robu koju prodaje preda drugoj ugovorenoj strani (kupcu) tako da ovaj stekne pravo
raspolaganja, odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Ugovorom
o prodaji se vrši razmena robe za novac.

U Zakonu o obligacionim odnosima kojim je

jednostavno regulisan ugovor o prodaji u obligacionim privrednim odnosima, pravi se
razlikovanje između prava raspolaganja i prava svojine. Društvena pravna lica u pravnom
prometu društvenim sredstavima imaju pravo raspolaganja, a pojedinci i građansko pravna lica
u pravnom prometu imaju pravo svojine. Prodavac nekog drugog prava obavezuje se da kupcu
pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu preda i stvar.

Ugovor o prodaji, ili kako se uobičajno naziva, vodi poreklo od trampe, a kao takva

javlja se sa pojavom novca, koji preuzima ulogu opšteg ekvivalenta. Još u rimskom pravu
razlikovala su se dva vida kupoprodaje. Jedan gde se kupoprodaja sadržavala u aktu
mancipacije, koji je značio i prenos svojine i priznavanje prodavca da je primio cenu, i drugi vid
koji se kasnije razvio, na osnovu koga je kupoprodaja proizvodila samo u obligaciono pravna
dejstva, a sam prenos stvari i cene odvijao se posebnim aktom - tradicijom. U savremenim
pravima prihvaćeno je drugo rešenje. U strogo planskim privredama sa centralističkim
sistemom upravljanja, kupoprodaja je u velikoj meri gubila na značaju. Međutim, sa procesom
transformacije državne, odnosno društvene svojine i sa afirmacijom privatne svojine ugovor o
prodaji dobija na značaju.

Kupoprodaja je imenovan, neformalan tj. kosenzualan ugovor robnog prometa, što

znači da je za njegovu punovažnost dovoljno da se ugovorene strane sporazumeju o svim
bitnim elementima ugovora. Izuzetno, ugovor o prodaji nepokretnosti mora biti sastavljen u
pismenoj formi, a potpisi ugovornih strana moraju biti overeni od strane suda. Takođe, ugovor
o prodaji nepokretnih stvari koje društveno - pravna lica stavljaju u pravni promet u okviru svog
redovnog poslovanja mora biti zaključen u pismenoj formi. Ugovor o prodaji je
dvostranoobavezan i teretan ugovor. On je po pravilu, komutativan ugovor, jer je u trenutku
njegovog zaključivanja poznata visina i uzajamni odnos prestacija, ali može biti zaključen i kao
aleatoran ugovor, ako to nedvosmisleno proizilazi iz volje ugovorenih strana (npr. prodaja
buduće žetve). Ovaj ugovor je uvek samostalne, a ne akcesorne pravne prirode, i uvek je
kauzalan, jer je vidljiv osnov pravnog obavezivanja ugovornih strana.

BITNI ELEMENTI UGOVORA O PRODAJI

Kod ugovora o prodaji bitan elemenat, oko koga se ugovorene strane moraju

sporazumeti, da bi ovaj ugovor zaključen kao ugovor robnog prometa, jeste roba. Cena nije
bitan elemenat ovog ugovora. Ako ona nije određena niti odredljiva, kupac je dužan da plati
cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključivanja ugovora, a u nedostatku ove,
razumnu cenu. Pod razumnom cenom se smatra tekuća cena u vreme zaključivanja ugovora, a
ako se ona ne može utvrditi, onda cenu utvrđuje sud, prema okolnostima slučaja.

Roba kao predmet ugovora o prodaji mora biti u prometu. Ako je reč o stvarima koje su

u ograničenom pravnom prometu one mogu biti predmet ugovora o prodaji, ukoliko su
ispunjeni zakonom propisani uslovi. U skladu sa našim pravom ugovor o prodaji može da se
odnosi na buduću stvar, pod kojom se podrazumeva stvar koja u trenutku zaključivanja ugovora

Janko Veselinović,

Privredno pravo

, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2017.

ne postoji već će tek nastati. U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, prodaja tuđe
stvari obavezuje ugovarača, ali kupac koji nije znao, ili nije morao znati da je stvar tuđa, može
ako usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti nadoknadu štete.
Ukoliko prodavac nije imao pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine na prodatoj stvari u
trenutku zaključenja ugovora, on to pravo može steći u trenutku ispunjenja ugovora, tj.
isporuke robe, čime se gore navedeno pravilo može razumeti i opravdati.

