugovorom o delu ako su ugovarači imali u vidu naraočito poslenikov
rad.

Ugovor o prodaji je izgrađen u rimskom pravu i nazvan emptio venditio. Prodaji je

predhodila trampa. U vrijeme kada Rimljani nisu poznavali novac obavljali su razmjenu stvri za
stvari. Ulogu novca kod Rimljana imala je stoka.

Spirovic-Jovanovic, Privredno pravo I i II deo, Beograd, 1998.

Vasiljević M, Trgovinsko pravo, Beograd, 2006.

https://sr.wikipedia.org

Sa razvojom razmjene merilo vrijednosti postaje bakar u šipkama koji se prilikom

zakljucenja morao mjeriti. U starm civilnom pravu ( period civilnog prava trajao je od 754. Do 201.
pre naše ere ) prodaja je bila realna i odigravala se kao prodaja za gotovo iz ruke u ruku.

Ugovore u privredi bi smo mogli definisati kao „ugovore“ koje preduzeća i druga pravna

lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog
zanijmanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom, u obavljanju delatnosti
koje predstavljaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima.

Ovakva zakonska definicija uključuje i subjektivne kriterijume (svi ugovori koji međusobno

zaključuju privredni subjekti, bez obzira na to da li su to pravna ili fizička lica) i objektivne
kriterijume (potrebno je da se radi o ugovoru koji su privredni subjekti zaključili u okviru delatnosti
koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnosti).

Ugovor se smatra zaključenim kada su se straneke saglasile o bitnim elementima ugovora.

Bitni sastojci ugovora procenjuju se prema vrsti pravnog posla, osnosno prema ugovoru koji stranke
zaključuju.

Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima „u zasnivanju obligacionih odnosa i

ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni da se pridržavaju načela savesnosti i
poštenja“.

Imperativnost ovog načela o čijoj primeni sud mora da vodi računa po službenoj

dužnosti,   jasno   su   izrazile   i   opšte   izanse   za   promet   robom.   Pored   toga   od   svakog   učesnik   u
obligcionom   odnosu   iz  ugovor   u   privredi   zahteva   se   da  prilikom   izvršenja  ugovornih   obaveza
pokazuje pažnju dobrog privrednika, kao i pažnju dobrog domaćina.Ali kada je u pitanju izvršenje
obaveza   iz   profesionalne   delatnosti,   učesnici   treba   da   postupaju   sa   pojačanom   pažnjom   prema
pravilima struke i običajima-pažnjom dobrog stručnjaka.

Na vrhu piramide ugovornog poslovnog prava, nalazi se ugovor o prodaji , kao najstariji,

najznačajniji i najčešće zaključivan ugovor u privredi. On je model – uzor za sve druge ugovore u
privredi jer se obligacionim ugovorima uvek nešto prodaje ili kupuje , stvar, usluga, pravo.

U istorijskom smislu, ugovor o trampi je preteča ugovora o prodaji. Sa pojavom viška

proizvoda vrši se razmena dobara po principu jednaka vrednost za jednaku vrednost. Sa pojavom
novca, kao merila vrednosti, nastaje novi pravni instrument za razmenu dobara posredstvom novca.
U rimskom pravu ovaj pravni institut se nazivao emptio-venditio to jest kupovina – prodaja. U
pravu SAD-a koristi se termin “kupoprodaja“, a u nemačkom, austrijskom i nekim drugim pravima
koristi se termin „kupovina“. Naše i italijansko pravo za ovaj pravni posao koristi izraz „ugovor o
prodaji”.

Ugovor o prodaji je ugovor kojim se jedna ugovorena strana (poverilac) obavezuje da robu

koju   prodaje   preda   drugoj   ugovorenoj   strani   (kupcu)   tako   da   ovaj   stekne   pravo   raspolaganja,
odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Ugovorom o prodaju se vrši
razmena robe za novac. U Zakonu o obligacionim odnosima iz 1978. godine, kojim je jednostavno
regulisan  ugovor  o  prodaji  u  obligacionim privrednim  odnosima,  pravi se razlikovanje između
prava   raspolaganja   i   prava   svojine.   Društvena   pravna   lica   u   pravnom   prometu   društvenim
sredstavima imaju pravo raspolaganja, a pojedinci i građansko pravna lica u pravnom prometu
imaju pravo svojine. Prodavac nekog drugog prava obavezuje se da kupcu pribavi prodato pravo, a
kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu preda i stvar. Ugovor o prodaji je imenovan,
dvostrano  obavezan  i  teretan  ugovor.  On  je po  pravilu,  komutativan  ugovor,  jer  je  u  trenutku
njegovog zaključivanja poznata visina i uzajamni odnos prestacija, ali može biti zaključen i kao
aleatoran ugovor, ako to nedvosmisleno proizilazi iz volje ugovorenih strana (npr. prodaja buduće
žetve). Ovaj ugovor je uvek samostalne, a ne akcesorne pravne prirode, i uvek je kauzalan, jer je
vidljiv osnov pravnog obavezivanja ugovornih strana.

Osnovna razlika između ugovora o trampi i ugovora o prodaji, jeste u tome što se kod

ugovora o trampi vrši razmena robe za robu, a kod ugovora o prodaji , razmenjuje se roba za novac.

ZOO, Službeni list SFRJ, br. 29178, З 1/93