U pogledu određivanja robe kao predmeta ugovora, potrebno je da se ugovorene strane

dogovore o njenoj vrsti, a da količinu, ukoliko je ne mogu odrediti, učine odredivom. Kod
individualno određenih stvari potreba je, po pravilu, njihov detaljni opis. Kod generičkih stvari
količina robe se može učiniti odredivom izrazima "od......do". U pogledu kvaliteta robe,
ukoliko ga stranke u ugovoru ne odrede, a prodavcu je poznata namena za koju kupac kupuje
robu, tada je dužan da mu isporuči robu odgovarajućeg kvaliteta. Ako prodavcu namena robe
nije bila poznata, dužan je isporučiti robu srednjeg kvaliteta.

Cena se, kao novčana naknada koju kupac duguje prodavcu za ustupljenu robu, sastoji u

novcu. Ukoliko se kao ekvivalent za primljenu robu, uz novac daju i neke stvari, da bi bilo reči
o ugovoru o prodaji, neophodno je da vrednost novca bude veća ili bar jednaka vrednosti stvari.

Cena se često ugovara. Obično se utvrđuje u jednom novčanom iznosu ili se mogu

sporazumno odrediti i elementi na osnovu kojih će se cena opredeliti. Tada kažemo da je cena
odrediva. Cena može biti i propisana. Ukoliko je ugovorena veća cena od propisane, kupac
duguje samo iznos propisane cene. Ako je u ugovoru naznačeno da je kupac dužan da plati
tekuću cenu, reč je o ceni utvrđenoj zvaničnom tržišnom evidencijom na tržištu mesta prodavca
u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora. Određivanje cene ugovorene strane mogu
prepustiti trećim licima. U skladu sa principom ekvivalencije, cena treba da ispuni i uslov
pravičnosti.

OBAVEZE PRODAVCA

Osnovne obaveze prodavca jesu da izvrši isporuku robe i da garantuje za svojstva robe.

OBAVEZE ISPORUKE ROBE

Isporuka se sastoji iz jedne ili više radnji koje je prodavac dužan da preduzme prema

ugovoru, ili uobičajenim pravilima ponašanja, kako bi se kupcu omogućila državina robe.

Način isporuke robe zavisi od toga da li je stvar pokretna ili nepokretna, bestelesna ili

telesna. Otuda isporuka može biti fizička kao faktička ili simbolička, ali i fiktivna. Uopšteno
rečeno, prodavac je izvršio obavezu isporuke robe kupcu, kada mu robu uruči ili preda ispravu
na osnovu koje se roba može preuzeti.

Vreme isporuke može se ugovoriti. Stranke to mogu učiniti preciziranjem datuma,

određivanjem roka od zaključivanja ugovora, ili vezivanjem vremena isporuke za neki događaj.
Ako je rok određen okvirno, a nije ugovorom predviđeno ko će ga precizirati to pravo pripada
prodavcu. Izuzetak je ako iz okolnosti slučaja proizilazi da to pravo pripada kupcu.

Mesto isporuke robe određuju stranke ugovorom. Ako to nije učinjeno, a ne može se

odrediti na osnovu prirode, svrhe i drugih okolnosti posla, prodavac je dužan da robu isporuči u
mestu u kojem je imao svoje sedište u vreme zaključenja ugovora. Ako je vreme zaključenja
ugovora strankama bilo poznato gde se roba nalazi, odnosno gde treba da bude izrađena,
isporuka se vrši u tom mestu. Ako je ugovorem prevoz robe, ali ne i mesto isporuke, smatra se
da je predaja izvšena uručenjem robe prevoziocu ili licu koje oganizuju otpremu robe. Ako
prodavac nije izvršio obavezu isporuke robe na vreme zapada u dužničku docnju. U tom slučaju
kupac ima prava da: